Из медија

Лични став

Да ли је тајна служба одобрила кандидате за судије и тужиоце

Саша Јанковић, заштитник грађана (омбудсман) |

Јавност је недавно (поново) затечена вешћу да је БИА можда учествовала у поступку избора носилаца правосудних функција овај пут тужилаца. То се закључује из записника са 10. седнице Државног већа тужилаца, где двојица чланова ДВТ кажу да одржали састанак у БИА „на тему прикупљања података о достојности кандидата“ за избор за заменике јавних тужилаца, и да су се договорили о новом састанку на коме ће добити информације у којима се „неће саопштавати имена, али ће Веће бити упозорено на постојање околности које не препоручују избор“. Остало је нејасно како ће, без имена, Веће знати на кога се односе „околности које не препоручују избор“, али то је сада мањи проблем.

Већи проблем је то што наши прописи не предвиђају посебне активности служби безбедности у поступку општег избора кандидата на правосудне функције, иако би се то разумно могло очекивати. Када је доношен Закон о тајности података, предлагао сам радној групи за израду Закона да пропише безбедносну проверу кандидата за правосудне функције. За очекивати је да људи који желе да ступе на (углавном доживотну) функцију са које ће одлучивати о прислушкивању грађана, водити деликатне истраге или штитити имовинске интересе државе претходно сами прођу основну безбедносну проверу. Па пролазе је, на пример, кандидати за пријем на Војну академију, или посао у МУП-у. Предлог је, међутим, одбачен, а радна група се уместо тога усредсредила на покушај да заштитнику грађана и поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности онемогући ефективан приступ поверљивим подацима!

Проблем постоји и ако су подаци БИА ипак коришћени, али без законског основа и прописане процедуре која би омогућавала објективност таквог поступка, те спречавала злоупотребе!

Због тога (и записника) је повереник Родољуб Шабић затражио од ДВТ информацију да ли је Веће тражило и добило податке о кандидатима од БИА и, ако јесте, на основу чега? Одмах затим, заштитник грађана је директора БИА питао исто.

ДТВ је поверенику одговорио много тога: да су његови чланови одржали састанке са представницима више државних органа и организација, „а у циљу прибављања података и мишљења о стручности, оспособљености у раду и достојности кандидата, између осталог, и од органа и организација у којима су кандидати радили у правној струци“, те да Закон о ДВТ прописује да то веће „остварује сарадњу са другим органима и организацијама“, и коначно да састанак чланова ДВТ са БИА „не представља никакву посебност“, „посебно имајући у виду Извештај заштитника грађана (?!), односно Закон о организацији и надлежности државних органа у борби против организованог криминала“. Читајући одговор редом, прво би се могло помислити да су се чланови ДТВ у БИА распитивали о кандидатима који су некада радили у Агенцији.

Међутим, то се тако не ради. И заштитник грађана је давао мишљење о кандидатима који су радили у његовој стручној служби, али званично, писмено, по писменом захтеву, што су документи који данас постоје у архиви најмање два државна органа. Анализирајући одговор даље, нема сврхе помињање законске обавезе сарадње државних органа, јер је достављање података о личности без знања оног на кога се подаци односе и мимо сврхе у коју су прикупљени могуће само из одређених, законом прописаних разлога, а избор на правосудну функцију није међу њима.

На крају, Закон о организацији и надлежности државних органа у борби против организованог криминала прописује да се безбедносне провере за функције и посао у органима који се баве посебно тешким кривичним делима могу вршити и пре ступања на рад. Међутим, те провере се траже званично, а њихови резултати не презентују на састанцима на којима се „неће саопштавати имена, али ће Веће бити упознато на постојање околности које не препоручују избор“! Те безбедносне провере, са ознаком сврхе за коју су рађене, морале би се наћи у архивама. Има ли их?

Одговор ДВТ, дакле, отвара више питања него што је на почетку било постављено. Директор БИА, са друге стране, брзо и изричито одговара омбудсману: „Агенција није достављала никакве податке Државном већу тужилаца, нити је у том погледу било захтева од стране ДВТ“. Директор БИА подсећа да је Агенција у обавези да поступа по захтевима тужилаштава, али да „не одлучује о начину коришћења тих података“. Другим речима, БИА каже да са тужиоцима по закону сарађује у обављању њихове тужилачке функције, и податке им даје као тужиоцима, а да ли их неко ко је истовремено члан ДВТ користи у друге намене, то не може гарантовати.

То је БИА пре годину дана рекла омбудсману и поводом избора судија. „БИА није, ради поступка избора судија (!) достављала било какве податке“, пренео сам тада јавности, што сам једино могао рећи имајући у виду изричиту изјаву њеног руководиоца и чињеницу да конкретне доказе о супротном нико није понудио. Поједини медији су ту изјаву упростили у „омбудсман тврди да подаци БИА нису коришћени за избор судија“, што није исто, и нанело је омбудсману штету, али то је понајмање битно. Суштина је у следећем: подаци које БИА прикупља доступни су појединим члановима и ДВТ и Високог савета судства по сасвим другом основу (председница ВСС је, на пример, истовремено председница Врховног касационог суда, а на тој функцији одобрава тајној служби прислушкивање из разлога националне безбедности, и има увид у садржај пресретнутих разговора).

Ово питање мора се разјаснити до краја, да не би оптерећивало предстојећу ревизију избора судија и тужилаца, а квалитет тог процеса је кључан за стварање основа за поверење јавности у реформисано правосуђе.

ПРЕПРОДАВЦИ ЗДРАВЉА

Гост коментатор

САША ЈАНКОВИЋ заштитник грађана

Недавна контрола рада једног медицинског института показала је озбиљне неправилности на уштрб права пацијената. Надлежни су прво све брже-боље демантовали, да би онда, суочени са чињеницама које су прикупили контролори из службе заштитника грађана, обавестили омбудсмана да спроводе његове препоруке, те да страни држављани неће куповати првенство док грађани Србије чекају, да се домаћи осигураници неће од канцера лечити за допунске паре, али и да, пошто сад сви раде по закону, нема потребе да ико одговара, иако је он то препоручио.

Омбудсман не постоји да би кажњавао, нити то може, већ да подстиче потпуније остваривање права грађана. Али одсуство одговорности за утврђено кршење тих права делује јако лоше, неког можда и охрабрује у настојању да се све врати на старо. Чим је стигла забрана за допунски рад док постоје листе чекања, „Блиц“ је пренео да су се у дотичној установи покварила два апарата за зрачење канцера, а сви пацијенти стављени у ред пред преосталим апаратом.  Локални мајстор је из новина чуо за проблем, понудио се и бесплатно оспособио покварени уређај. Осовина мотора изјела се од коришћења, иако је у питању најновији апарат. Према уговорима о допунском раду, трећина новца од њега иде онима који су га обављали, остатак у касу установе. „Блиц“ је писао да је црногорски здравствени фонд 2008. и 2009. године платио укупно 13 милиона евра за лечење својих грађана у Србији.  Не знамо колико је још плаћено из БиХ или других држава, сигурно не мање. Али се прерано похабане осовине апарата ипак нису мењале на време. Није ваљда да неко жели да поручи да, ако се не ради са стране, нећемо се ни ми лечити, иако обавезни допринос, здрави и или болесни, по сили закона плаћамо сваког месеца?  Неће ваљда стручна служба заштитника грађана морати да обиђе све болнице у земљи, не треба нам ваљда по један “независни” контролор изнад рамена сваког јавног службеника?  Чему инспекције министарства, хоће ли струка коначно преузети свој део регулаторне функције? На овим странама омбудсман је подсећао правосуђе да не постоји због себе, већ ради остваривања права грађана на фер и правично суђење, на правду.  Трагамо за новим министром здравља. Ко год то сутра био, мораће брзо да одлучи чије интересе жели да штити - пацијената и савесних лекара, или малобројних, али моћних препродаваца здравља.

Реч плус

САША ЈАНКОВИЋ омбудсман

Србија је у годишњем извештају „Фридом хауса“ о стању политичких права и грађанских слобода добила оцену два на скали на којој је максимална оцена један, а минимална седам. Омбудсман Саша Јанковић каже за “Блиц” да грађани Србије не могу рећи да су им политичка и грађанска права спутана недемократским режимом који на слободним изборима не могу да промене, али да то у 21. веку, у срцу Европе, није довољно. - Ми јесмо земља у којој грађани слободно бирају своје политичке представнике, уз одређене мањкавости као што су бланко оставке или право странака да за посланика одреде било кога са листе. „Фридом хаус“ похваљује доношење Закона о удружењима, споразум о безвизном режиму и трговински споразум са ЕУ. Али има и проблема. И они констатују да се већина медија повезује са одређеним политичким партијама, што угрожава право грађана на објективно информисање.

- Од преосталих мањкавости те врсте, мене још више брину огромни проблеми грађана у остваривању социјалних и економских права, који за час могу суновратити достигнути степен политичких и грађанских слобода - истиче Јанковић.

Гост коментатор

САША ЈАНКОВИЋ

Заштитник грађана

Чекаоница државне болнице за децу. Људи надиру као плима, две лекарке и неколико сестара не стају, али број прегледаних неминовно заостаје за бројем придошлих. Чекање се сваког момента продужава, долазе раније заказани, хитни, оправдано и неоправдано закаснели... Ништа ником од присутних не може да се замери. Оно мало медицинара ради најбрже што човек може, родитељи се пред децом у маленој чекаоници својски труде да буду финији него иначе, и деца су мирнија него што би се очекивало. Али стрпљење временом измиче, нервоза у ваздуху осетно расте. Сад већ боли и мањак сапуна у тоалету, и ђубре разбацано по болничком кругу, и пренизак шалтер пред којим се морате поклонити... Да ли је могуће да се преглед детета мора заказати два месеца унапред!?

Две докторке, офталмолог и дефектолог, као да са две вреће песка трче с краја на крај обала набујалог Дунава, док сестре психолошки вешто, осмесима стишавају напетост...

У истој земљи у исто време, млади лекари жале се заштитнику грађана да не могу да се запосле, да напредују у струци. Кажу да је добити одобрење за специјализацију готово немогуће ако нисте спремни да заборавите на етику, људски интегритет, а богами и понешто новца, и уз то не нађете неког да вас под тим условима „прогура“. Да им искусније колеге не дозвољавају да оперишу, спречавају их да присуствују презентацијама нових метода, присвајају њихов рад и штошта још у шта је тешко и поверовати, а камоли доказати... За „етаблиране“ је резервисан истовремени рад и на по три места – у државној болници, приватној пракси и допунски (збуњујућа мешавина прво двоје).

Да ли је заиста могуће да се наша лекарска елита труди да остане малобројна, како би њени чланови могли да уцењују пацијенте и државу? Да ли је могуће да медицинаре, иако стара и болесна нација, не усавршавамо, а тамо где пацијентима требају нема их. Колико укупно коштају хиљаде радних сати које проводимо у чекаоницама, партиципације за лекове које плаћамо и обавезно здравствено осигурање које морамо да издвајамо од сваке плате? И плаћамо ли га држави да бисмо се на крају лечили код приватника?

У болницу због себе већ одавно не идем. Омбудсмана већ препознају и лекари и пацијенти, ружно је да се по чекаоницама препирем, а не могу да прећутим. Данас ни детету контролу нисам заказао – ићи ћемо тамо поново само ако будемо морали.

На послу пола дана нисам био, ред се и код мене продужио. Нездраво, како год погледате.