Из медија

Општина Сопот крши закон и Устав

Од грађана Сопота при овери и издавању документа у општини захтева се да покажу уверење да су платили порез на коришћење грађевинског земљишта. Такво условљавање је неуставно, тврди за „Блиц“ Милош Јанковић, заменик заштитника грађана и додаје да је општини Сопот дат налог да се са таквом праксом прекине.
У великом проблему нашао се Иван Животић и замало да не успе да на време закаже венчање због компликација у општини, а имао је проблема и око узимања држављанства потребног за вађења нове личне карте и пасоша.
- Служба је чак одбила да, након завршеног факултета, у радну књижицу упишем стручну спрему и све то због тога што са собом нисам имао потврду о измиреним накнадама за коришћење грађевинског земљишта. Не поседујем ни квадратни метар било какве непокретности, а моји родитељи су измирили све обавезе према држави и не желим да испуњавам хирове „градских отаца“-жали се Животић, који је један од Сопоћана који су се због овога обратили Републичком Заштитнику грађана.
Председник општине Сопот, Живорад Милосављевић тврди да је условљавање окончано, и да је то био начин да се људи натерају да плаћају порез на грађевинско земљиште који није велики ако се не запостави.
- Ми смо захваљујући томе имали добру наплату и сва дуговања су измирена. Сад наплату врши Град Београд и ми с тим немамо више ништа. То је било па прошло - рекао је за „Блиц“ председник општине Сопот, и додао да је за грађане Сопота овако боље, јер су платили заостала дуговања и сада су мирни.
Заменик заштитника грађана Милош Јанковић истиче да је условљавање грађана, да на такав начин плате грађевинско земљиште, незаконито и наводи да је по пријавама грађана интервенисао два пута. Он истиче да је први пут добио усмено обећање из општине, да ће прекинути са условљавањем грађана. Међутим, како до тога није дошло, заштитник грађана је донео препоруке за стављање ван снаге Закључка Општинског већа о оваквој пракси и наложио да се без одлагања омогући грађанима да изваде документа или заврше друге обавезе због којих су дошли у општину.
- Не треба да постоји било какво условљавање плаћањима. Не може се спроводити закон на незаконити начин. Постоје и други начини за наплату - наглашава Јанковић.
Он додаје да, уколико и даље у општини буду игнорисали препоруке заштитника грађана, следећи корак је да се против запослених у општини покрене дисциплински поступак.
- С обзиром да је документ ступио на снагу 29. децембра прошле године, даћемо им још мало времена. Пратићемо поступак по препоруци и уколико утврдимо да се не поштује, донећемо одређене мере - додаје Јанковић.

Да не помињемо силовање, премлаћивање, утамничавање или друге начине ограничавања кретања, разне облике сексуалног злостављања и болести што све представљају начин уништавања живота милиона жена. Зато и има основа да се констатује да употреба проституције и проститутки уништава достојанство свих жена.

Проститутке су редовно подвргнуте скоро тоталној доминацији. Навећи део начина остваривање те доминације је бруталног, физичког типа, мада многи макрои развијају и разне облике тзв. нефизичке силе да потчине себи вољу жртава, а најчешће комбинују обе врсте доминације. Када се, дакле, проституција назива поновљеним силовањем, то није претеривање, јер силовање је сексуални однос противан вољи жртве, однос који се остварује уз помоћ претњи или принуде. Не постоји друштвена институција којом у тој мери доминира постојање продуженог насиља као што је случај с проституцијом. За проститутке је нормално да им се ускраћује храна, спавање и новац који су зарадиле. Њих туку, муче, прете им смрћу, убијају их, и то како макрои који их контролишу тако и клијенти, а институције их не штите. Не тако давне 1991, јужнокалифорнијска полиција закључивала је све случајеве убиства и пријаве силовања проститутки и наркоманки печатом „НХИ“ што је била скраћеница за „Но Хуман Инволвед“ (ниједно људско биће није обухваћено).

Процене говоре да су проститутке у већини случајева жртве инцеста и да се тај проценат креће од 65 одсто до 90 одсто. Проституција садржи низ насилних чинова против жена који су по својој суштини трауматизујући. У студији која је обухватила око пет стотина проститутки, укључујући жене, мушкарце и транссексуалце из Јужне Африке, Тајланда, Турске, САД и Замбије, 62 одсто наводи да су биле силоване, а 73 одсто говори да су биле изложене физичком злостављању. Њих 72 одсто су раније биле у статусу бескућница/ка. Њих 92 одсто је изјавило да би желело сместа да напусти проституцију, 83 одсто проститутки су биле жртве напада разним врстама оружја. Канадски извештај о проституцији и порнографији закључује да девојке и жене које се баве проституцијом имају 40 пута већу стопу смртности од националног просека. Од жена које раде у тзв. пословној пратњи 75 одсто је покушало самоубиство. По извештајима добијеним од медицинских установа, проститутке чине 15 одсто свих лица која су покушала самоубиство. Слично ратним ветеранима, проститутке пате од синдрома посттрауматског стреса који се очитује кроз екстремне физичке и емоционалне трауме. Симптоми су акутни напади страха, депресија и осећај замора који не пролази, несаница и ноћне море, појава застрашујућих флешбекова. Из поменутих пет земаља 67 одсто проститутки одговара у потпуности критеријумима за дијагностиковање пост-трауматског синдрома ратних војних ветерана, а тај проценат сличан је само још код жртава насиља, жртава силовања као и жртава разних облика тортуре.

Заправо, најновија истраживања говоре о томе да се код проститутки чешће јављају озбиљне психијатријске болести као резултат проститутивних активности него код војника изложенх борбеним дејствима. Разлог је што ови други могу да узврате и немају осећај беспомоћности, друштвене одбачености и незаштићености као што је случај с проституткама. Посттрауматски синдром од којег пате проститутке није привремена појава и траје деценијама, практично до краја живота. Од стране макроа контролисано је 80 одсто до 95 одсто проститутки, тако да се може рећи да је мит о независном „раду“ веома далеко од истине.

Ропство је било прво питање људских права које је изазвало међународни интерес. Иако се ропство дочекује и данас с највећом могућом осудом, сексуална експлоатација као савремени облик проститутивног ропства и те како постоји и на почетку 21. века. Проблем је допуњен тиме што су жртве обично из најсиромашнијих и најрањивијих друштвених група. Страх и очајничка потреба да се преживи по сваку цену обесхрабрује их да говоре.

Проституција је нешто што настаје из друштвених односа моћи, а не нешто што произилази из женске природе. Многи људи воле да схватају проституцију као слободно одлучивање о избору животног стила. Чињеница да је већина проститутки била сексуално злостављана у детињству и да су многе ушле у проституцију пре пунолетства, подрива идеју о наводном сјају „слободног животног стила“, што су само маркетиншке стратегије које су очигледно неопходне јер већина клијената заправо жели да верује у илузију да се сви актери „лепо забављају“. Многи такође мисле да се жене баве проституцијом као начином да зараде за дрогу, мада је јасно да се дрога у проституцији користи као помоћно средство да се преживи такав начин живота.

Када говоримо о правној регулативи проституције, не треба заборавитит да не би постојала понуда сексуалних услуга од стране жена и деце да не постоји потражња тих врста услуга. Без организације коју обавља индустрија секса, не би било проституисања жена и деце тога нивоа. Без корисника проституције, који је описују као извор сексуалног задовољства и ослобађања, проституција не би била називана послом као и сваким другим, нити би проституција могла да се назива изразом женског права да контролишу своја сопствена тела. Корисници услуга проститутке доприносе стварању и одржавању идеје слободе коју, јасно је, једино они могу да користе. Али ма каква била форма проституције, треба схватити да је увек реч о злочину против људског бића. Ту се не ради о моралу који се мења у зависности од времена и места, већ о етици која се односи на цео људски род.

Шведски парламент је 1999. криминализовао куповину сексуалних услуга, али не и њихову продају. То је сензитивна, друштвено одговорна правна реакција на суровости проституције.

Сам закон није довољан одговор на проституцију. Али закон који кажњава починиоце злочина, а не његове жртве, неопходан је, заједно с политичким активизмом, образовањем, економским алтернативама и друштвеним службама које имају за циљ да помогну проституткама.

Недозвољено питање „планирате ли породицу” – непролазна препрека приликом запошљавања. – устручавају се да пријаве дискриминацију

„Да ли намеравате да се ускоро удате и рађате децу”, било је последње питање које је менаџер за људске ресурсе поставио младој правници која је конкурисала за посао у једној реномираној ревизорској фирми. „Да, наравно”, одговорила је двадесетпетогодишња кандидаткиња за радно место. „Не зовите ви нас, јавићемо се ми вама”, биле су последње речи овог послодавца. Телефон никад није зазвонио, а неколико недеља касније на адресу ове правнице стигло је обавештење дотичне фирме да је на радно место за које је она конкурисала примљен мушкарац.

Ниједан послодавац нема права да поставља питања која задиру у приватну сферу живота – од оних која се тичу емотивног, брачног и породичног статуса и планова у вези са будућношћу, преко питања која се тичу сексуалне, политичке и религијске оријентације, до оних – чиме вам се баве родитељи, за који фудбалски клуб навијате, да ли имате профил на друштвеној мрежи Фејсбук или Мај спејс… Особа којој потенцијални послодавац постави оваква питања и која сматра да је због „погрешних” одговора била дискриминисана приликом пријема на посао има право да се жали инспекцији рада, а ако процени да је ова служба несензибилна или не жели да реагује на њене притужбе, може да потражи помоћ заштитника грађана”, истиче Зорица Мршевић, помоћник заштитника грађана за родну равноправност.

Радован Ристановић, директор инспекције рада, каже да се у току године на прсте једне руке могу пребројати жене које поднесу пријаву против свог потенцијалног послодавца због полне дискриминације.

„Сви ми, укључујући и запослене у инспекцији рада, знамо да многи послодавци приликом интервјуа за посао постављају питања о браку, трудноћи и породичним плановима кандидаткиње за посао, али ови разговори се обично воде у четири ока и жена најчешће нема никакав доказ да посао није добила зато што је свог потенцијалног послодавца обавестила да планира брак и породицу, па због тога не може да против њега поведе судски спор. Закон предвиђа новчану санкцију за дискриминацију на основу пола и она за правно лице износи између 800.000 и милион динара, али мора се имати на уму да велики број жена уопште није информисан о својим радним правима и нема поверење у институције система да ће „истерати правду” у спору против послодавца. Мотивисане жељом да што пре нађу посао и у недостатку конкретних доказа којима би доказале полну дискриминацију, жене најчешће одустају од идеје да подносе тужбу против послодавца”, констатује наш саговорник.

Према истраживању о дискриминацији на територији АП Војводине, које је својевремено спровео покрајински омбудсман, питања о брачном статусу приликом запошљавања женама се постављају у 42,3 одсто, а мушкарцима у 21,7 одсто случајева, а питања о породичном стању – броју деце и планирању породице мушкарцима се постављају у 16 одсто, а женама у 40 одсто случајева. Наташа Перишић-Павловић, председница невладине организације „Хора” за еманципацију жена и ауторка приручника „Дискриминација жена на радном месту”, каже да различита социолошка истраживања сведоче да се жене у знатном проценту суочавају са различитим облицима посредне и непосредне дискриминације на радном месту – не само да дуже чекају запослење и да се добијање посла неретко „условљава” одрицањем од материнства, већ спорије напредују у служби, имају мању плату у односу на колеге и чешће су изложене различитим облицима мобинга.

Испричао ми је лекар речи ћерке која је, идући за његовим стопама, то вече славила завршетак школовања на Медицинском факултету: „Ноћас ћу се радовати, а сутра ћу плакати”. Размишљала је унапред о томе како ће изгледати потрага за послом у струци.

Истог момента повезала ми се та прича са нечим што ми већ данима бриди у ушима.

„Па ви знате како се у здравству добија посао - преко везе или за паре”, саопштила ми је, нормално као да ме обавештава о температури и влажности ваздуха, недавно директорка једног нашег дома здравља. Тиме ми је, између осталог, објаснила како је њена радница после три године рада на одређено време због „привремено повећаног обима посла” остала без посла, а друга лекарка, без конкурса и дана пробног рада, примљена у стални радни однос.

Поучила ме је и да се у здравству не морају расписивати конкурси за пријем радника, као и да је „папиролошки све покривено, те се она не брине”.

Поентирала је тиме да је она и сама исто прошла, радила годинама на одређено време, и данас јој ето „ништа не фали”. Да не буде забуне, та жена ми није познаница, разговор није био необавезан, у реду за пасош. Звао сам је службено, као заштитник грађана - државни орган, изабран у парламенту да на основу законских овлашћења контролишем рад јавних институција и поштовање права грађана. Желео сам да телефонским позивом, како су ме саветовале искусније колеге европски омбудсмани, ефикасно проверим утемељење притужбе коју сам управо добио и можда већ тим разговором отклоним повреду права и потребу да водим формалан поступак који кошта и траје! Ех, моја Европо...

Директорка ће се вероватно изненадити када схвати да наш разговор, за мене шокантни, а њој вероватно чудни („што ли ме је уопште звао?”, сигурно се пита), није крај приче. Омбудсман нема власт, али има право да захтева од извршне власти, која се понекад чини и једином, да спроведе правду. Права хиљада запослених се безобзирно крше, а оне који то чине понекад ми сами плаћамо, из буџета. Раде то толико очигледно, наругују се и закону и моралу тако дрско, да човек остаје збуњен и пита се да ли је, у ствари, са њим све у реду? У актуелном вицу на питање „како паметан Србин зове оног који то није?”, одговор гласи: „Телефоном из иностранства”. Још увек звучи сувише горко да би било смешно, ваљда ћемо се бар задњи смејати...