Из медија

Прекинимо ћутање

…о сексуалном насиљу над децом

Сексуална експлоатација и злостављање деце је најтежи облик насиља над децом, оставља тешке и дуготрајне последице, а званични подаци о размерама тог насиља су оскудни. Процене стручњака кажу да је једно од петоро деце у Европи жртва сексуалног злостављања или експлоатације а да се пријави само десет одсто случајева. Зашто? Зато што су починиоци, по правилу, особе од поверења или ауторитета деци, а деца осећају срамоту, страх, па и кривицу. У многим друштвима данашњице, па и у Србији, тај облик насиља је и даље табу тема.

Управо тако, „једно од 5”, мото је кампање коју је последњег дана новембра ове године лансирао Савет Европе са циљем да је прихвате све земље чланице и да, оне које то нису, што пре потпишу и ратификују Конвенцију СЕ о заштити деце од сексуалне експлоатације и злостављања (2007), познату и као Лансарот конвенција (по месту у којем је донета). Ова кампања ће трајати најмање три године.

Конвенција је недавно ступила на снагу, а добра вест је да је Србија међу првима ратификовала овај документ, што значи да је у обавези и да је доследно примењује.

Неколико је питања на којима ће државни органи Србије морати да се ангажују у наредном периоду у вези са конвенцијом. Прво је застарелост кривичних дела у овој области учињених на штету детета. Циљ је да се створе услови да дело не постане застарело пре него што жртва очврсне и постане спремна да починиоца пријави. Друго, нужно је обезбедити да професионалци који раде са децом нису никад били осуђени за дела сексуалног искоришћавања и злостављања деце, што повлачи за собом успостављање евиденције починилаца ових кривичних дела (Словенија већ има уређено то питање у КЗ, а и Хрватска ради на томе). Треће, треба обезбедити краткорочну и дугорочну помоћ и подршку деци жртвама сексуалног искоришћавања или насиља ради убрзања њиховог физичког и психичког опоравка и ресоцијализације.

Услов успешности у борби против ових облика насиља над децом је информисање и едукација деце о ризицима сексуалног искоришћавања, о начинима препознавања кроз цео образовни систем, почев од вртића. Кључна је и улога родитеља у раној фази одрастања, када они треба да делују превентивно. Веома је важно (што и Лансарот конвенција препознаје) учешће деце у развоју и спровођењу државне политике, програма и других иницијатива, како би борба против сексуалног искоришћавања деце била успешнија.

Кампања Инцест траума центра „Прекинимо ћутање” добар је увод у националну кампању коју би Србија требало да отвори, имајући у виду да је чланица СЕ и чланица Лансарот конвенције. Заштитник грађана ће засигурно пратити како државни органи спроводе ову конвенцију и новолансирану кампању СЕ и дати свој допринос томе.

Да би била делотворна кампања би требало да пође од следећих премиса: насилник је једини одговоран за учињено насиље, одговорност детета жртве не постоји. На институцијама је да насиље зауставе, санкционишу насилника, а жртви обезбеде сваку врсту подршке. Жртва треба да проговори и прекине ћутање.

Тајне јавног посла

Викиликс је у парампарчад разбио табу поверљивости у међународним односима. Правило дискреције у дипломатији почива на традицији, али га штите и формални прописи. Чак и наш Закон о информацијама од јавног значаја, један од либералнијих на свету, омогућава да се јавности ускрате информације које могу озбиљно угрозити међународне односе, а недавно донети Закон о тајности података од неовлашћених очију штити документе чије би сазнавање било опасно за интересе Републике Србије, а тичу се спољнополитичких послова и односа наше државе са другим државама, међународним организацијама и другим међународним субјектима.

Да ли је, дакле, оправдан бес многих влада на Жулијана Асанжа, кога Вашингтон криви за угрожавање безбедности међународне заједнице, умало тероризам? Подсетимо се да начело дискреције у међународним односима потиче из истог сета конвенција у који спада и начело немешања у унутрашње односе других земаља. Ово друго, међутим, већ одавно и отворено више не важи, поготово за оне који се на Асанжа највише љуте.

Граница између унутрашње и спољне политике од краја хладног рата убрзано се брише. Све је већи и непосреднији утицај који ЕУ, ММФ и остале међународне интеграције, те поједине државе, неки позвани, а неки самопозвани, свакодневно врше на нашу стварност. Знајући да у томе Србија није никакав изузетак, па чак и не тврдећи да је то а приори лоше, морамо се ипак запитати може ли се онда и даље легитимно инсистирати на тајности дипломатских докумената, кад се и на основу њих доносе одлуке од непосредног животног значаја за грађане широм света?

Другим речима, могу ли дипломате и даље да се комотно понашају заклоњене иза завесе тајности, док директно утичу на политичке процесе у земљи пријема (боље рећи, сме ли се то допустити), или би пак свој посао морали да обављају на исто толико одговоран и транспарентан начин као што је то већ дужност „обичних“ државних званичника? Иако идеја „отворене дипломатије“ није нова, она до сада није заживела. Ако се покаже да обелодањивање начина на који се комуницира међу дипломатама није донело стратешке проблеме, већ само нелагодност моћних земаља, тада је јасно да тренд јачања „права јавности да зна“ треба ширити на нову област. Када се дуго времена крије превише, на крају буде откривено и оно што би заиста морало да остане тајно.

Гост коментатор

Пожељне и непожељне критике

Европска комисија је начинила нови рендгенски снимак Србије. Годишњи извештај о напретку на путу ка чланству у ЕУ идентификује помак у многим областима. Са дистанце, заиста се мора констатовати да су нам односи са суседима бољи, да полиција хапси припаднике организованих криминалних група, да парламент доноси низ потребних закона.

Све већем броју грађана, међутим, сиромаштво не дозвољава да види напредак у било чему, и свака прича о бољитку прима се готово као увреда. Не треба им противречити, већ их разумети – прича о томе да држава напредује док је њеним грађанима све теже јако је тешко разумљива и не може дуго опстати. Остаје да се надамо да ће области у којима, објективно гледано, јесмо остварили напредак послужити као одскочна даска за оно што је највећем броју грађана најбитније.
Извештај врло непосредно указује и на неке недостатке, па и грешке.

Најкритичнији је по питању једног дела спроведене реформе правосуђа – (ре)избору судија. Главни актери реформе критику су прихватили са захвалношћу, као пријатељску и објективну, и затражили разумевање и време да грешке исправе. Међутим, идентичне замерке, месецима раније, упутили су им домаћи независни органи. Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности први је констатовао мањак транспарентности, Уставни суд донео „пилот“ пресуду у корист једног неизабраног судије, а Заштитник грађана, пре три месеца, утврдио низ пропуста у начину одлучивања Високог савета судства – мањак образложења, одсуство поуке о правном леку, онемогућавање кандидата да се изјасне о оптужбама против своје достојности, и дао препоруке како их отклонити. Контролни државни органи томе и служе – уочавању и корекцији грешака. Њихове оцене, међутим, за разлику од европских, дочекане су „на нож“. Решење Повереника није спроведено, чланови ВСС Уставном суду послали су издвојена мишљења о томе да није надлежан, а налаз омбудсмана најгоре је прошао – оштро је одбачен и оцењен као непотребан, нетачан и закаснео. И друге мањкавости у владавини права и поштовању људских и мањинских права на које ЕУ сада указује истицане су у годишњим извештајима омбудсмана Народној скупштини: бланко оставке, реституција, слаб капацитет и некоординација администрације, дискриминација рањивих група, медијске слободе...

Добро је што као пријатељске прихватамо критике из Европе. Али ако нам је што краћи пут до ње битан, сигуран сам да би много већи плус забележили да је Европа могла рећи – српске власти начиниле су одређене грешке, али домаће контролне институције су их утврдиле и по њиховим налазима се грешке исправљају, дакле систем функционише. Уместо тога, Европска комисија мора сама да констатује наше грешке и да нас упућује на поштовање сопствених регулаторних органа.

 Саша Јанковић заштитник грађана

Јасминка Јаковљевић, генерална секретарка Заштитника грађана, (Омбудсман) говори за “Preshevanews.net”

(превод са албанског језика)

Шта је Заштитник грађана (Омбудсман) ?

Омбудсман (Заштитник грађана) је институција са дугом традицијом, која данас постоји у више од 130 земаља света. Први омбудсман основан је Уставом Шведске 1809.додине. Мандат Заштитник грађана је да прима и да разматра притужбе грађана у случајевима када органи државне управе повреде њихова права, Заштитник грађана посебну пажњу посвећује заштити права припадника националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и родној равноправности.

Ко може да се жали и како?

Заштитнику грађана (Омбудсману) могу се обратити сви грађани без обзира на држављанство. Заштитнику грађана може се обратити такође и свака група грађана, затим удружења, предузећа или друга правна лица, домаћа или страна.

Заштитнику грађана је могуће упутити притужбу само на органе који примењују прописе Републике Србије. Заштитник грађана нема овлашћења према органима других држава или међународним организацијама.

Да ли се за притужбу плаћа такса ?

Подношење притужбе као и читав поступак пред Заштитником грађана (Омбудсманом) је потпуно бесплатан. Нема ограничења у броју притужби које желите да поднесете, уколико то право не злоупотребљавате.

Грађани не плаћају таксе, накнаде или друге трошкове када се обрате Заштитнику грађана, али рад ове институције кошта и плаћа се из буџета Републике Србије.

На ком се језику можете обратити Заштитнику грађана (Омбудсману)?

Грађани имају право да користе језик и писмо које користе у свакодневној комуникацији, и кад нам се обраћају на њиховом матерњем језику грађани ће добити одговоре на матерњем језику, али страни држављани могу да нам се обрате са притужбом у случају када су им повређена права од стране органа државне управе Србије.

Шта може да уради за вас Заштитник грађана (Омбудсман)?

Заштитник грађана по притужби грађана или по сопственој иницијативи у посебном поступку проверава да ли је у раду органа управе било или има пропуста. Ако их утврди, Заштитник грађана тражи од органа управе да пропусте исправе и препоручује им начин за то. Орган управе има задатак да информише Заштитника грађана о томе шта је урадио по препоруци, а када није поступио по препоруци да образложи зашто.

Заштитник грађана може и јавно препоручити разрешење руководиоца органе управе  и  иницирати поступак којим се утврђује кривична, прекршајна или дисциплинска одговорност за повреду права грађана.

Можете ли имати штетне последице због обраћања Заштитнику грађана (Омбудсману)?

Грађани неће претрпети никакву кривичну, прекршајну, дисциплинску или било коју другу санкцију или одговорност због тога што су се у доброј вери обраћали Заштитнику грађана или су пружили информације од значаја за поступак који Заштитник води.

Шта не можете очекивати од Заштитника грађана?

Заштитнику грађана не можете се жалити на рад судова, јавних тужилаштава, Владе, Уставног суда, Народне скупштине и председника Републике. Заштитник грађана по законским овлашћењима ове органе не може контролисати али то не значи да и да не може да утиче на њихов рад. Заштитнику Грађана се не можете жалити на друге грађане.

Да ли се можете жалити на рад Заштитника грађана?

Заштитник грађана је независан и самосталан државни орган, и нико не може да утиче на ставове и препоруке које доноси, нити постоји орган који их може изменити.  Ипак, Заштитник грађана за свој рад одговора Народној скупштини Републике Србије, која га бира и, у законски прописаним ситуацијама, смењује га.

Које притужбе може Заштитник грађана узети у разматрање?

Заштитник грађана може притужиоцу да изађе у сусрет, уколико се притужба тиче надлежности Заштитника грађана, које су одређене Законом о Заштитнику грађана.

Канцеларији Заштитника грађана можете се обратити писменим путем или преко телефона број 017 669 103.

Ко чини особље канцеларији Заштитника грађана?

Особље канцеларије Заштитника грађана чине:

Беким Ајдини дипл. правник из Прешева.

Маја Златковић дипл.правник из Бујановца.

Какав је распоред рада канцеларије Заштитника грађана?

Канцеларија Заштитника грађана ради у следећем распореду:

понедељком и уторком у Бујановцу, у Прес сали;

средом и четвртком у Прешеву и

петком у Медвеђи

радно време је од 08:00 до 16:00 часова.

(Арбен Мемети-ПН).