Из медија

Правни цинизам

Последњег дана марта 2011, народни посланици су усвојили Закон о социјалној заштити и тиме правно заокружили дуго најављивану реформу овог система, од које су највећа очекивања имали они који су у некој врсти социјалне потребе, а њих је у Србији, сваким даном све више.

Нећу овде трошити простор на чињеницу да надлежни Одбор за социјалну политику није позвао заштитника грађана на расправу поводом амандмана на предлог закона, иако је заштитник грађана још 2. марта, дакле благовремено, доставио овом одбору, сагласно пословнику Народне скупштине, Иницијативу за подношење амандмана на Предлог закона о социјалној заштити. То остављам онима који се старају о спровођењу пословника (такође недавно усвојеног, па се можда нису уходали у његовој примени).

Овде ће бити речи о иницијативи заштитника грађана да се у Закон о социјалној заштити уведе институт „родитеља неговатеља”, којим би се увело једно ново право биолошким родитељима, односно нова врста материјалне подршке породици, и то, породици која негује дете са тешким или вишеструким оштећењем и које има потребу за непрестаном родитељском негом. Предлог заштитника грађана био је да се овим породицама, тј. родитељима неговатељима, који желе да сами негују своје дете, па зато не могу да остваре радни однос и зараду по том основу, пружи надокнада у висини минималне зараде у Републици Србији.

Рацио овог предлога био је вишеструк. Деца остају у породици, где су им услови за развој најхуманији и најподстицајнији и потпуно је комплементарно већ започетој реформи деинституционализације у збрињавању деце. Оваква подршка биолошким породицама (којих у Србији сигурно нема више од неколико хиљада) допринела би исправљању апсурдне ситуације да држава стимулише старање о деци у хранитељским породицама и да предвиђа увећану надокнаду хранитељу који се стара о детету са инвалидитетом, а да биолошким породицама не нуди сличан или исти вид помоћи.

Међутим, Одбор ни не разматра предлог заштитника грађана о „родитељу неговатељу”, већ нуди амандман, који постаје и део закона, којим један од родитеља који није у радном односу, а који најмање 15 година непосредно негује своје дете које је остварило право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица, има право на доживотно новчано месечно примање у висини најниже пензије.

Поштовани читаоци, хајде да направимо мали интимни тест шта би свако од нас пре изабрао – да прима минимални лични доходак док негује дете које не може само о себи да се стара и везано је за кревет (а можда има још неко дете, које би радо имало пажњу тог родитеља), или би пристао на варијанту коју му је понудила држава? Да, и још једно питање, шта је са родитељима чије дете, нажалост неће доживети 15 година, већ рецимо 14 година и 10 месеци?

заменица заштитника грађана

Тамара Лукшић-Орландић

НЕ ПОВЛАЂУЈЕМ МОЋНИМА, НЕ УЛЕПШАВАМ СТВАРНОСТ

ИНТЕРВЈУ

САША ЈАНКОВИЋ, ЗАШТИТНИК ГРАЂАНА СРБИЈЕ

Све док се у нашој земљи власт буде схватала углавном као моћ, а не као одговорност, број кршења права грађана у једном дану превазилазиће оно што било који омбудсман може контролом да утврди за целу годину, оцењује у разговору за „Дневник“ заштитник грађана Србије Саша Јанковић.

– Додатни проблем је што још има случајева да органи јавне власти споро или непотпуно отклањају пропусте у раду које у контроли утврдим, па и да опструирају, спречавају ефикасну контролу, иако су њихове законске обавезе према Заштитнику грађана, као надлежном државном контролном органу, више него јасне – каже Јанковић.

Први омбудсман Србије и његова стручна служба, која је за три и по године већи део времена радила у десеткованом саставу, променивши пет привремених адреса, имали су више од 16.000 обраћања грађана. Од седам хиљада формалних притужби окончано је преко пет хиљада предмета, вођено је око две хиљаде поступака контроле и дато је 338 препорука за отклањање утврђених пропуста, од којих је 231 спроведена.

– Стални раст броја грађана који нам се обраћају показује, с једне стране, да они постају свесни својих права и траже да се та права поштују, а са друге стране, значи и пораст поверења у ову институцију. Но, то ни случајно не значи да смо задовољни. Србија је дуго стагнирала или назадовала и данас је однос власти према грађанима и квалитет њиховог живота јако далеко од њихових оправданих и реалних очекивања, да не говорим о оним нереалним која су код грађана олаким обећањима стварана. Због тога се свака прича о напретку, који се у неким сегментима живота реално дешава, доживљава готово као увреда здравог разума, јер су оправдана очекивања грађана много већа.

Ко је, како и зашто покушао да вас „дисциплинује“, с обзиром на ваше саопштење „да покушаји дисциплиновања неће успети“?

– Мој посао је да независно од сваке власти и ауторитета, објективно и непристрасно контролишем рад органа јавне власти и указујем на пропусте којима се крше права грађана. У већини случајева други органи, од локалних до републичких, прихватају да су начинили пропуст и спроводе препоруке како би га исправили, али се догађа да настоје и да се одупру контроли, користећи сва средства и утицај који у једном сложеном политичком и друштвеном контексту имају на располагању. Мој став да “покушаји дисциплиновања” неће успети очигледно је провоциран конкретним „комбиновањем“ и покушајима нетранспарентних утицаја, али је истовремено и начелне природе и представља поруку свима који не разумеју или не желе да разумеју улогу Заштитника грађана.

У том смислу могу само да поновим да нисам ту да бих повлађивао моћнима, улагивао се грађанима или улепшавао стварност у извештајима ради лепшег утиска о Србији у Европи, већ да помогнем грађанима да до својих гарантованих права дођу без препрека, као и да укажем на те препреке, ко год или шта год оне биле.

Законска забрана било коме да утиче на мој рад, „независност“ као кључна, Уставом утврђена особина овог органа, гарантован имунитет, висока плата и петогодишњи мандат, нису ту ради привилегија, већ да мени и сваком будућем заштитнику грађана омогуће да грађане штити не тражећи никакву шаргарепу, али и не страхујући од било чијег штапа.

Из којих све друштвених сфера стижу притужбе и шта сте предузели?

– Највише притужби грађана односи се на неправилан рад администрације: спорост у раду и нелогичности у поступању, неефикасност, неотклањање сопствених грешака већ упорно инсистирање на њима, бесмислене, одбијајуће процедуре...

Има и притужби због неизвршавања судских пресуда од стране органа управе. Све су то повреде начела добре управе и због тога сам, у сарадњи са омбудсманом Европске уније, сачинио Кодекс добре управе и понудио га Народној скупштини како би га и она својим ауторитетом оснажила. Поднео сам такође и 96 законских и других нормативних иницијатива, тежећи побољшању прописа ради што потпунијег остваривања права грађана и спречавања злоупотреба органа власти.

Подсетићу на то да је Уставни суд, на мој предлог, укинуо највећи део Измена и допуна Закона о јавном информисању, који је представљао неуставну претњу слободи јавне речи.

Шта сте утврдили поводом притужби нереизабраних судија и тужилаца?

– Примио сам 178 притужби неизабраних, односно нереизабраних судија и утврдио да је при избору кандидата начињено низ пропуста. Високи савет судства је оштро одбацио мој став, али је касније, када су из Европске комисије стигле готово идентичне замерке, њих прихватио с добродошлицом и захвалношћу. И неизабрани тужиоци су се жалили, Државно веће тужилаца је показало већи степен одговорности и сарадње у разматрању тих притужби и сагласили смо се да ћу, после поступка ревизије избора који следи, а који ће помно пратити Удружење тужилаца Србије, дати оцену да ли су пропусти отклоњени.

Да ли су вам се евентуално обраћале познате личности из сфера политике, бизниса?

– Јесу, али и они, као и остали грађани имају начелно право на дискрецију у погледу тога на шта и на кога се жале.

лКоје институције се у притужбама грађана најчешће помињу?

– Пре свега да разбијемо једну предрасуду: велики број притужби на један орган не значи да тај орган најмање поштује права грађана. У свету је управо обрнуто, то значи да систем ради, да су грађани свесни својих права, да се не плаше да се жале, ако треба и највишем контролном органу, и да имају поверења у институције. Ако тај орган још и ефикасно отклања пропусте које контрола утврди, спроводи препоруке и унапређује свој рад, као што је обично случај са Министарством унутрашњих послова, онда смо на добром путу. Негде велики број притужби указује на системске пропусте, за које нужно не морају бити криви запослени у органу управе, али и могу. Такав је случај у области пензијског и инвалидског осигурања, запошљавања, здравствене заштите, јавних предузећа, пореских органа, центара за социјални рад, школа, дечјих установа, затвора. И са тим органима и институцијама успостављена је добра сарадња, али су пропусти сувише чести, масовни и не отклањају се довољно брзо.

Нажалост, морам рећи да има и органа који нису прихватили Уставом утврђену контролну и превентивну улогу Заштитника грађана у нашем демократском уређењу.

Најдрастичнији пример је Високи савет судства, који је игнорисао Заштитника грађана када сам им указао на пропусте које су у (ре)избору судија начинили, и који је прекршио законом прописану обавезу да ме обавести о спровођењу изречених препорука.

Како, сликом кроз притужбе, видите стање основних људских и грађанских права?

– Постоји велики раскорак између високих стандарда поштовања људских права које смо уписали у наш Устав и законе, и свакодневног живота, посебно припадника рањивих група. Традиционално, то су Роми и припадници других националних мањина, особе са инвалидитетом, болесни, особе лишене слободе, жене, избегли и расељени, припадници сексуалних и појединих верских мањина, деца, странци. Међутим, брзо нараста још једна велика рањива група – социјално угрожени, сиромашни, незапослени... Број и садржина притужби због изостанка делотворне заштите и остваривања социјалних права, права на суђење у разумном року, права на мирно уживање имовине, права на поштовање достојанства од стране администрације и њен одговоран рад, као и природа пропуста у раду органа власти које Заштитник грађана свакодневно утврђује, не остављају простора за задовољство.

Има ли институција Заштитника грађана формални и реални капацитет за ефикасно деловање?

У овом моменту, моји сарадници – заменици и стручна служба, и ја сам, оволико колико нас је и без могућности да кажњавамо за опструкцију, не можемо испунити сва очекивања грађана који нам се обраћају с поверењем, чак и када знају да Заштитник грађана није најбоља нити прва адреса на коју треба да се обрате.

Посао омбудсмана је да аргументима увери, не да принуди, што и не може. При томе подршка јавности – медија, цивилног друштва, грађана... највећа је претња неодговорним појединцима у власти. Рецимо, више од 70 одсто спроведених препорука и грађани и ја у највећој мери дугујемо томе што је јавност препознала интерес да подржи рад Заштитника грађана. У међувремену, мора се дограђивати аутентичан осећај одговорности у најширем кругу органа јавне власти и јавних службеника, као и схватање да је поштовање препорука Заштитника грађана у њиховом најбољем интересу, јер њихов рад чини правилнијим и стога поштованијим код грађана који их плаћају.

Апел држави: Заштитите права радника

Каква су данас права радника у Србији?

– Несклад између прописима загарантованих и у пракси поштованих права запослених у Србији се олако толерише и оправдава, док поједини послодавци, поготово у мањим местима, злоупотребљавају масовну незапосленост и практично уцењују локално становништво да ради под било каквим условима. У условима економске кризе и незапослености поново се јавља рад на црно или се плате приказују мањим него што јесу да би се плаћали мањи доприноси, због чега ће тим радницима и пензије бити мање. Када послодавци крше закон и не уплаћују обавезне доприносе у пензијски, здравствени и друге фондове, штету и даље по важећем законском решењу сносе радници. Заштитнику грађана радници најчешће указују да им послодавци крше право на дневни, недељни и годишњи одмор, да им не плаћају прековремени рад, да раде на одређено време знатно дуже него што је то предвиђено Законом о раду. Има дискриминације жена на послу, не запошљавају се довољно особе са инвалидитетом... Уз ограду да нисам овлашћен да се бавим појединачним случајевима спорних односа између послодаваца и запослених, апелујем на државу да обезбеди много бржу и делотворнију заштиту права радника, а послодавце подсећа да је само поштован радник продуктиван радник.

Гост коментатор

Саша Јанковић, омбудсман

ВОЈНА КАДЕТКИЊА

Родна равноправност често се сматра сажваканом, испразном или активистичком, „пројектном“ темом. Ни већина жена јој не придаје истински значај. Еманциповане грађанке, гледајући свет из сопственог угла, одбацују је као давно превазиђен, за њих понижавајући концепт, можда потребан неким другим, неосвешћеним женама.

Жене из другог социјалног миљеа, сеоског (мислим на забачене и неразвијене крајеве, не на модерна села) такође сматрају да се родна равноправност не тиче њих, већ тамо неких дама и госпођа у граду, док је за њих предодређен патријархални начин живота.

Упорно скретање пажње са главних питања родне равноправности на споредна (која нису небитна, али нису ни прворазредна) сигурно доприноси таквом порицању. Битке око „психолошкиња“ и други „ајд’ како ћеш ово рећи на женском“ аргументи одузели су, на жалост и штету, огроман јавни простор и говоре више о онима који их заподевају него о проблему који их наводно занима.

У исто време, вести о женама које свакодневно убијају бивши и садашњи мужеви, младићи, љубавници остају без коментара и реакције, на њих се слеже раменима.

Статистике о упоредно нижим платама жена, откази због трудноће, број жена које свакодневно трпе сексистичке коментаре и друге облике сексуалног злостављања и тек би биле исмејане ако га пријаве, у Србији нису „прајм тајм“ теме. Њима се попуњава време на телевизијама, њима се допуњавају, онако са стране, странице у новинама док се трага за идућом „правом“ вешћу, попут оне од пре пола године за коју верујем да најбоље одсликава стање нашег мејнстрим јавног дискурса: „Калинић обријао браду“.

Међу најеманципованије и најхрабрије жене у Србији свакако спадају прве кадеткиње Војне академије. На недавној конференцији омбудсмана о војним питањима, овде у Београду, канадски омбудсман упитао је једну од њих: „Како се носите са проблемом који смо уочили и у Канади: жене у војсци морају бити у свему боље од мушкараца да би их сматрали равноправним?“ Одговорила је једноставно: „Тако је не само у војсци већ у целом животу, у свему што радимо, према томе - навикла сам“. Размислите о томе пре него што се идући пут подсмехнете правима жена.

ПОГРЕШАН ТЕРМИН

САША ЈАНКОВИЋ омбудсман

Град поникао на темељима старог Раса, Нови Пазар, средиште је Рашке области, али и Санџака, што је терминолошка разлика чији политички аспекти данас умногоме превазилазе географске, историјске и административне.

Употреба погрешног термина у погрешном друштву сврстаће вас међу противнике, провокаторе или, у најбољем случају, тешке незналице, уче стране дипломате припремајући се за службу у Србији. Зашто је томе тако, како се то воли упитати један уважени професор права? Између осталог, зато што већ одавно више негујемо подозрење него поверење, зато што нам разлике служе највише за деобе.

Указивање на нужност заједништва и у различитости час посла проглашава се за мајоризацију, а истицање посебности за сепаратизам. Медији преносе само екстремне ставове. Разложни, изнијансирани, ма о чему да су, не продају новине, не привлаче гласове, што је упорна лаж која постаје дрска истина. Новинарка на Јавном сервису тако се брецнула на омбудсмана током припреме разговора на тему о кредибилитету јавних личности коју је сама одабрала - „немојте ви мени у програму некакав социолошки приступ - народ вас ништа неће разумети!“. Док се лаж о плиткоумности грађана подстиче и умножава, по Србији се већ нашироко сумња да се у Пазару и околини уместо фармерки сада праве само планови за сецесију, а Санџаклије „увиђају“ да власт у Београду не чини ништа друго сем што смишља злобе и поделе за Бошњаке и њихову веру. На таквим „истинама“ лакше је профитирати, него их разобличавати. Бивше министарство за људска и мањинска права, сигурно не из зле намере, није се ту снашло много боље од слона у стакларској радњи. То га је вероватно и коштало „припајања“, што је небитно у односу на чињеницу да је Санџак за то време стекао статус хроничне неуралгичне тачке Србије, равне југу Србије који и сам има „алтернативни“ термин: Прешевска долина.

Министар Милан Марковић руководи једним од министарстава чији се назив после реформе Владе пише у два реда; шеф је Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу, а задужен је и за обнову Краљева. Својом недавном посетом Пазару и Штрпцима, и разговорима које је том приликом водио са широким кругом локалних актера, начинио је почетни корак. Колико год да је мали, први је у правом смеру, у низу година за нама. Заслужује на том путу подршку и за свој потез похвалу, са свих страна, па и ове, по дефиницији критичне.