Из медија

ауторски текст др Горана Башића на порталу недељника "Нови магазин" 

Расељавање нехигијенског ромског насеља испод моста „Газела“ је прво расељавање оваквих насеља у Београду током којег је поштован минимум стандарда хуманог расељавања. Сва друга расељавања су била неуспешна. Нека су завршена протестима Рома и невладиних организација, друга протестима грађана других националности због тога што се Роми досељавају у њихов комшилук.

Људи који су живели код моста „Газела“ су расељени у какав такав условни смештај, односно у контејнере, деца су уписана у школе, лица која нису имала документа добила су их, а они који су у стању социјалне потребе ушли су у систем социјалне заштите, обилазе их здравствене медијаторке и обезбеђена је основна здравствена заштита. Оним лицима која нису имала боравиште у Београду су, како је било предвиђено, обезбеђене сличне могућности у местима у која су расељена.

Интересантно је да је пре почетка градње „Газеле“, на месту где се данас налази Мостарска петља, постојало велико ромско насеље „Јатаган мала“ које је расељено. Расељавање је обављено на начин који и данас може да послужи као узор. Роми су расељени у различите делове града, деца су уписана у школе, обезбеђена је социјална заштита, запошљавани су у тада јаким друштвеним предузећима.

Готово пола века касније ни држава ни друштво нису у стању да одрже тада достигнут стандард. Тако данас имамо тензије поводом најављеног расељавања ромског насеља у Блоку 72 на Новом Београду. Расељавање насеља је почело без плана и ништа није указивало да ће се остварити на начин и у складу са стандардом који је градоначелник Београда Драган Ђилас успоставио при расељавању грађана који су живели испод „Газеле“.

Већина Рома у Блоку 72 су избеглице са Косова и о њиховом расељавању треба да брине Комесаријат за избеглице Владе Републике Србије, на начин на који је то чињено са осталим грађанима Србије расељеним са Косова. То значи да Ромима треба да буду доступне све могућности које су биле доступне другим расељеним лицима. Следећа група у насељу код Блока 72 су Роми који имају боравиште у Београду и за њих би требало припремити решење примењено при расељавању испод моста „Газела“.

Нужно је водити рачуна о томе да се у догледно време пронађе могућност за трајно решавање њихових проблема, јер треба имати у воду чињеницу да ни расељавање Рома из насеља код моста „Газела“, иако је обављено боље од већине других расељавања, не задовољава у потпуности услове које би требало да испунимо и у односу на међународне стандарде, и у односу на обавезе које је Влада преузела усвајајући Стратегију за унапређење положаја Рома и акциони план њеног остваривања.

Блиц, 5. 11. 2011. године, заштитник грађана Саша Јанковић

Убиства полицајаца узбуркала су јавност. Резигнирани су сви, не само шефови полиције. Ресорни министар, међутим, изричито п(р)озива оне који се баве, како каже "под наводницима људским правима" да сада стану у заштиту људских права полицајаца исто као што то чине када ови прекораче овлашћења. Иза тога стоји теза да се претерује са људским правима, што узима данак.

Људи су погинули, није време за академске расправе, али ни у трагедији не треба заборављати: људска права су ипак скуп гарантија успостављених да штите грађане од самовоље државе и њених службеника, док је заштита службеника, као и грађана од других грађана област кривичног, а не људских права. Убиство полицајца је злочин, у неким државама неопростив, али не спада у домен људских права сем ако иза таквих убистава не стоји сама држава.

Битније од терминологије је да овлашћења и безбедност полиције с једне стране, и достигнути степен поштовања људских права с друге, нису као тегови на клацкалици, па што једно иде више, друго мора ниже и обрнуто.

Упоредимо стопе кривичних дела над полицајцима у земљама у којима су људска права на високом, и на ниском нивоу и видећемо. Полицајац човека може лишити живота, а да не наруши његова људска права, а може га и не дотакнути, а да их озбиљно повреди. Људска права нису сметња заштити живота полицајаца. Полицајци не гину због претеривања у поштовању људских права, већ због других ствари, о којима, опет, није ни време ни место.

Нема спора око тога да је одговор државе према насилницима слаб, да је "систем" недовољно ефикасан. Али није само полицајцима тешко када се треба одбранити, грађанима је још теже. Колико жена годишње буде убијено насиљем у породици? Ко покуша да одбије напад од себе или своје имовине, често ће и сам завршити са прекршајном или кривичном пријавом која му загорчава живот. А повући се, претрпети па пријавити властима, пречесто нема смисла - на десет или више непроцесуираних пријава силник је добио једанаесту, па шта. За то нису криви они који се залажу за људска права.

Коначно, најопштије, неки се већ питају да ли нам се, по насиљу, враћају 90-те? Позната редитељка упозорава преко твитера да средношколци у позоришту аплаудирају глумцу који игра човека који је начинио ратни злочин, а добацују глумици - супрузи, због њеног очаја када је сазнала за грех мужа. Насиље и мржња по разним основама лако хватају маха, посебно у економској кризи. Хоћемо ли нешто урадити у вези тога, то позориште нам је већ било у кући? Ако хоћемо, онда ће министру полиције, али и осталима у влади, требати подршка и савет управо од заговорника људских права.

Политика, 22. октобар 2011. године

Омбудсман поцепао своју здравствену књижицу

Заштитник грађана Саша Јанковић револтиран третманом у болници поцепао здравствену књижицу

– Поцепао сам своју здравствену књижицу зато што након задобијене повреде нисам добио лекарску помоћ. У дежурној болници доживео сам оно што грађани доживљавају сваког дана. Плаћам скоро 200 евра месечно за своје здравствено осигурање и моје је право да ме лече квалитетно, брзо и ефикасно. Пошто сам био незадовољан, ја сам имао могућности да потражим помоћ приватника и платио сам то, али огроман број грађана то не може да уради. Политичка елита и институције ове државе зато треба да раде свој посао – каже за „Политику” заштитник грађана Саша Јанковић, који, упркос свему, не одустаје од заштите права грађана у здравственом систему.

Радећи на томе, ових дана је још једном био револтиран. Из писма, које је потписало 27 лекара са Клинике за општу хирургију у Нишу, којим су најавили штрајк, омбудсман је сазнао да се не поштују његове препоруке о престанку обављања допунског рада. Лекари су му послали списак са чак 61 именом запослених лекара и здравствених радника, који су уз своју основну плату на име допунског рада, односно услуга из области интервентне радиологије зарадили доста новца. Први на списку je, само у августу, плати придодао још 332.000 динара, други 210.000, трећи 140.000 динара…

Омбудсман је још крајем маја наложио да се у Клиничком центру у Нишу престане са обављањем допунског рада. Достављањем поменутих података очигледно је да се „допунски” радило и током августа.

– Управни одбор ме је, 26. јуна, обавестио да је Клинички центар у Нишу престао са обављањем допунског рада, а након тога ми се обраћа колегијум са Опште хирургије, лекари који најављују штрајк. Тврде да се, док они немају основна средстава за рад, за њихове колеге са других клиника месечно издваја и по 300.000 динара, зарађених у допунском раду – наводи Јанковић.

Истовремено, недостаје новац за побољшање положаја пацијената. Лекари су Јанковићу послали фотографије на којима се види да у собама предвиђеним за осам пацијента лежи њих једанаест.

– Мени је невероватно да неко у допунском раду за месец дана може да заради више него што може да заради председник Уставног суда или председник државе у редовном раду и још да има времена да предаје на Медицинском факултету. Зато се обраћам јавности и тражим подршку за коначно уређење допунског рада. Многе неправилности су констатоване у допунском раду, а ништа се не дешава. Очигледно постоји одређени лекарски лоби, који ово подржава. Део лекара искоришћава државна средства. Остварују зараде, које се граниче са зарадама у западним замљама и то у приватним, а не у јавним клиникама – истиче Јанковић.

Омбудсман је одлучио да још једном у Ниш пошаље своје сараднике, који ће проверити да ли су истините притужбе. Са тужиоцем ће разговарати да ли има основа за кривично гоњење оних који су омогућили одлив новца из буџета сумњивим организовањем допунског рада.

Др Миодраг Лазић, помоћник директора Клинике за општу хирургију у Нишу, потврдио је за „Политику” да се у нишком Клиничком центру и поред препоруке омбудсмана, донете 23. јуна, радила ванстандардна метода васкуларног ширења вена код пацијената са мултипла склерозом.

– То је једна врста допунског рада плаћена енормним сумама, а рађена је у току радног времена. Тражимо да се обуставе те енормне исплате док се јасно не каже да ли је то потребна и редовна процедура лечења. Приказали смо зараде за август, које су поједине колеге добили уз плату – објашњава др Лазић.

Оливера Поповић

Ко може да заштити узбуњиваче – Саша Јанковић

Неки не одустају, упркос ризицима

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту

Корупција економски исцрпљује и на сваки начин понижава грађане Србије. Дуго несузбијана, променила је наше друштво више него што нам се на први поглед чини. Декларативно смо коначно устали против ње, а ако смо спремни прећи са речи на дела биће потребно да створимо или оживимо низ механизама чија је делотворност већ доказана.

Један од њих су такозвани дувачи у пиштаљку или инсајдери – људи високог личног интегритета који, суочени са корупцијом или другим видом незаконитости у органу јавне власти у коме раде (злоупотреба положаја, нерационално коришћење јавних средстава, прикривање чињеница од контролних органа или јавности...), одлуче да прекину зид ћутања и укажу на криминал у својој средини. Нема те спољне контроле која може брже и потпуније уочити незаконитост од инсајдера. Али нигде на свету они не могу да очекују да ће их окружење тапшати по рамену. Уместо тога, смеши им се премештај, отказ, стављање на црне листе, у веома озбиљним случајевима чак и физичко насиље, смрт.

Под незаконитошћу на које указују овде се наравно не мисли на то да шеф понекад касни на посао, већ на много, много теже ствари. Инсајдери су били извор информација у свим великим аферама у свету, од Вотергејта па надаље.

Дувачи у пиштаљку данас у Србији немају добру ни правну ни фактичку заштиту. На пример, Закон о државним службеницима прописује да је државни службеник дужан да писмено обавести шефа ако примети корупцију код колеге, руководиоца или државног функционера. Пише и да такав службеник, од момента када пријаву поднесе свом шефу, ужива заштиту „у складу са законом”. Којим? Ако се мисли на Закон о Агенцији за борбу против корупције, у њему истина стоји да Агенција пружа заштиту онима који поднесу пријаву, али тој Агенцији, а не свом шефу, као што их обавезује Закон о државним службеницима! Агенцији се, међутим, пријава може поднети само за одређене видове коруптивних радњи – сукоб интереса, незаконито финансирање политичких партија, непријављене службене поклоне, можда и непостојање плана интегритета у органу јавне власти. То је само мали део незаконитости и неправилности на штету јавног интереса о којима инсајдери могу имати сазнања. Агенција се, то је познато, не бави конкретним случајевима класичне корупције, нити нерационалним трошењем јавних средстава, па ни злоупотребама службених овлашћења..., то је посао МУП-а и правосудних органа. Ко ће заштитити оне који разне злоупотребе и друге незаконитости пријаве њима? Којим законом је прописано какве се конкретне мере заштите могу изрећи, какве су казне за кршење тих мера? Какве су практичне могућности именованих органа да заиста пруже делотворну и брзу заштиту?

Заштитнику грађана јавило се више људи који су били спремни да причају о тешким злоупотребама на штету права грађана, под условом да им омбудсман лично гарантује сваку заштиту. Упркос називу своје функције, заштитник грађана то данас мирне савести не може учинити. По правилу их не мотивише лична корист или обећана награда, већ осећај за правду и свест да на броду који се опасно љуља није пресудно колико новца имате у банци. Али то су и људи са породицама, свесни колико је тешко наћи нови посао, колико се врата може затворити једним телефонским позивом са утицајног места. Неки не одустају, упркос свим ризицима и за свако су поштовање. Због тога три независна органа – заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и Агенција за борбу против корупције, као и једно владино тело – Савет за борбу против корупције, отпочињу ближу сарадњу како би заједно предложили како да се отклоне мањкавости правне и фактичке заштите ,,дувача у пиштаљку”. У томе ће им бити потребна подршка медија, организација цивилног друштва и самих грађана.

Заштитник грађана

Саша Јанковић