a

Весна Дамјанић Бранковић

1. Почели су преговори Србије са Европском унијом, што су многи званичници у Србији оценили као историјски догађај. Да ли је тиме обезбеђен и историјски помак када је реч о правима грађана и њиховој заштити?

“Историјски” је реч коју пречесто користимо, па се после “историјски” разочарамо. Европска унија више пружа ослонац на путу који морамо да пређемо. Можемо да кажемо да нам се пружила историјска шанса да остваримо европске вредности. Једна од њих је и поштовање људских права. Ја бих ипак сачекао да видим да ли ћемо ми ту “историјску” прилику и да искористимо. Верујем да хоћемо, надам се да хоћемо, јер пречесто грађане засипамо великим речима, али дела увек мањкају.

2. Где је Србија када је реч о заштити права грађана, рецимо на лествици од 1 до 5, у поређењу са Европском унијом?

Велике су разлике ако причамо о земљама Уније, јер за оне чија су права оштећена нема никаквог значаја што је у некој другој земљи нешто лошије. Ако причамо о елементарним правима као што су права на живот и на слободу кретања, ту има помака. Не мислим да су грађани Србије задовољни нивоом остварених права, и то са разлогом, јер нису достигнути они стандарди који су уписани у наше законе и у наш Устав. Када би то био случај, онда би се могло рећи да је Србија заиста равноправна са другим чланицам ЕУ. Нема места задовољству, па чак и ако има земаља где је лошија ситуација. Не мислим да су грађани Србије осуђени на просечност и нико не треба да буде осуђен на горе, а камоли на просечност када су у питању поштовања људских права.

3.Шта вама искуство у ових скоро седам година рада говори – где су највише угрожена права грађана?

Постоји једна матрица лоше управе и лоше администрације која подједнако погађа све грађане и у односу на то на шта се администрација односи, та права су и угрожена. Када имате захтев за пензионисање па морате да чекате неколико година јер лоша администрација није водила квалитетно документацију за време вашег рада, тада страда део ваших социјалних права - права на адекватну пензију. Ако, са друге стране, одете код лекара, па се догоди да најпре морате да идете код вашег изабраног лекара, па вас он упути код специјалисте, па вас специјалиста врати код изабраног лекара да вам напише рецепт, па се испостави да тај лек није на листи, па се враћате код лекара специјалисте и сваки пут чекате и заказујете – та врста лоше администрације резултира нарушавањем права на заштиту здравља.

То су примери онога што најчешће узорокује кршења права грађана - лоша администрација. Није држава та која свесно и намерно жели да оштети неког грађанина за његова права, већ лоша администрација.

То је један ниво, оно што сви грађани трпе. Због лоше администрације. Поред тога што сви трпимо, постоје посебно рањиве групе међу нама који трпе додатно јер су дискриминисане, рецимо, због инвалидитета, или су рођени испод Газеле, а не на Дедињу. Њихова права су још додатно угорожена.

4. Да ли је могуће излечити тај проблем, рак-рану звану лоша администрација?

Могуће је излечити, ту на мом зиду пише: администрација и грађани нису осуђени да буду непријатељи и да се гледају преко нишана.

5. Али како то променити?

Наша администрација није довољно добра из два разлога. Први је тај што је запошљавање у администрацији алатка социјалне политике и ту има радника који су прекобројни, који немају потребна знања, али се и даље запошљавају јер се тиме смањује ионако драматично висока стопа незапослености. Што се више запошљава, плате се смањују, онда се дешава да квалитетни људи из јавног сектора одлазе и иду у приватни сектор, јер не могу да раде онако како треба, квалитетно. Ту масу службеника која остаје нико не пита за резултате рада. Тако да ви можете да радите сјајно или катастрофално, бићете увек исто третирани и пре или касније ваш оптимизам и ваша жеља да дате највише од себе биће утопљена у просек или испод тога. Други разлог, поред социјалне политике, јесте политизација. Код нас су политичке странке преузеле администрацију, то се чак више и не поставља као питање.

6. Да ли је политизација у ствари први разлог?

Остаје питање. Запошљавање у администрацији као алатка социјалне политике по квантитету је већи проблем, али оно што убија квалитет државне управе јесте да се на боље плаћена, а самим тим и хијерархијски виша радна места пречесто, скоро по првилу, постављају људи по партијској линији. Више није ни битно да ли су чланови странке, већ их странка поставља и странка одлучује када ће да буду разрешени. Говоримо о позицијама начелника општинских управа, инспекција, помоћницима министара, директорима школа, болница. То је толико далеко отишло да се одговорност за нерад не тражи преко дисциплинских поступака, институција и процедура, већ на партијским форумима. Одлуке о постављењима и унапређењима се не доносе на конкурсима, као што то закони предвиђају, већ преко партијских, коалиционих договора. Тај принцип негативне селекције, постављања људи који себе са поносом зову страначки војници, више се не крије иако је против закона и тиме се ствара велико неповерење код грађана.

7. Имали смо пример и момка из Ниша, који се јавно одрекао једне од две дипломе, јер је био револтиран запошљавањем по страначкој припадности. Да ли је то пример како се угрожавају права грађана?

Јесте, и то на начин који је доста лако утврдити. Ми смо владавину права, која ни на који начин не би требало да буде у домену политичке воље, превели управо у домен политике. Тако се дешава да законе поштујемо само ако за то постоји политичка воља. И у самој Скупштини може да се чује да се одређени закон не извршава јер нема политичке воље. Политичка воља је потребна пре него што се донесе закон, а када се донесе, тада наступа владавина права и закон се спроводи без обзира на то да ли се некоме политички свиђа или не свиђа.

8. Влада се реторички доста залаже за реформе, промену свести. Ипак, да ли постоји у пракси та политичка воља да се реформе спроведу, да се смањи утицај политике на администрацију?

Већ одавно је наступило време да се мери оно што се стварно дешава, а не оно шта се прича. Политичари су почели само да причају у футуру. Важно је да говоре шта су урадили и шта раде, а не шта планирају. Свима је јасно да је овај степен политизације и неефикасности јавне управе бесмислен и неодржив. Не може се ниједан државни циљ испунити са оваквом администрацијом. Нико неће први да почне да се понаша на други начин и сви одлажу тај моменат да оно што се најављује и прича у пракси и оствари. Рецимо, примена закона по којем се на државне дужности људи бирају конкурсом, то се стално одлаже. Такав закон је донет пре 4 или 5 година и стално се одлаже примена. Ја не видим деполитизацију, рационализацију, а последица тога за грађане јесте да теже долазе до остваривања својих права. Са друге стране, када човек мора да изврши неке обавезе, он није сигуран да су му те обавезе такве какве би требало да буду. Ево, последњи пример су чувени рачуни за струју. Свеукупно то кошта драстично више него да је јавна управа мања, а боље плаћена и неупоредиво више одговорна. Чини ми се да није дошло до момента када се јасно на нивоу државе прекинуло са социјалним и политичким запошљавањем у јавном сектору.

9. Ипак, утисак је да ви више пажње сада посвећујете економским питањима. Или се грађани више жале, или сте ви сада гласнији?

Пре бих рекао да медији сада више пажње обраћају на моје изјаве о економским и социјалним правима, јер су се од почетка нашег рада грађани жалили и ја сам од почетка скретао пажњу, дакле пуних седам година. Постоји велико незадовољство грађана.

10. Ипак, и ви сте активнији. У прве две недеље ове године огласили сте се у три случаја, а сви су се односили на угрожавање економских права. Највише пажње је изазвало то да сте указали да Пореска управа наплаћује камату на камату, што не раде ни банке.

Добро би било када би се економска права подразумевала, па да се заштитиник грађана посвети неким мало мање општеприхваћеним темама, да се бави оним рањивим групама. Ја се бавим нечим што у развијеним земљама уопште не би требало да буде тема. Лоше је што тиме морам да се бавим, а добро је што грађани схватају да је то елементарна ствар и што заштитник грађана има начина да им помогне. У држави која нема пуно пара, постаје основно право да то мало средстава што има, буде подељено праведно. Грађани постају посебно осетљиви на то и не могу својој држави да прогледају кроз прсте, све и да хоће, када их она на некоректан начин или на недовољно административан начин задужи неком обавезом. Нисмо у могућности да плаћамо рачуне не гледајући колико смо заиста потрошили. Сада се суочавамо са тим да се администрација понаша као да је она власник нечега, па ми треба да будемо задовољни како год нам се та услуга пружила. До нас је ипак дошла свест да је то наше, да администрација управља нашим и да не може да управља на начин како нама не одговара.

11. Да ли заиста верујте да је дошло до те промене свести грађана о правима и обавезама?

Не верујем да је дошло до промене у тренутку, то је процес у којем је већина грађана схватила да неко други неће да се бори за њихова права, да је све на њима. Друго је питање да ли они до краја знају која су њихова права и да ли су свесни да постоје обавезе које се морају извршавати како бисмо уживали та права. Грађани нису спремни да се жртвују ради неког апстрактног циља и да гледају како, рецимо, популарни менаџери добијају годишње награде за успешно вођење фирми, а са друге стране су на листи највећих дужника за порезе. То је држава до сада толерисала, то је, пре свега, кривица државе, а мислим да су сада грађани схватили да то мора да се мења.

12. Велики број грађана вам се јавио за ових седам година. Скоро 70.000 жалби је стигло до вас, тражећи помоћ у решавању разних проблема. Колико сте заиста успели да помогнете грађанима?

Број притужби расте из године у годину, прошле године нам се обратило 18.000 грађана поводом повреде њихових права. Од тога је окончано 16.000 притужби. У процентима, отклоњени су недостаци у 86 одсто случајева након наше препоруке. Тамо где ми утврдимо да постоји недостатак у раду државне администрације или управе, а који резултује кршењем права грађана, тај пропуст буде отклоњен у 86 одсто случајева. То звучи одлично с обзиром на то да ми дајемо препоруке, које нису обавезујуће, за разлику од пресуде суда. Оно што није добро, јесте то што је то кап у мору, што имамо ситуације да постоје лоша поступања која су системски проблем. Рецимо, на решење другостепеног органа управе катастра решења се чекају по две-три године, а законски рок је 60 дана. Када се грађани нама пожале да жалба чека годину дана, ми покренемо поступак контроле и другостепени орган реши ту жалбу.

13. А шта се дешава са онима који се вама не пожале? Њихова права се и даље крше?

Они чекају. И да се то не би понављало, ја сам отишао у Министарство грађавине да видим зашто такав проблем постоји. И суочим се са следећим: само пет људи ради на решавању другостепених жалби за целу Србију, а дневно добију 24 жалбе. Што је најгоре, од њих је већина основана. Проблем је, дакле, у капацитету тог органа управе, који је недовољан, а због тога се крше права грађана. Није проблем у квалитету рада органа, већ у броју оних који раде. И таквих случајева је много. То је системски проблем и наша сврха је да укажемо на системски проблем, а онда се извршна власт постара да тај проблем реши и да се не понови кршење права грађана.

14. Да, али да ли извршна власт заиста и реагује када јој ви укажете на системски проблем, да ли га исправи?

Нажалост, пречесто не. Проблем у који је укључена Пореска управа са почетка године је одличан пример. Ја сам навео да је Уставни суд закључио да је наплата камате на камату неуставна и да банке то не могу да раде, још је мање допустиво да то ради држава. Уместо да на то што је заштитник грађана рекао, ослањајући се на одлуку Уставног суда, Пореска управа одговори да смо у праву и да ће исправити грешку, они улазе у полемику правдајући се шта јесте, а шта није формално. То показује отпор администрације.

15. Какав однос према вама показују министри и чланови Владе?

Када разговарам са министрима, сви деле ставове са мном. Сви виде пропусте, још се није догодило да су ми рекли да нисам у праву, да министарство ради савршено и да нема проблема. Сви су свесни недостака и причају да су промене потребне, али њих не могу да спроведем на ја ни медији, већ они који су део извршне власти. Тих промена нема, нажалост.

16. Како ваше колеге на локалу решавају проблеме са којима им се грађани обраћају? Да ли је њима теже него вама због саме чињенице да раде у мањим срединама, где се сви знају?

Локалних омбудсмана има мање од 20. Они су на доста танком ослонцу јер у мањој средини уме да буде тешко независно радити посао заштитника грађана. Они дођу у ситуацију да после мандата траже посао код људи које су до тада контролисали. За разлику од судија којима су гарантоване независност и доживотна судијска функција, заштитник грађана по завршетку мандата тражи посао, нема никаквих гаранција. Многи од мојих колега на локалном нивоу су изложени притисцима који не припадају степену демократије какав бисмо ми волели да уживамо. Неки од њих се носе са тим веома добро и показују да је на локалном нивоу могуће успоставити институцију заштитника грађана, неки теже раде, а неки су на том месту а да нису до краја свесни шта је њихов посао. Ја нисам њихов надређени. Локалне самоуправе самостално бирају своје омбудсмане, моје мишљење је да тај систем мора да се ојача како би били независнији и ефикаснији и са више надлежности.

17. Говорите о јачању институција, али према истраживањима и према бројним наградама у Србији, а и на међународном нивоу, заштитник грађана ужива поверење на којем би му многи позавидели. У Србији се поверење, ипак, тешко стиче.

И још се лакше губи. Због тога је одговорност већа. Ова институција показала је да у Србији може да се ради јавни посао организовано, квалитетно, јефтино и ефикасно. Увек може боље, наравно. Морамо заштитити наше могућности да будемо добри, не смемо да дозволимо да се каже да не може да се ради боље. Ово је пример да може, таквих има још. Наша институција је, пре свега, ослонац за оне који раде квалитетно. Не можемо ми да урадимо посао других министарства или општинских управа. Ми треба да будемо ослонац за оне који раде квалитетно и да упремо прст у оне који не раде. То често није лако, немамо увек подршку. Мој посао није да дајем паушалне оцене, ми водимо поступке контроле који не смеју да имају пропусте, све морамо да проверимо, испитамо и да коначно дамо своју препоруку.

18. Да ли је препорука и довољна за мењање система, који је навикао на језик силе и наређења?

Ми смо показали да је и без те формалне силе и права, могуће доћи до резултата и ово треба да буде пример на основу кога ће и остали органи власти да унапреде свој рад, а не да се ова и сличне институције уваљају у просечност наше свакодневне политике. Грађани се нама веома често обраћају, одлично знају које су надлежности омбудсмана. Они су свој део посла урадили - показали су интерес за заштиту својих права. Контролне институције, попут наше, показују као треба исправити рад извршне власти. Сада је на извршној власти да те препоруке примени системски, а не да исправљени случајеви права грађана остану изузеци. Показало се да у Србији институција која се заснива на деликатном механизму препруке може на квалитету аргумената, а не силе, да мења начин рада управе. Србија, њени грађани и администрација нису осуђени на просечност, а камоли на међусобно непријатељство, како је то сада случај. Да ли ће извршна власт то да искористи - то је на њој. Ми свој посао настављамо да радимо бескомпромисно.

интервју Заштитника грађана агенцији Бета, 9. јануар 2014

Заштитник грађана Саша Јанковић изјавио је да у Србији није извршена деполитизација државне управе и да су политичке странке постале "суверени носиоци управљања у администрацији".

"У Србији не влада право, већ у државној управи постоји владавина страначке дисциплине. Држава је још пре пет година усвојила Стратегију реформе државне управе у којој је један од кључних циљева деполитизација, али до те деполитизације није дошло", рекао је Јанковић агенцији Бета.

По његовим речима, више се и не крије то да странке управљају администрацијом, па са "неком врстом поноса" градоначелници и помоћници министара и други функционери говоре за себе да су војници странке, кажу да ће прихватити само одлуку својих партијских шефова, а не државних структура.

"Нажалост, грађанин који се у Србији сусретне са управом готово по правилу има неки разлог да се жали или му бар субјективно остаје утисак неправде. И готово сваки сусрет са управом производи неку врсту незадовољства, који резултује приговорима и жалбама, које коначно коштају јако много", рекао је Јанковић.

Омбудсман је навео да се годинама одлаже примена закона који захтева да се на високе дужности у јавној управи долази конкурсом, као и да влада и даље именује државне службенике на положају без конкурса.

"Очигледно је да се то ради због недостатка политичке воље да се уважи владавина права. Није битно да ли је онај ко је дошао без конкурса члан странке, битно је да је странка одлучила да тај неко дође на то место и да странка одлучује да он иде са тог места", рекао је Јанковић.

За такозвану таблоидизацију јавне сцене у Србији, Заштитник грађана није окривио новинаре и булеварску штампу, већ "појединце из државних институција", којима то служи за остваривање циљева на нетранспарентан начин.

"Таблоидизација Србије крши елементарне поставке поштовање права грађана и уређене државе. За то, међутим, нису криви таблоиди, већ појединци из државних институција. Веома често државна политика не води се на званичним састанцима, у судницама се не доносе пресуде, већ се "правда" дели преко наслова, где страда правда, страдају невини, бивају ослобођени они који су криви", рекао је Јанковић.

Према његовој оцени, свест о штетности таблоидизације постала је толико очигледна, да верује да ће тај процес сам од себе кренути у супротном смеру, али и да су неопходни ефикасни и одлучни потези власти да се спречи "пласирање" информација преко медија.

Као приоритете институције коју води у 2014. години, Саша Јанковић је навео заштиту узбуњивача, реформу јавне управе, затим много активнију улогу Заштитника у области здравства, као и заштиту права деце.

"Покушаћу да ове године учиним да органи власти спрече просјачење. У овом моменту деца просјаци се третирају као прекршиоци закона, а не као жртве и то је темељно погрешна поставка. Нема више европских градова у којима можете видети дете у наручју жене, која најчешће и није његова мајка, како проси. То је жртва и ова држава је дужна да тој жртви помогне", рекао је Јанковић.

Као области у којима је до сада учињен помак, Заштитник грађана навео је родну равноправност, пре свега права жена, затим права детета, поштовање приватности, образовање Рома, заштиту права азиланата и илегалних имиграната.

Ту је сврстао и напредак у заштити права особа лишених слободе, што је једно од права која "нису претерано популарна", али због којих управо и постоји институција попут Заштитника грађана.


КОГ ЈЕ ПОЛА РОДНА РАВНОПРАВНОСТ

 Данас, 4. децембар 2013. године

Саша Јанковић

Награда „Прави мушкарац“, коју организација Центар Е8 на међународни Дан мушкараца додељује за живот у складу са вредностима ненасиља, родне равноправности и поштовања људских права, овогодишњем лауреату је донела много честитки, али и критике са две, на први поглед супротне стране.

Једна је она која Параду поноса сматра негацијом таквих „традиционалних вредности“ међу којима се „мушкост“, али и агресија према особама другачијег опредељења високо котира. Оног ко штити и залаже се за права нпр.хомосексуалаца, поглед са те стране никако не види као „правог мушкарца“. О тој страни све је углавном већ речено. Али, до добитника су критике дошле и с друге стране. Прави мушкарац је политички некоректан концепт, који изнова дискриминише различите сексуалне оријентације и родне идентитете, а прави републички омбудсман, заштитник грађана, морао би да такву награду разобличи и одбије, сажетак је порука појединаца из кругова феминистичких и LGBTIQ права. (LGBTIQ је, треба знати, кровни термин за све идентитете који произлазе из пола и рода: лезбијке, гејеви, бисексуалне, трансродне, интерсексуалне и queer особе.)

Критичари с те стране истичу да је ноторно познато да неравноправност погађа пре свега жене и LGBTIQ особе, те да је увођење „мушкараца“ у дискриминациони дискурс у ствари „маскулинизација“ и тог јавног поља, којом се жели рећи и постићи да без мушкараца опет нема ничега. 

Нису ли гласноговорници таквих критика пали у другу страну замке искључивости?

Жене и LGBTIQ особе јесу жртве дискриминаторне матрице, али да ли су једине? Да ли је могуће жмурити на чињеницу да постоје родно предодређене друштвене улоге и очекивања која, без обзира што су већином некоректна према женама, понекад на посебан начин ломе и мушкарце. Да ли се, на пример, сме игнорисати чињеница да ратови, а било их је на нашем подручју доста у скорашње време, остављају једну врсту погубних последица на цивилно становништво, а другу, тешку, на припаднике сукобљених наоружаних снага које су, по већ поменутој некоректној подели улога, у огромном проценту састављене од мушкараца. 

Колико њих има посттрауматски стресни поремећај, а колико њих се од њега лечи? Да ли имају подршку, или држава није спремна ни да призна да постоје, нити друштво да их прихвати? Колико је случајева насиља у породици могло бити спречено, колико женских и мушких живота сачувано, убистава и самоубистава избегнуто, да су насилници на време имали стручну помоћ за проблеме од којих неки, да, више погађају мушкарце? Или мислимо да се све решава репресијом, казненом политиком? Колико је дечака, младића и мушкараца жртава сексуалног злостављања и да ли би бављење тим табуом одмогло девојчицама, девојкама и женама жртвама? Јесу ли специфични родно условљени проблеми мушкараца уопште, у очима ових критичара, достојни да се уврсте у проблематику родне равноправности или треба да кажемо „родна“, а мислимо и радимо „женска“.

Коначно, може ли се стварно решавати проблем дискриминације жена без бављења мушкарцима?

Ако смо део проблема, део смо и решења. Толеранција је вишесмеран концепт.

Активизам није лов на вештице. LGBTIQ није скраћеница за покрет против осталих сексуалних опредељења и родних идентитета. Ништа од овога заштитник грађана није рекао пре него што је добио награду, а требало је, била би заслуженија.


Аутор је заштитник грађана Републике Србије


Новинарка из Ирске намерава да раздрма европску бирократију. Емили О’Рајли преузима данас (1.10.) функцију заштитнице права грађана ЕУ и намерава да привуче пажњу на своју функцију и проблеме којима ће се бавити.

Емили О'Рајли, Ирци зову „Плава амбиција“ или „Војвоткиња“, преносе новине „Сандеј бизнис пост“. Та новинарка је већ била позната као критичар власти у сопственој земљи; 2003. се изборила за место заштитнице права грађана Ирске. Сада жели да уведе промене и у Брисел. Још пре него што је ступила на дужност, изјавила је да функција европског заступника за људска права мора да буде „упадљивија и моћнија“. Она је прва жена на тој функцији и намерава да се оштрије укључи у сукобе између грађана и неспособних институција.

„Комуникација је важан део мог живота. Била сам новинарка 20 година, од тога сам 13 година извештавала о политици. Имам петоро деце и сва су активно укључена у друштвене мреже. Зато се донекле разумем и у нове медије“, каже Емили О'Рајли.

Време за промене

Сваки грађанин Европске уније има право да се бесплатно обрати свом заступнику и то на било ком од 24 званична језика. Емили О'Рајли верује да је дорасла својим новим задужењима:

„Не бих ни преузела овај посао да не мислим да могу да променим ствари. Већ сам променила ситуацију у својој земљи, побољшала сам стандарде за бирократију, побољшала сам живот обичних људи, бар се надам да је тако. То желим да поновим и овде, на вишем нивоу.“ Ипак, то неће урадити сама. Заступник права грађана Европске уније мора да се ослони на сличне заступнике у самим државама-чланицама.

Европске установе чувају своје тајне

Решавање многих жалби које доспевају до европског заступника, није у његовој надлежности. За жалбе против локалних градоначелника, влада појединих земаља или локалних институција задужених за финансије, одговорни су заступници права грађана појединих држава, објашњава досадашњи заступник Никифорос Дијамандурос, који је на функцији провео десет година.

Никифорос Дијамандурос, одлазећи заступник

На радни сто тог професора политичких наука сваке године стизало је 2.500 до 3.000 жалби. „Разлог за највећи део њих јесте недостатак транспарентности у администрацији Европске уније. Око једне четвртине свих жалби бавило се тим проблемом“, наводи Дијамандурос. На пример, у последњем случају пре његовог одласка у пензију, натерао је једну институцији која контролише телекомуникације у Европској унији да наведе разлоге због којих није запослила једног радника. „Администрација и даље чува превише тајни“, тврди одлазећи заступник за људска права ЕУ.

Све више адреса за жалбе у ЕУ

Када је та функција пре двадесет година уведена, заступник се ослањао само на сопствене снаге. Сада у тој канцеларији ради око 70 људи. Годишња плата Емили О'Рајли биће 240.000 евра, што је мање него што зарађује Европски комесар, али, на пример, више од немачке канцеларке. То заступништво у Бриселу није усамљено у борби за права грађана. Помаже им и орган Европске комисије „Солвит“ чији циљ је да убрза административну процедуру и комуникацију између људи који имају притужбе и државних власти.

Ту је још и телефонски портал „Еуропа директ“ који даје објашњења о процедурама и надлежностима у Европској унији. Поред тога, Европски парламент има и посебан одбор за петиције грађана. Дакле, становници Европске уније имају коме да се пожале.

Људе треба саслушати

Међутим, тек једна петина жалби доведе до судског поступка. Остатак се одбија или преусмерава ка другим надлежним институцијама. То је за нову заступницу велики изазов: „Мислим да је за многе људе заступник последњи излаз. Они су већ покушали да се изборе са свим нивоима бирократије и сада им је потребан какав-такав одговор. Европски заступник је дужан да им помогне, чак и ако то можда не може да учини директно. Али можда може да посредује код надлежних, и да саслуша проблем. Људи воле када их саслушају“, каже Емили О'Рајли.

Пре полагања заклетве пред Европским судом у Луксембургу, нова заступница за права грађана навела је своје циљеве за наредну годину. Она сматра да је неопходно ојачати поверење у Европску унију, пред изборе за Европски парламент у мају. „Година 2014. биће одлучујућа за Европу и будућност Европске уније. Као заступница, желим да премостим понор између грађана и европских институција.“

Како избор Емили О'Рајли види Европска комисија, коју често критикују због неефикасности? Марош Шевчович који је тренутно задужен за администрацију у Комисији каже да нова заступница није противник, већ поуздан партнер: „Европска комисија ће се трудити да проблеме регулише кроз договоре, компромисе и посредовање. Морамо да заједнички пошаљемо поруку у Европској унији, да озбиљно схватамо бриге људи и да ћемо покушати све да пронађемо конкретна решења“, изјавио је Шевчович у Стразбуру.

 Извор: Дојче веле