Услов успешности у борби против ових облика насиља над децом је информисање и едукација деце о ризицима сексуалног искоришћавања, о начинима препознавања кроз цео образовни систем, истиче Тамара Лукшић - Орландић у ауторском тексту у листу "Политика"
Прекинимо ћутање
…о сексуалном насиљу над децом
Сексуална експлоатација и злостављање деце је најтежи облик насиља над децом, оставља тешке и дуготрајне последице, а званични подаци о размерама тог насиља су оскудни. Процене стручњака кажу да је једно од петоро деце у Европи жртва сексуалног злостављања или експлоатације а да се пријави само десет одсто случајева. Зашто? Зато што су починиоци, по правилу, особе од поверења или ауторитета деци, а деца осећају срамоту, страх, па и кривицу. У многим друштвима данашњице, па и у Србији, тај облик насиља је и даље табу тема.
Управо тако, „једно од 5”, мото је кампање коју је последњег дана новембра ове године лансирао Савет Европе са циљем да је прихвате све земље чланице и да, оне које то нису, што пре потпишу и ратификују Конвенцију СЕ о заштити деце од сексуалне експлоатације и злостављања (2007), познату и као Лансарот конвенција (по месту у којем је донета). Ова кампања ће трајати најмање три године.
Конвенција је недавно ступила на снагу, а добра вест је да је Србија међу првима ратификовала овај документ, што значи да је у обавези и да је доследно примењује.
Неколико је питања на којима ће државни органи Србије морати да се ангажују у наредном периоду у вези са конвенцијом. Прво је застарелост кривичних дела у овој области учињених на штету детета. Циљ је да се створе услови да дело не постане застарело пре него што жртва очврсне и постане спремна да починиоца пријави. Друго, нужно је обезбедити да професионалци који раде са децом нису никад били осуђени за дела сексуалног искоришћавања и злостављања деце, што повлачи за собом успостављање евиденције починилаца ових кривичних дела (Словенија већ има уређено то питање у КЗ, а и Хрватска ради на томе). Треће, треба обезбедити краткорочну и дугорочну помоћ и подршку деци жртвама сексуалног искоришћавања или насиља ради убрзања њиховог физичког и психичког опоравка и ресоцијализације.
Услов успешности у борби против ових облика насиља над децом је информисање и едукација деце о ризицима сексуалног искоришћавања, о начинима препознавања кроз цео образовни систем, почев од вртића. Кључна је и улога родитеља у раној фази одрастања, када они треба да делују превентивно. Веома је важно (што и Лансарот конвенција препознаје) учешће деце у развоју и спровођењу државне политике, програма и других иницијатива, како би борба против сексуалног искоришћавања деце била успешнија.
Кампања Инцест траума центра „Прекинимо ћутање” добар је увод у националну кампању коју би Србија требало да отвори, имајући у виду да је чланица СЕ и чланица Лансарот конвенције. Заштитник грађана ће засигурно пратити како државни органи спроводе ову конвенцију и новолансирану кампању СЕ и дати свој допринос томе.
Да би била делотворна кампања би требало да пође од следећих премиса: насилник је једини одговоран за учињено насиље, одговорност детета жртве не постоји. На институцијама је да насиље зауставе, санкционишу насилника, а жртви обезбеде сваку врсту подршке. Жртва треба да проговори и прекине ћутање.