Из медија

Тамара Лукшић-Орландић заменица заштитника грађана за права детета

Да ли их слушамо и да ли их чујемо?

Оно што се дешавало у две основне школе у Новом Саду и Петроварадину, у којима је наставник злоупотребио положај и моћ у односу на ученике којима је предавао, вршећи обљубу над дечацима старим од 11 до 14 година, може се на први поглед подвести под дефиницију насиља како је дефинише посебни протокол за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама.

А дефинише се тако да се под насиљем сматра „сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства деце/ученика“. Нема сумње да је поступање поменутог наставника, фигуре која за дете тог узраста представља ауторитет и узор, носило са собом не само потенцијално, већ и стварно угрожавање поменутих вредности детета - његовог здравља, достојанства и даљег развоја.

Овај случај отвара бар два питања. Једно је већ поменуто у медијима, а односи се на проверу здравственог стања наставника који ће приликом заснивања радног односа, осим класичног лекарског уверења, морати обавезно да прођу и тест личности у служби медицине рада. И тако ћемо убудуће имати смањене шансе да особа девијантног понашања дође у прилику да буде просветни радник. Остаје, наравно, питање, шта је са онима који су већ у радном односу? Решио је закон и то питање, јер је утврдио да запослени у образовно-васпитним установама морају да имају психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима, те да се ти услови доказују приликом пријема у радни однос, али се и проверавају у току рада.

Претпостављам да би једна наредба министра образовања могла да разреши и ту недоумицу, тако што би се дао рок у коме би наставно, стручно и друго особље, стално запослено у образовно-васпитним установама, обавило идентичне прегледе. И сада је обавеза запослених у просвети да периодично иду на лекарске прегледе. Томе би се само придодао и тест личности. Мислим да нема разлога да се ико томе противи, да то доживљава као претњу свом достојанству или као угрожавање сигурности радног места. Постоје неке вредности које су изнад тих, а то су већ поменуте: здравље, достојанство и развој детета.

Друго питање је хронични проблем сваког конзервативног друштва, а то је право детета на изражавање мишљења и што је још важније, да се том мишљењу да дужна пажња. Неки медији су пренели да су родитељи исписали сина из једне од поменутих школа, јер је дечак рекао да наставник приказује старијим ђацима „некакве снимке“. Ономе што је дечак изјавио, према сведочењу мајке тог дечака, разредни старешина није придала значај, није пријављено директору да је могуће било какво насиље. А основни постулат оног истог протокола о заштити деце од насиља у образовним институцијама је да свака особа која има сазнање о насиљу, злостављању и занемаривању, обавезна је да реагује. Постоји тачно утврђен редослед корака у том процесу.

Наше друштво још нема довољно поверења у сопствену децу, а требало би.

Њихове се изјаве, поготово ако њиме таргетирају у негативном контексту одрасле особе, не узимају озбиљно, а требало би.

Изјаве деце, поготово на нижем календарском узрасту, штавише, не узимају се уопште у обзир, а то је већ алармантно.

Како ћете најбрже сазнати оно што дете мучи ако га нећете слушати и чути?

Чему суд и судије

Саша Јанковић

Реформа судства узбуркала је многе животе, каријере и духове. Толико да се на моменте претварала у позорницу на којој се сврха и реформе и самог судства потпуно губила. А ни једно ни друго не постоји због себе самог.

Суд и судије постоје због грађана којима се суди и који се међусобно споре због људске потребе да у њиховим односима не влада сила већ правда. Некад би се рекло - да не буде ни по бабу ни по стричевима, а данас - да се сваком омогући остваривање права на правично суђење, али и заштити јавни интерес.

Тешко да ико озбиљан може поставити питање да ли је реформа судства у Србији била потребна. Било је то јасно још од времена када је сваки ћошак добио локалног утеривача дугова, а судским позиваром није се могло ни дете уплашити, има томе двадесетак година. Они који су се реформе коначно прихватили преузели су на себе изузетно одговоран задатак. То, наравно, не значи и да су га самим тим урадили добро, нити да их нико о томе не сме питати, па ни да су они који их питају све сами криминалци и злонамерници. После почетне буре и то смо као друштво и одговорни појединци ваљда апсолвирали.

Сада је јасно: Уставни суд Србије одлучиваће о основаности жалби неизабраних судија на повреду њихових права и закона у поступку избора; заштитник грађана утврдиће, независно од тока поступака пред Уставним судом Србије и без прејудицирања његових одлука, да ли се Врховни савет судства придржавао правила струке и других принципа добре управе у поступку избора судија; Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности гарантује да ниједна информација од јавног значаја у вези са поступком избора не буде скривена од јавности, а податак о личности злоупотребљен, а Републичко јавно тужилаштво процесуираће сва сазнања која са одговарајућим степеном сумње указују на могућност да је у вези са избором судија почињено било које кривично дело које се гони по службеној дужности.

Свој посао ови државни органи урадиће без обзира на околности јер им је то дужност. Добро би било, међутим, не за њих, већ за сврху њиховог посла, када би они до својих одлука могли доћи у атмосфери која ће свима пружити мир у сазнању да ли је сваки појединачни носилац судске власти у Србији изабран у складу са законом и правилима цивилизованог демократског света или није, па то мора и хоће бити исправљено. А ако неко буде мислио да за њега у целој Србији правде и права нема, зна да ни њихова не мора бити последња.

Положај затвореника понижавајући

Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе

На основу бројних контролних посета затворима у Србији и увида у услове у којима су смештена лиса лишена слободе, могу константовати да је положај затвореника у великом броју случајева нехуман и понижавајући. У српским затворима не постоји тортура као институционална и системска појава, али има појединачних појава суровог поступања.

Овако укратко гласи последњи извештај који је недавно саопштио Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе. Наиме, овај омбудсман у Србији има посебан стручни тим који континуирано врши контролне посете затворима и пише извештаје и ррероруке за отклањање уочених незаконитости и неправилности у раду, као и о непоштовању права лица смештених у затворима.

- Пренасељеност је суштински проблем у затворском систему у Србији који непосредно проузрокује битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота. Процена је да је укупни капацитет свих затвора у Србији пројектован на око 7.000 лица, а у затворима Србије је данас смештено око 11.500 лица. Ово има за последицу физичку и психичку тескобу, јер је, на пример, у спаваоницама површине око 20 квадрата смештено преко 10 лиса. Чести су случајеви да се користе кревети на „три спрата", а да у бројним спаваоницама затвореници спавају на поду - каже Милош Јанковић.

Како је дошло до те пренасељености?

- Претходних година нису грађени нови капацитети са адекватним смештајем. Ни тренд континуираног повећања броја лица осуђених и притвореника од 10 одсто годишње, није праћен пропорционалним повећањем смештајних капацитета. Уз то, имали смо повећан прилив затвореника, а истовремено и смањење расположивих капацитета због адаптације затворских објеката ради прилагођавања услова смештаја важећим стандардима. Познато је да су затвори, углавном, смештени у ненаменским објектима од којих су неки грађени у 19. веку. У многим спаваоницама не постоји нормални доток ваздуха и природне светлости. Ако је важећим прописима предвиђено да на свако лисе долази најмање 4 квадрата, спаваонице у затворима у Србији морају да имају најмање 44.000 квадрата, што данас није случај.

Када тврдите да има суровог понашања, односно тортуре према осуђеним лицима у затворима, на шта конкретно мислите?

- Мислим пре свега на то да лица лишена слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Осуђени и притворени задржавају сва права која им нису одузета пресудом. Ограничена права за та лица треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном цију због ког су донетом одлуком наметнута. Тих појава прекорачења овлашћења стражара и насиља је срећом све мање. Радује примена интензивније интерне контроле, односно надзора над радом затвора, којом је су откривени и процесуирани поједини случајеви незаконитог поступања према особама лишеним слободе. Уверени смо да такве активности Управе за извршење кривичних санкција доприносе спречавању појава суровог, нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања.

Понекад се примена насиља над затвореним људима оправдава потребом спречавања туча и побуна у затвору?

- Држава има механизме да спречи настанак побуна и да сломи било који облик протеста. Међутим, Србија годинама касни са формирањем органа, који ће вршити функцију Националног механизма за превенцију тортуре, јер се на то обавезала ратификацијом протокола уз Конвенцију УН против тортуре. Уверени смо да ће испуњавање те обавезе омогућити знатно успешнију борбу против тортуре.

Које сте још пропусте регистровали у затворима?

- Управници затвора указали су нам на недовољан и нередован прилив новца из буџета. Имају примедбе и на лош квалитет хране, која се обезбеђује путем централизованих набавки, као и на немогућност набавке сезонске хране непосредно од стране затвора. Недостатак новца за последицу има и неадекватан материјални положај запослених, јер им примања нису пропорционална врсти и тежини посла који обављају. У затворском систему Србије приметан је зато недостатак кадрова, рре свега, васпитача, психолога, кувара, а у појединим затворима и припадника службе обезбедења.

Истраживања су показала и да здравствена заштита осуденика није квалитетна?

- Нема довољно ни лекара, ни другог здравственог особља. Има случајева да је у затвору са 1.300 затвореника ради само један лекар. Како важећи прописи предвиђају висок степен здравствене заштите по међународним стандардима, тај лекар не може ни делимично да изврши своје обавезе.

Колико сте задовољни упосленошћу осуђених јер многи затвори имају своје производне погоне и пољопривредна имања?

- Велики број осуђених нису радно ангажована, тако да су ррепуштени беспосличарењу. Неопходно је створити систем за потпуније радно ангажовање, њихово стручао оспособљавање и едукацију. Сарадња затвора са Центрима за социјални рад је потпуно незадовојавајућа. Ми као заштитници грађана смо незадовољни што у нацрту Закона о социјалној заштити, уопште, није поклоњена пажња проблему социјализације осуђених лиса после издржавања затворске казне.

Да ли то значи да неадаптирани осуђеници могу опет да постану криминалци?

- Да. Проблем је у томе да уколико се лицима лишеним слободе, током њиховог вишегодишњег издржавања казне, не обезбеди образовање, радне навике, социјална подршка и перспектива живота у заједници, њихов повратак из затвора ће бити краткотрајан и обележен повредом права неког од нас или наше деце.

Уосталом, како ми је рекао један шведски колега, „ако бар једног затвореника оспособимо за живот и створимо му перспективу за живот у заједници, можда ће бар један живот бити спашен".

Аутор: Проф. др Зорица Мршевић, заменица заштитника грађана

Како заштитити права особа лишених слободе

Терет женске кривице

Сматра се да је положај човека у систему кривичне репресије тест демократичности једног друштва. То се може рећи и за положај жена. Тај положај одређује законска регулатива по којој су казнено-поправни заводи за жене полуотвореног типа. Они морају располагати посебном опремом за лечење трудница, породиља и болести жена. Извршење казне затвора може се одложити ако је осуђеница навршила шести месеци трудноће или има дете млађе од једне године – најдуже до навршене треће године живота детета. Осуђене труднице и породиље имају право на исхрану коју им одреди лекар, а осуђеница има право на одсуство са рада због трудноће, порођаја и материнства. Осуђеница која има дете може га задржати до навршене прве године живота, после чега родитељи детета споразумно одлучују да ли ће дете поверити на чување оцу, сродницима или другим особама. Осуђена жена која има дете има право на помоћ стручног особља завода. У одсуству непосредне мајчине бриге, детету се омогућује смештај у посебну просторију завода и стручна нега, које одговарају стандарду дечјих јасли. Податак да је дете рођено у заводу не сме бити наведен у изводу из матичне књиге рођених.

Познато је да жене далеко мање врше кривична дела него мушкарци,тако да осуђеница има не више од три одстоод мушке осуђеничке популације (31. децембра 2009. на издржавању казне било их је 240). Типичне су жене убице својих вишедеценијских насилних мужева и партнера, проневеритељке (пословоткиње, рачуновоткиње, продавачице, оне које су биле у ситуацији да службено располажу новцем) и коначно саизвршитељке и помагачи својих мушких партнера криминалаца. Томе се последњих година додају жене које су извршиле разна кривична дела у вези са недозвољеним прометом дроге, тешке саобраћајке, али и самостална кривична дела разбојништва и разбојничких крађа. Упркос доласку генерације младих криминалки које све чешће врше готово иста кривична дела као и њихови вршњаци, и даље је женски криминалитет мање агресивног типа, ређи је рецидивизам и врше гаособестаријег животног доба. Познато је такође да су жене осуђенице по правилу неагресивне током издржавања казне. Наиме досадашња истраживања,како у свету,тако и код нас, недвосмислено показују да осуђене жене немају тенденцију организовања тзв затворског подземља, односно да нема организованог насиља и отпора особљу, покушаја бекства, масовних туча, нити побуна. Због тога није потребно да жене издржавају затворске казне у условима нивоа обезбеђења као што је сада случај него у условима карактеристичним за отворени режим.

Женско затвореничко друштво битно се разликује од мушког које често има дисфункционалну улогу потпуног и суштинског антагонизма са формалним затворским системом, чиме се оповргава теза да би, пошто су изложени истим затворским условима требало да се жене и мушкарци понашају исто или слично. Депривације (лишавања)с којима се суочавају и жене и мушкарци у затвору јесу исте али реакције на њих нису: 1) губитак слободе и аутономије ‑ за жене је посебно болна чињеница да не могу да контролишу пре свега живот сопствене деце 2) на већину жена делује депривирајуће забрана поседовања личних ствари, одеће, обуће, веша, накита, шминке и др.као и немогућност избора начина одевања3) немогућност вршења породичних улога је фрустрирајуће и депривирајуће искуство за велику већину затвореница. Она је тиме лишена заправо своје главне друштвене улоге жене, мајке, домаћице чиме је озбиљно угрожено њено самопоштовање и статус.

Жене у затвору су, чешће од мушкараца у затвору, потпуно заборављене од својих породица, које их се стиде, окрећу децу против њих, не помажу их, не комуницирају. Дупли друштвени стандарди огледају се и по изласку из затвора. Пажња коју породице и заједнице у којима живе често испољавају према мушкарцима када се врате из затвора, ретко се испољава према женама које су биле затворене. Осуђенице као да носе терет двоструке кривице, за извршено кривично дело за које су осуђене али и због онога што се сматра кршењем традиционалне женске улоге. Као да су оне намерно оставиле децу да би биле одсутне за време издржавања затворске казне. Помоћ друштва после издржане казне организована је најчешће тако да помаже мушкарце а због малог броја жена нема толико искуства  ‑ по повратку из затвора многе неће имати никакву помоћ друштва да нађу посао и место где ће да живе ако их породица одбаци.