a

Нин, 27. март 2014. године

Лични став

Предлог закона о узбуњивачима

Постоји, са разлогом, општи консензус око потребе заштите узбуњивача, односно оних који савесно укажу на појаву која озбиљно угрожава јавни интерес. То је био основни разлог што се на позив повереника за информације од јавног значаја и заштиту података, група стручњака определила да направи модел за закон којим би био постављен нормативни темељ за заштиту узбуњивача од одмазде.

После урађених компаративних анализа и саслушаних више стотина релевантних гласова у 10 градова Србије, Модел је и направљен. Једна од његових главних особина је свеобухватност заштите: прво, Модел успоставља заштиту за све људе који доживе одмазду јер су пријавили штету по јавни интерес, без обзира на врсту њихове везе са органом или организацијом у којој је та штета настала или прети. Друго, штити од сваке врсте штетне мере или радње, без обзира на „креативност“ оних који желе да пошаљу „поруку“узбуњивачу. Тежећи ефикасности, Моделом је понуђено и решење којим се привремена заштита узбуњивача (која се пружа без одлагања и траје док суд не донесе мериторну одлуку), поверава републичком омбудсману – заштитнику грађана, што је идеја позната из законодавства Израела, а развија се у све већем броју земаља.

Модел је повереник упутио Министарству правде и државне управе. Очекивало се да ту добије коначну правно-техничку редакцију и прерасте у формалан нацрт који би био упућен Влади, а која би га, као предлог закона, упутила у скупштинску процедуру. Министар правде је формирао радну групу за рад на Моделу и поверенику и заштитнику грађана понудио чланство у њој, али позив је било немогуће прихватити: повереник, а још изразитије заштитник грађана, имају не само право, већ и обавезу да буду независни у свом раду, а то искључује учешће у радним групама које формирају органи извршне власти. Такође, није примерено да онај ко је писао један текст ради у групи која тај текст треба да са објективне дистанце сагледа и доради. Очекивало се, и то је министру писано и усмено саопштено, да ће радна група са прелиминарним резултатима свог рада упознати стручњаке који су израдили Модел и позвати их да заједно размотре евентуалне измене и унапређења. Нажалост, до тог позива није дошло. Уместо тога, радна група је објавила Радну верзију која је од Модела драстично одступила. То само по себи не би било проблем, да Радна верзија не садржи такве нове одредбе које цео посао, целу идеју, не обесмишљавају до мере да су се писци аутентичног Модела, читајући Радну верзију, морали запитати да ли нису жртве скривене камере.

Радна верзија предвиђа да заштитник грађана може да заступа узбуњивача на суду! Међутим, заштитник грађана је Уставом успостављен као орган који „штити“ и „контролише“, а заступање не улази у садржај ни једног од ова два појма.

„Правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе”, каже важећи Устав. Све и да Министарство може, сме и хоће да занемари највиши правни акт своје државе, најбоље међународне праксе и документи су против такве врсте задатка за омбудсмана.

Радна верзија апсолутно искључује могућност да узбуњивач о угрожавању јавног интереса обавести јавност ако обавештење садржи податак означен било којим степеном тајности. Чак и ако је претходно безуспешно обавештавао надлежне органе, а пријављује опасност по такав конкретан јавни интерес који је много значајнији од оног који се, по Закону о тајности података, штити ознаком „интерно“. Имајући у виду колико је у Србији у пракси (не)развијена контрола употребе ознака тајности, лако је претпоставити какве би ова одредба последице имала по истраживачко новинарство и слободу штампе, који су и сами по себи јавни интерес.

Не долази се лако ни до квалитетног закона, а још теже до успешне примене прописа о заштити узбуњивача. Србија, до сада, није много одмакла у том правцу, упркос громогласним најавама.


Дневни лист „Данас“, 26. март 2014. године

Лични став

Милош Јанковић, заменик заштитника грађана

Ускоро ће се навршити годину дана од доношења Закона о заштити лица са менталним сметњама. Иако су заштитник грађана и представници цивилног сектора благовремено и аргументовано указивали на његове бројне недостатке, преовладао је став, који су делиле и поједине међународне организације, да је боље да се донесе било какав закон него никакав. Не улазећи у дебату тим поводом, уверен сам да смо се приближили тренутку у ком треба поставити питање шта у њему треба мењати.

Иако је током јавне расправе прихваћена интервенција аутора овог текста да се уместо факултативности унесе обавезност образовања посебних јединица за обављање послова заштите менталног здравља у заједници, наведеним није отклоњен суштински недостатак. Наиме, Законом је предвиђено да се јединице за заштиту менталног здравља организују као допунска делатност постојећих психијатријских установа и домова здравља. Наведено се не може обављати као успутна активност! Потребно је предвидети формирање центара за заштиту менталног здравља, као аутономних установа, те уредити њихову организацију, надлежност и делокруг рада. Све у циљу стварања услова за ефикасно лечење, збрињавање и сваковрсну подршку особама са менталним сметњама у заједници.

Очигледно је да су ти недостаци закона резултат непостојања воље релевантних политичких структура за спровођење деинституционализације у Србији, али и страха великог броја психијатара за своју професионалну будућност због рационализације служби у секундарним и терцијарним психијатријским институцијама.

Као последица наведеног, значајан број пацијената се у психијатријским болницама задржава на дуги рок, неки и доживотно, многи из социјалних разлога, управо због тога што не постоји могућност њиховог збрињавања у заједници.

Поједине психијатријске болнице попримају азиларни карактер, јер је у бројним случајевима реч о изопштавању особа са менталним сметњама из заједнице, а не о њиховом лечењу. Запоставља се да дугорочно задржавање пацијената у дислоцираним психијатријским болницама, посебно у смештајним условима који не испуњавају важеће стандарде, само по себи може бити извор појединачних случајева тортуре, а у сваком случају представља нечовечно и понижавајуће поступање.

Велики недостатак Закона о заштити лица са менталним сметњама је што предвиђа меру изолације. Комитет УН против тортуре је става да изолација особа са тешким или акутним менталним сметњама није дозвољена, а Специјални известилац УН за тортуру указује да осамљивање тих лица, у било ком трајању, представља сурово, нечовечно или понижавајуће поступање. Сходно томе, имајући у виду да код нас мера изолације не представљала устаљену праксу, наведене одредбе треба брисати. Одредбе закона о добровољном смештају у психијатријску установу садрже недостатке који имају за последицу ограничавање слободе пацијената. То је у случајевима када се особе са менталним сметњама хоспитализују на основу сагласности за пријем коју су дали у стању изузетне узнемирености, или ако су сагласност дали чланови уже породице или њихови стараоци.

Посебну пажњу треба обратити на законом прописане рокове који се односе на задржавање, односно смештај без пристанка у психијатријску установу. Наиме, за разлику од задржаног лица од стране полиције или тужиоца које мора бити изведено пред суд најкасније у року од 48 сати, особа са менталним сметњама коју је нпр. пред викенд задржао психијатар сусрешће се са судијом тек након седам дана.


Политика, 21. март 2014. године 

На дан када се, поводом позива Уједињених нација да повећамо напоре како бисмо уклонили све облике расне дискриминације, подсећамо на изгубљене животе бораца против апартхејда и одајемо им почаст, вреди погледати и у сопствено двориште.

Србија, као и већина земаља у региону, историјски није била посебно поприште расне дискриминације јер географски не представља предео у коме долази до сусрета раса, онако како то теорија и пракса расне дискриминације захтевају.

Циници би рекли да у судару са коровом националне мржње последњих деценија расна дискриминација није имала никакве шансе. Времена се мењају и појачане људске миграције у савременом добу стварају нове изазове и подстичу нове процесе, који могу поћи по добру или по злу. Чињеница да су узроци тих миграција најчешће ратови и сиромаштво, од кога ни Србија као транзициона земља није поштеђена, у први план гура проблемско лице миграција. О разноврсним користима које миграције са собом такође могу да донесу ретко ко размишља, а камоли ради нешто што би им омогућило да се покажу.

У сваком случају, недостатак средстава и стратешког промишљања не сме да буде повод ни оправдање за непоштовање људских права.

Сиромаштво тера расну већину да и оно што је некада сматрала врлином – помоћ припадницима друге расе – у ситуацији сопствене оскудице, немаштине и трпљења почне да посматра као претњу себи и повреду својих права и интереса. Тако се и десило да баш за време декаде „посвећене” Ромима, дистанца према њима, а судећи према нападима на њих, јавном изражавању антиромских ставова и отпору према мерама афирмативне акције, буде повећана. Када се многи муче да обезбеде какав-такав кров над главом, додељивање социјалних станова Ромима може, ако није искрено и довољно објашњено, бити огрев за расистичку ватру. А када Роми почну да се противе исељењу из додељених станова због неплаћених рачуна за грејање и струју (који су финансијски изазов и за економски много јача домаћинства), ту је и варница. Тако опште сиромаштво, због недостатка средстава за социјална давања и ефикасних мера за запошљавање, не само да подстиче неразумевање које узрокује дискриминацију већ додатно појачава структурно сиромаштво расне мањине.

Подсећамо да је заштитник грађана израдио и упутио Народној скупштини посебан извештај о спровођењу Стратегије за унапређење положаја Рома. Из њега се види колико је држава у погледу тог унапређења остала на декларативном терену, без стварних, практичних мера.

Проток илегалних миграната и положај азиланата, углавном друге расе, у Србији је широко остао непрепознат као питање људских права и елементарне хуманости.

Услед многих мањкавости и пропуста државних механизама који постоје управо да се њима баве, у јавности је углавном приказан као проблем безбедности. Бежећи од сиромаштва и рата, стотине људи из (топле) Африке и Азије у једном моменту нашли су се под српским снегом, у земуницама и под шаторима у шуми. У таквој ситуацији, свако би тражио начин да преживи, што некада може представљати повреду права и интереса других. Такви проблеми не решавају се сами од себе. На држави је да радом својих институција омогући да човек човеку буде баш то – човек, а не вук.

Када се на мањак разумевања и тешке економске околности дода непримењивање или неправилна примена прописа и неодговорност – расна дискриминација још брже куца на врата. Прописи и процедуре које се тичу илегалних миграната и азиланата не примењују се или се неправилно примењују. У овом тренутку не зна се колико средстава и на који начин је утрошено за унапређење положаја Рома. Сиромаштво, неефикасност државних органа и изостанак антидискриминативних садржаја у образовању и медијима, од расних и других различитости прави баука, претњу. А не само да може другачије, морало би. Различитост може и буквално значити богатство.

Роберт Сепи, заменик заштитника грађана за права националних мањина

Из гостовања Саше Јанковића у Дневнику РТС-а

Решење проблема насиља неће стићи ни из ЕУ, нити Русије, већ то морамо сами, рекао заштитник грађана Саша Јанковић. Каже да свако треба да ради свој посао и преузме одговорност, и оцењује да су институције изгубиле ауторитет и значај. Ситуација се неће променити преко ноћи, али би било добро да почне да се мења већ ноћас, истакао омбудсман.

Заштитник грађана Саша Јанковић каже да је држава одавно требало да заузме другачији став према насиљу, и да решење тог проблема види у томе да свако почне да ради свој посао професионално и етично.

"Сигуран сам да нам решење ове ситуације неће доћи ни из Европске уније, ни из Русије, већ ћемо то морати ми сами. И то не новим законима, декларацијама, стратегијама, већ коначно да свако почне да ради свој посао и да одговара за резултате свог рада и ситуација ће се мењати", рекао је Јанковић, гостујући у Дневнику РТС-а.

Коментаришући протест Нишлија због убиства 22-годишњег Вука Стоиљковића, омбудсман каже да је то сасвим разуман и примерен начин изражавања незадовољства и да не треба чекати да дође до заоштравања.

Према његовим речима, грађани Ниша су на тај начин поручили властима да нису задовољни  како се њихова безбедност штити.

"Одавно је прошао воз да се држава другачије определи према насилницима и ефикасније спроводи борбу против њих", навео је заштитник грађана.

"Насиље смо дуго гајили и гледали на то готово као на нешто нормално. Насилнике и криминалце смо називали жестоким, опасним момцима. Нама је причано о недавној ратној прошлости и све то носи свој данак. Али то не значи да идућих тридесет година треба да трпимо последице", подвукао је Јанковић.

Према његовој оцени, институције су у међувремену изгубиле ауторитет и значај.

"Ефикасност институција је дошла под знак питања, полицајац каже: 'Зашто бих ја радио свој посао и изложио се освети криминалаца, кад ће суд да га пусти'. Тужилац каже: 'Полиција није довољно радила, зашто да покрећем поступак, ако неће успети, па ће ми се то видити као минус.' Судија каже: 'Нису ми обезбедили довољно доказа, ја немам више обавезу да сам тражим'", испричао је Јанковић.

Омбудсман је оценио да су поједине навијачке групе боље организоване него неке јединице оружаних снага.

На питање да ли би се нешто променило ако би моћни појединци лично упутили апел против насиља, Јанковић је рекао да су поједини то већ урадили, али да је очигледно да то није довољно.

"Можда би било добро да наши политичари мало мање посвећују пажњу својој сопственој безбедности, да умање своје колоне и пратњу, коју готово свако има и њоме показује своју моћ, а да се мало више пажње посвети хуманој безбедности - безбедности грађана на улицама и безбедности деце у школама", рекао је Јанковић.

Коментаришући предлог Координационог тела за борбу против насиља у школама у Новом Саду да се у школама закључавају врата и капија током наставе, Јанковић је рекао да је то можда само тренутно позитивно.

"Да ли је наш циљ да фине, поштене, нормално понашаћује грађане затворимо и чувамо у кавезу, а да споља буде џунгла, или оне који се не понашају у складу са нормама цивилизованог друштва ставимо у ограничено поље деловања", упитао је заштитник грађана.

"Неће се ситуација променити преко ноћи, али би било добро да почне да се мења колико већ ноћас", закључио је Јанковић.