Талас отпуштања радника у Србији није резултат само куцања светске економске кризе на врата српске привреде, већ и не до краја стабилизованог и уравнотеженог односа послодаваца и радника као и улоге државе која треба да гарантује основна правила тог односа.

Из ове институције одавно је упозоравано да се економска и социјална права радника у Србији често крше и да су недовољно заштићена. Чак и право на осмочасовно радно време, чије је признавање пре век и по инспирисало међународни празник рада 1. мај, у пракси је ускраћено многим радницима. 

Послодавци, чак и држава, често користе велику понуду радне снаге да би запослене уцењивали, намећући им противзаконите услове рада. Истовремено, правни механизми заштите радника – судови пре свих, преоптерећени су и зато недовољно ефикасни. Приватизација у многим случајевима за последицу има вишкове радне снаге за које се тешко, или никако, налазе решења.

Са друге стране, нису превазиђена схватања из прошлих времена да раднику нико не може дати отказ и да право на рад значи право на запослење. Реалност је другачија. Послодавци морају прилагођавати број и структуру запослених променама на тржишту и успеху свог пословања и имају право да то раде. Оно што се мора обезбедити је да се при отпуштањима раднику обезбеди највиши оствариви степен социјалне сигурности у периоду потребном за тражење новог посла, и да отпуштања не буду последица хира неодговорних послодаваца. 

За стабилизовање односа послодаваца и радника и, што је веома значајно, превођење великог броја радника из „сиве зоне“ у законит радни однос, држава би, између осталог, могла преиспитати прописе који одређују проценат намета који послодавци плаћају за сваког радника у одговарајуће фондове. Многи стручњаци, али и привредници тврде да би смањивање процента издвајања по у ствари попунило одговарајуће фондове, јер би омогућило послодавцима да пријаве нове раднике који данас раде на црно.

На крају, из друштвеног аспекта, економска и социјална права се у јавности, потпуно неоправдано, често стављају у контекст „превазиђених комунистичких времена“, при чему се заборавља, или не зна, да управо искуства најуспешнијих послодаваца у развијеним тржишним привредама указују да је најисплативији радник – задовољан радник. 

Надзором над законитошћу и правилношћу поступања инспекција рада и других органа управе, сарадњом са радничким удружењима и коришћењем права законодавне иницијативе, Заштитник грађана (омбудсман) стара се о потпунијем и ефикаснијем остваривању права радника и заштити њихових легитимних интереса.

Заштитник грађана је организовао састанак посвећен проблему образовања на језицима националних мањина. Представници Националних савета националних мањина у Србији су представили опште и специфичне нормативне и фактичке проблеме у вези са остваривањем права на образовање припадника заједница које представљају. На основу њих Заштитник грађана ће размотрити потребе упућивања препорука надлежним органима у вези са унапређивањем права на образовање националних мањина.

Заменик Заштитника грађана задужен за заштиту и унапређење људских и мањинских права, Горан Башић, истакао је да ће, поред мишљења националних савета у овом важном сегменту културне аутономије коју остварују на основу Устава и Закона, Заштитник грађана, пре него што донесе одговарајуће препоруке, посетити образовне установе у којима се организује настава на језицима националних мањина и обавити разговоре са управом школа, наставницима, родитељима и децом. 

Такође, скренута је пажња да су изворне надлежности у вези са остваривањем права на образовања на матерњим језицима националних мањина поверене Министарству просвете и Министарству за људска и мањинска права.