Заштитник грађана није тражио укидање националних спортских признања и награда! Омбудсман је, поводом притужбе коју је примио, предложио Министарству спорта да размотри правилност концепта према коме сваки добитник медаље на најзначајнијим такмичењима, поред једнократне награде која за златно одличје достиже 35.000 евра, добија и признање у виду доживотног месечног примања у висини до три просечна лична дохотка у Републици, при чему то признање прима од 40. године (до недавно од 35.) па до краја живота без обзира на то колико је новца бављењем спортом стекао или и даље стиче, као и да ли, бавећи се спортом, по другом основу прима новац који потиче из државног буџета.
Општеважеће правило равноправног третмана захтева од државе да исто поступа према свима који су у истој ситуацији, али забрањује исти третман оних који су у битно различитим околностима. Другим речима, Заштитник грађана оспорава то што држава на исти начин финансијски награђује спортисте у комерцијалним и некомерцијалним спортовима, спортисте у које је држава улагала и спортисте који су сами улагали у себе. Истовремено, омбудсман указује да је дужност државе превасходно да свим грађанима, и онима са маргине, омогући да се активно баве спортом, а не да то чине пасивно, само испред телевизора или у кладионици. Данашњим врхунским спортистима, по правилу, помоћ је требала на почетку каријере, када су њихове тренинге и такмичења финансирали њихови родитељи, као што је то данас у још већем обиму случај, а не пошто су стекли славу и богатство. То наравно не значи да су сви заслужни спортисти истовремено богати и славни, и да држава коју су прославили не треба да им омогући достојанство. Баш зато се сви не могу третирати исто, као што је то данас случај.
Посебно је питање дискриминације дела спортиста са инвалидитетом. Уредба даје права добитницима медаља на Олимпијским и Параолимпијским играма, и Шаховској олимпијади, али не и Шаховској олимпијади за слепе. Разлог за то је, како је Министарство спорта званично одговорило Заштитнику грађана, недостатак новца и опредељење да се награђују само „спортови и лица која доприносе развоју и афирмацији угледа наше земље“!?
Заштитник грађана није хтео, и неће, да јавно говори о злоупотребама које је у додељивању националних награда и признања и само Министарство спорта утврдило, јер би се тиме бацила сенка на све спортисте који су заиста задужили Србију. Није ово место на коме треба причати ни како и колико се држава истовремено одужује грађанима који су је задужили на други начин, често трагичан за њих и њихове породице, јер то није проблем спорта. Не ради се овде ни о штедњи, већ сврсисходности.
На крају, разматрање иницијативе Заштитника грађана од стране Министарства спорта, што је законска обавеза коју Министарство пориче, омогућило би и да се то питање реши првенствено имајући у виду спортске интересе, а не само правне прописе. Спортисти и поштоваоци спорта вероватно не знају да је Уставни суд Републике Србије већ покренуо, по сопственој иницијативи, поступак оцене уставности и законитости Уредбе о спортским наградама и признањима. Уставни суд одлучиће да ли се подзаконским актом у државном буџету може правити неограничен и за будућност непредвидив издатак - добитника националне пензије у овом моменту има, према незваничним сазнањима, преко 500, а ако буде спортских успеха, што Заштитник грађана прижељкује, могло би их бити много, много више.
 Изјава заштитника грађана Саше Јанковића |
Информатор о раду
