
То значи да је законодавцу, Народној скупштини, омогућено да прописује одређене услове за остваривање права. Ти услови су и последица здравствене политике, коју ресорно министарство припрема и предлаже, а води Влада Републике Србије.
Разматрајући даље да ли избор лекара као услов може начелно да се оспори са становишта уставности, Заштитник грађана није до сада нашао одредбу Устава која чини недопуштеним захтев да грађанин изабере лекара. Напротив, Заштитник грађана сматра да би проблем постојао уколико би услов за избор лекара био неморалан, немогућ за испуњење, скопчан са несразмерним тешкоћама за грађанина или дискриминаторан по било ком основу.
За разлику од избора лекара, чије испуњење зависи од грађанина, у Закону о здравственом осигурању постоји, по мишљењу Заштитника грађана, спорни услов са становишта уставности, а који се односи на обавезу послодавца према Фонду здравственог осигурања. Ако послодавац, наиме, не изврши своју прописану обавезу према јавном фонду чији је оснивач држава и не уплати допринос за радника, а Фонд здравственог осигурања и Пореска управа Министарства финансија не размене податке о уплатама осигурања и не поднесу против прекршиоца закона захтеве, тада право на здравствену заштиту по закону губи једини ко се о закон није огрешио – радник. Уосталом, сведоци смо нагомиланог незадовољства радника којима послодавци годинама нису уплаћивали не само зараде већ и доприносе, чиме им је на најбруталнији начин било одузето, између осталог, и право на здравствену заштиту.
Овај услов Заштитник грађана ће покушати да промени иницијативом за измену прописа коју ће доставити новој Влади Републике Србије, чим буде изабрана, а ако то не уроди плодом поднеће и одговарајуће предлоге за оцену уставности пред Уставним судом.