Из медија

Потреба за успостављањем чвршће сарадње између тужилаштва и полиције у том граду јавила се након што је ОЈТ интервенисало уочивши праксу да се у случајевима насиља у породици са свим обележјима кривичног дела углавном покрећу прекршајни поступци уместо кривичних. Почело је са договором полиције и ОЈТ-а да полиција одмах након интервенисања у случајевима породичног насиља обавештава тужилаштво, најчешће телефоном, и то свих 24 часа. По пријему пријаве од стране полиције, тужилаштво доноси одлуку да ли да подигне оптужни акт. Истовремено од Центра за социјални рад тражи писмени извештај о ситуацији у тој породици који је обавезан да изађе на терен и непосредно се упозна са појединостима. Ти подаци се после користе у доказном поступку тако да суд има „чисту“ ситуацију базирану на извештају стручњака из ЦЗС-а, уместо да у поступку има само реч једне стране насупрот речи друге стране, често застрашене претњама или заваране лажним обећањима „никад више“ типа.

После почетне размене информација као логични следећи корак ОЈТ је иницирало редовно недељно одржавање координационих састанака који се држе у ОЈТ-у, а на којима учествују и представници полиције, ЦЗС-а, Дома здравља, судије за прекршаје. Циљ је да размене податке о сваком појединачном случају породичног насиља који су пријављени током протекле недеље и донесу одлуке какве мере ће свака од поменутих институција предузети.

Пошто је заштита од породичног насиља бржа и ефикаснија према Породичном закону због могућности изрицања мера заштите од насиља у породици, којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице, поред кривичних поступака које води према учиниоцима кривичног дела, ОЈТ је током 2008. године подигао 18 тужби за изрицање једне од тих мера, а током 2009. године 21 тужбу. У свим тим поступцима је успео у спору, односно од стране суда су усвојени тужбени захтеви јавног тужиоца. И то поступање ОЈТ-а изван кривичног поступка постало је такође редовни део модела адекватне институционалне реакције на породично насиље у Зрењанину.

У припреми је Протокол о институционалној сарадњи којим се дефинише поступање јавног тужиоца, полиције, Центра за социјални рад, Дома здравља и јединице локалне самоуправе у Зрењанину. Циљ тог документа је ефикасно откривање случајева породичног насиља, покретање поступака за изрицање мера заштите од насиља у породици, санкционисање учиниоца насиља, заустављање насиља и очување безбедности жртве као и хитност у поступању у складу са степеном угрожености. Све ове мере које предузима ОЈТ допринеле су повећаном броју откривених случајева породичног насиља. То је, наравно, не зато што тог насиља има више већ што се учесталије институционално процесуира и самим тим региструје.

Важно је напоменути да сви ови поступци нису били, а нису ни сада, обавезни по закону, већ само могући, пошто законски нису ни забрањени. То је онај простор у коме су дошле до изражаја иницијативе одговорних који су креирали, применили и развијају успешан модел институционалне сарадње не чекајући увек на нови закон, његово тумачење и судску праксу да би почели да поступају у ситуацијама у којима већ и елементарна људскост захтева реаговање. Они су пошли од тога да породично насиље мора да се сузбија од самог почетка, пре него што ескалира до трагичних последица, као и да постојећи законски и институционални механизми заиста омогућавају много ефикасније сузбијање и санкционисање породичног насиља него што се у пракси многих средина најчешће дешава.

Због тога је могуће препоручити примену модела и сугерисати сачињавање протокола у свим оним срединама у којима је уочен висок проценат извршеног насиља у породици који се неретко завршава смртним исходом, а који је могао бити спречен благовременим уочавањем и реаговањем свих релевантних институција, а пре свега полиције, центара за социјални рад и јавних тужилаштава.

Толерисање или чак игнорисање породичног насиља услед одсуства адекватне и благовремене институционалне реакције, води до повећања броја оних који учествују у насилним чиновима, било као његови извршиоци, било као жртве. Порастом броја људи навикнутих на свакодневно насиље расте „брутализација друштва“. Због тога напори да се смањи ниво насиља које се дешава на улицама, спортским дворанама, школским двориштима или испред њих, треба да се примене много пре његовог избијања. Да би били ефикасни, они морају заправо да почну много раније, сузбијањем насиља већ у породици, јер је то место где будући насилници „уче“ модел понашања по коме је насиље „дозвољен“ вид испољавања емоција, уобичајен вид пражњења стреса, одраз „нормалне“ мушкости, „дозвољен и прихватљив“ начин решавања конфликта на свим нивоима.

ИНТЕРВЈУ: САША ЈАНКОВИЋ

Недавно усвојени Закон о електронским комуникацијама и даље изазива бројна реаговања и недоумице, како јавности тако и грађана. Своје мишљење о томе за „Политику” је изнео Саша Јанковић, омбудсман.

Да ли је Закон о електронским комуникацијама уставан?

То је једно од битних питања, али не једино. На њега може мериторно одговорити само Уставни суд јер је у надлежности тог државног органа да одлучи да ли је закон или неки његов део сагласан са Уставом. Ја сматрам да одређене одредбе Закона о електронским комуникацијама нису, а пошто заштитник грађана пред Уставним судом може да покрене поступак оцене уставности, и пошто су многи инсистирали на томе, ја ћу тај поступак покренути. Међутим, као што Уставни суд штити Устав, у надлежности заштитника грађана је да штити људска права и слободе и када омбудсман оцени да су оне угрожене за то му не треба ничија потвда нити сагласност.

У правној држави нико нема право да бира да ли ће поштовати или не одлуке и ставове државних органа у пословима из своје надлежности, нити би ико смео да одобрава само оно што му се свиђа, а остало проглашава злонамерним.

Дакле, све и да није неуставан, по оцени коју је дао за то надлежан државни орган (и то не само заштитник грађана већ и повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности), Закон о електронским комуникацијама чини приватност грађана и њихових комуникација, као једно од основних људских права, рањивијим на злоупотребе него што би то оне смеле и могле бити.

Како Закон може да се промени у делу у коме је споран?

Тај закон не би требало да спомиње начин приступа подацима о електронским комуникацијама грађана или, ако га спомиње, да цитира и разрађује Устав. Наш Устав каже да је за задирање у приватност комуникације потребна одлука суда, а Европски суд за људска права, чије одлуке нас обавезују, каже да је листинг позива интегрални део комуникације и као такав заштићен правилима о приватности.

Упркос томе, наши закони о безбедносним службама и полицији, листинг и друге податке о разговорима не третирају као део комуникације, а Закон о електронским комуникацијама ствара огромну базу података о комуникацијама грађана и за приступ тој бази позива се на законе о службама и полицији. С релевантних места сам добио уверавања да ће без одлагања почети рад на усаглашавању нашег Устава, Европске конвенције о људским правима и свих релевантних закона. То је био закључак и после превентивне контролне посете Безбедносно-информативној агенцији, али му је ова ситуација очигледно подигла приоритет.

Какав расплет очекујете?

С обзиром да се чини да је на готово свим релевантним местима овај проблем осветљен, очекујем да ћемо наш правни поредак врло брзо изменити тако да нити ће да буде сметња ефикасном гарантовању безбедности у нашим условима, нити да дозвољава да се у једној, односно три службе и доноси одлука о томе да се задре у приватност комуникација до годину дана уназад, и да те исте службе по сопственој одлуци контролишу с ким су, када, одакле и чиме грађани комуницирали и да саме оцењују добијене резултате, све то без одобрења, па чак ни знања било кога ван самих служби. То је испод минималног нивоа заштите од злоупотребе и пре или касније довешће до тешких кршења људских права.

Гост коментатор

Саша Јанковић, заштитник грађана

Једно од многих питања на која у Србији нема једногласног одговора јесте - да ли нам је сваког дана све боље или све горе? Заговорници напретка подсећају на године ратова у којима „нисмо учествовали”, редове за хлеб, флаширани бензин, уличне „двзззе”, плате од 10 марака, порушене мостове и затворене границе...

Данашњица је заиста боља од тих, не тако давних времена. Али да ли су деведесете наше једино мерило?

Нити је та деценија једина прошлост за коју знамо, нити је свет стајао док смо се ми у њој губили и тражили. Сада, када очи поново гледају, не задовољава нас мање од оног што око себе видимо и што знамо да постоји. Једног политичара памтимо и по речима „Србији требају ‘Зара’ и ‘Манго’”. Вероватно, али људи, поготово они мање отпорни на потрошачку грозницу, која се овде тако агресивно пласира, очекују да и они тамо купе нешто. Чак ни у потрошачком друштву не може бити општег задовољства због луксузних шопинг молова ако је у већини роба у њима све неприступачнија. А није све у корпи, све и да је пуна. Да ли је боље од катастрофалног и довољно добро, најбоље што можемо? Треба ли да смо толико сретни што нам безбедњаци више не убијају бивше председнике, премијере и новинаре, што у сефовима банака не чувају дрогу да њихове наследнике и не питамо шта ће им у џепу подаци о свим нашим разговорима?

Европа је далеко одмакла не само у економском већ и у вредносном, етичком и сваком другом правцу. Расправе чији се иницијатори код нас олако означавају „злонамерним” тамо су у пуном јеку или при крају и указују да у секуритизованом глобалном окружењу безбедност просечног грађанина опада.

Друштво у Србији данас показује да не прихвата да заостатак у који га је гурнула једна неодговорна власт друга користи као алиби за своју инертност и самозадовољност. Други не морају очекивати пуно од нас, али смо сами себи дужни највише и најбоље. Заостатак је толики да би све мање од тога било не само самопотцењивање већ и назадовање.

Јабука није локални проблем

Горан Башић, заменик заштитника грађана Републике Србије,  професор на Факултету за правно политичке студије у Новом Саду

С пра­вом се по­ста­вља пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­ју ка­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом

Оси­ро­ма­ше­ње, кон­флик­ти, рас­пад ин­сти­ту­ци­о­нал­ног си­сте­ма, ком­плек­сне, а че­сте про­ме­не вред­но­сног си­сте­ма усло­ви­ли су спе­ци­фич­ну дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја по­вре­ме­но из­не­дри об­ли­ке дру­штве­ног по­на­ша­ња за ко­је се ве­ро­ва­ло да су пре­ва­зи­ђе­ни или ко­ји ни­су би­ли свој­стве­ни гра­ђа­ни­ма Ср­би­је. По­след­њи ме­ђу њи­ма ра­си­зам ко­ји се ових да­на ис­по­ља­ва у ба­нат­ском се­лу Ја­бу­ка, ука­зу­је на мно­штво про­бле­ма на ко­је др­жа­ва и дру­штво мо­ра­ју бр­зо од­го­во­ри­ти. У су­прот­ном, пла­ши­мо се да „слу­чај Ја­бу­ка” не­ће би­ти изо­ло­ван, ру­жан при­мер не­до­стој­ног дру­штве­ног по­на­ша­ња.

По­вод за не­тр­пе­љи­вост де­ла ме­шта­на Ја­бу­ке пре­ма ком­ши­ја­ма Ро­ми­ма је то­ли­ко тра­ги­чан да му ни­је би­ла по­треб­на до­дат­на не­сре­ћа. Су­коб вр­шња­ка окон­чан је нај­го­ре мо­гу­ће – је­дан од њих је уби­јен, дру­ги мла­дић је уби­ца. Ме­ђу­тим, ова тра­ге­ди­ја ни­је би­ла по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње окол­но­сти ко­је су до­ве­ледо то­га да се чар­ке ма­ло­лет­ни­ка све че­шће окон­ча­ва­ју су­ро­вим об­ра­чу­ни­ма и уби­стви­ма. На­про­тив, усло­ви­ла је но­ва на­си­ља и нај­стра­шни­ју за­ме­ну те­за – ин­сти­ту­ци­о­нал­на ин­ди­ви­ду­ал­на од­го­вор­ност за учи­ње­но кри­вич­но де­ло за­ме­ње­на је улич­ним зах­те­ви­ма за ко­лек­тив­ном од­го­вор­но­шћу и по­зи­ви­ма на линч не­ду­жних.

Нај­че­шће пи­та­ње ко­је се ових да­на по­ста­вља је од­го­вор­ност над­ле­жних др­жав­них и ло­кал­них ор­га­на у ве­зи с про­те­сти­ма и њи­хо­вим то­ком. Не ума­њу­ју­ћи зна­чај овог пи­та­ња,од­го­вор­ност и евен­ту­ал­не про­пу­сте над­ле­жних ор­га­на чи­ни нам се да се овог пу­та су­о­ча­ва­мо с по­ја­вом чи­ја ру­ши­лач­ка сна­га пре­ва­зи­ла­зи по­сту­па­ње са­мо јед­ног др­жав­ног ор­га­на. Шта­ви­ше, утвр­ђу­ју­ћи чи­ње­ни­це до­ћи ће­мо до за­кључ­ка ко­ји ука­зу­је на то да ни­је би­ло бит­них про­пу­ста др­жав­них ор­га­на:мла­дић ко­ји је по­чи­нио уби­ство је при­тво­рен, по­диг­ну­та је оп­ту­жни­ца и не­ма сум­ње да ће суд до­не­ти пре­су­ду у скла­ду са за­ко­ном; про­те­сти гра­ђа­на су се од­ви­ја­ли у спе­ци­фич­ним окол­но­сти­ма, пу­ним емо­ци­ја ко­је су би­ле објек­тив­на пре­пре­ка по­ли­ци­ји да по­сту­пи у скла­ду са за­ко­ном и оне­мо­гу­ћи одр­жа­ва­ње ску­па ко­ји ни­је при­ја­вљен у скла­ду са за­ко­ном; нај­зад ка­да је до­шло до ра­си­стич­ких ис­па­да по­ли­ци­ја је при­ве­ла оне за ко­је сма­тра да су од­го­вор­ни, по­диг­ну­та је при­прав­ност и пред­у­зе­те су ме­ре које би тре­ба­ло да до­при­не­су ус­по­ста­вља­њу ло­кал­не без­бед­но­сти (из­ме­шта­ње по­ли­циј­ске ста­ни­це у Ја­бу­ку, при­ку­пља­ње до­ка­за и др.); ту­жи­лац је хра­бро под­нео кри­вич­ну при­ја­ву ука­зу­ју­ћи на кри­вич­но де­ло иза­зи­ва­ња ра­сне, на­ци­о­нал­не и вер­ске мр­жње. Не­ма раз­ло­га да сум­ња­мо у то да ће суд, у скла­ду са за­ко­ном и не­при­стра­сно до­не­ти пре­су­ду уте­ме­ље­ну на чи­ње­ни­ца­ма и до­ка­зи­ма.

Са ста­но­ви­шта по­ступ­ка мо­же се при­го­во­ри­ти у ве­зи с тим да су не­ке рад­ње и ак­тив­но­сти МУП-а и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве мо­гле да бу­ду бр­же и да је ко­му­ни­ка­ци­ја ме­ђу њи­ма тре­ба­ло да бу­де ја­сни­ја, али чак и да је то би­ло про­фе­си­о­нал­ни­је оба­вље­но про­блем с ко­јим смо се сви су­о­чи­ли не би био от­кло­њен. На­и­ме, ис­по­ље­ни ра­си­зам ни­је ста­ње ло­кал­не све­сти и не­кон­тро­ли­са­них емо­ци­ја већ дру­штве­на по­ја­ва ко­ја се спо­ра­дич­но али кон­стант­но ја­вља у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, у раз­ли­чи­тим де­ло­ви­ма Ср­би­је.

Су­зби­ја­ње узро­ка ра­си­зма и шо­ви­ни­зма и спре­ча­ва­ње њи­хо­вог ис­по­ља­ва­ња ни­је у над­ле­жно­сти ло­кал­не по­ли­циј­ске упра­ве или ло­кал­не са­мо­у­пра­ве већ ствар оп­штег од­но­са др­жа­ве пре­ма сло­же­ним про­бле­ми­ма ви­ше­ет­нич­ког и ви­ше­вер­ског дру­штва. С пра­вом мо­же­мо по­ста­ви­ти пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­јука­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом. Устав­на ре­ше­ња, за­сно­ва­на на ме­ђу­на­род­ним стан­дар­ди­ма за­шти­те људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, при­ме­ње­на у без­и­деј­номи ха­о­тич­номси­сте­муза­кон­ских и под­за­кон­ских ме­ра уре­ђе­ња по­ло­жа­ја гра­ђа­на при­пад­ни­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на,усло­вља­ва но­ву дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја јед­на­ко по­га­ђа ве­ћи­ну и ма­њи­не. Оту­да, упр­кос устав­ним ре­ше­њи­ма, за­ко­ни­ма, уред­ба­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма, си­сте­му ма­њин­ских са­мо­у­пра­ва и при­зна­ва­њу ко­лек­тив­них пра­ва и ме­ра по­зи­тив­не дис­кри­ми­на­ци­је, де­ло­ва­њу мно­го­број­них не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, не­за­ви­сним ме­ди­ји­ма, нај­зад и ус­по­ста­вља­њу не­за­ви­сних др­жав­них и по­кра­јин­ских ор­га­на за­ду­же­них за за­шти­ту људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, ет­нич­ка дис­тан­ца се не сма­њу­је, а ла­тент­не ме­ђу­ет­нич­ке не­тр­пе­љи­во­сти и пред­ра­су­де су и да­ље чвр­сто уко­ре­ње­не и пре­пре­ка су раз­во­ју.

Оту­да је „слу­чај Ја­бу­ка” по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње ак­ту­ел­ног кул­тур­ног и обра­зов­ног си­сте­ма, ме­ди­ја и дру­гих ве­ли­ких си­сте­ма ко­ји би тре­ба­ло да во­де ра­чу­на о дру­штве­ној ста­бил­но­сти, ин­те­гра­ци­ји свих и ус­по­ста­вља­њу по­ве­ре­ња ка­ко ме­ђу гра­ђа­ни­ма, та­ко и у ин­сти­ту­ци­је. Уко­ли­ко се пре­не­брег­не по­тре­ба за рас­пра­вом о иден­ти­фи­ко­ва­њу и ја­сном озна­ча­ва­њу про­бле­ма ко­ји код гра­ђа­на бу­де ре­ак­ци­је и осе­ћа­ња шо­ви­ни­зма и ра­си­зма, а дру­штве­на тра­ге­ди­ја у Ја­бу­ци се све­де на ло­кал­ни про­блем, пла­шим се да овај слу­чај не­ће би­ти по­след­њи, као што ни­је био ни пр­ви у на­шем дру­штве­ном жи­во­ту.