a

Заштитник грађана Зоран Пашалић у Јутарњем програму говорио о инклузивном образовању, правима деце која живе и раде на улици

О инклузивном образовању, правима деце која одрастају на улици, о малој Данки у прегледу тема дана говори нам Зоран Пашалић, заштитник грађана. Добро јутро, добро нам дошли.

- Добро јутро и хвала на позиву.

Ево, крећемо од вести која је и даље ударна вест у свим нашим вестима. Потрага за телом мале Данке и даље траје. Претражује се шири атар села Злот од 50 км, сада и 50 припадника жандармерије се прикључило тој истрази. И заиста велика, велика мука и несрећа која је задесила породицу мале девојчице, а видели смо и начин извештавања од када је она нестала, какав је био. Да ли можемо да научимо нешто из тога? Да ли можемо да будемо увиђавни према онима који пате и који су доживели трагедију?

- Хвала за ово што сте ме питали, оно што сте констатовали. С обзиром да Заштитник грађана је институција која већ јако дуго инсистира на томе да извештавање буде заиста у складу са оним шта је потребно, а то је да се јавност информише, али не да се од тога прави сензација и да се од тога практично секундарно виктимизује жртва ако је жива, а ако није жива, онда њена породица. Више пута сам у пракси чуо сада да набрајам случајеве који су били у жижи јавности где је практично то такво извештавање више повредило и жртву ако је преживела догађај који је се десио, а свакако њену породицу, а могу да кажем слободно, и грађане, јер једноставно, то назваћу га можда превише оштро, сензационалистичко извештавање често има контраефекат и не видимо ту сврху осим да се добије медијска пажња, односно да се изазове интересовање за одређену медијску кућу.

Оно што ме занима, Ваше мишљење, да ли они који то раде уопште обраћају пажњу на апеле да то неког повређује или не? Да ли они који су пристојни медији обраћају пажњу на то већ и по неким стандардима, новинарским и људским и моралним начелима, а они који то раде, да ли има вајде?

- Ја то не знам, али знам једно: да смо ми више пута апеловали и да то баш није дало неки резултат.

Приближава се и годишњица масакра у Рибникару, Дубони, Малом Орашју. То је нешто што је оставило траг на све нас, што је обележило једну и школску генерацију, и младе људе у тим селима у којима су, и све оне који живе у тим селима у којима су страдала деца и млади људи. Да ли смо из тога нешто научили?

- Из тога морамо много да научимо да нам се таква ситуација не би поновила. Односно да узмемо у обзир само једно, а то је да је после тог страшног догађаја, малолетни учинилац тога дела практично имао јако велику подршку на друштвеним мрежама. У почетку је то било четири хиљаде деце које су му давале подршку. Шта то значи? То значи да морамо врло да поведемо рачуна о свим генерацијама да се не би ово поновило. Ја сам то рекао одмах по догађају, ево има годину дана ће бити сада у мају месецу, јер оно што морамо да урадимо, а то је у оквиру и образовања, било оно инклузивно намењено деци са посебним потребама или изразито талентованој деци, а то је да деца заиста живе у реалном свету, а не у виртуалном свету. Јер тај виртуални свет у којем деца бораве јако дуго и добар део дана и свог слободног времена чак, и у оно време када за то заиста није примерено, доводе до тога да деца размишљају на начин који ја мислим да је потпуно погрешан.

У петак је обележен и Међународни дан деце која живе и раде на улици. Огласили сте се и поводом тога. Чули смо Вас, е сада оно што занима све, да ли постоје статистички подаци о броју те деце и оно што нас још више занима, како да им помогнемо?

- Што се тиче статистичких података, они постоје само онда ако су се та деца бавила искључиво просјачењем, па се онда то евидентира као једна врста деликта. Али, оно што је нама битно било увек, а то је да то деца не могу да ураде сама, да неко мора да ту децу потакне. Мислим, раде они и сами, али највећи број случајева се односе на то да неко организује ту децу и да, ја могу то слободно да кажем, радећи посао који сам радио пре овога, да што се тиче самих организатора, они су јако ретко падали под удар закона. То је један од начина. Други од начина је да се тој деци заиста реално помогне, односно да се сагледа њихова ситуација. Да ли та деца имају некога ко би могао да се брине на њима? Ако немају, свакако друштво мора да преузме бригу у целости о њима.

Данас представљате и посебан извештај о спровођењу инклузивног образовања, детаљније о томе биће више речи у Палати „Србија“. Шта ви можете у овом тренутку да нам кажете? Да ли ту има неког помака, да ли ту има неког напретка и који су основни проблеми, највећи проблеми?

- Помака има и те како. Оно што је нама важно то је да се заиста види колико деце има потребу за таквом врстом образовања и оно што је најважније да се разбију предрасуде. Значи идемо у два правца, то је да се разбију предрасуде према тој деци.

Какве су нам предрасуде?

- Предрасуде су једноставно, та деца се сматрају као, то је један и од дефиниција, деца које имају посебне потребе и често се оне јако тешко имплементирају у тај систем наставе, због тога и она има посебне видове, али увек када говоримо о томе, поред тога морамо узети у обзир да под такву врсту наставе спадају изразито талентована деца и на њих морамо обратити пажњу и једноставно дати њима адекватно образовање јер више пута смо ми дошли до сазнања да постоје деца са заиста изразитим талентима којима је уобичајени начин похађања наставе не испуњава њихове потребе, да будем најједноставнији, који кажу да им је досадно. Због тога требамо радити у два правца. Једно је деца која имају посебне потребе, на коју требате посебно обратити и пажњу због одређених карактеристика које оне имају, а такође она деца која имају специфичне таленте.

А какви су нам образовни капацитети за то, наставни кадар, школски систем? То јесте доста комплексна тема. Због тога ће се и наћи у Палати „Србије“, Ви представљате. Да ли постоји конкретан план који могу да подрже сви ти капацитети које ми имамо у Србији?

- План постоји, али једна ствар је план, друга ствар је реализација плана. Све теме које сте данас практично изнели се своде на образовање деца. Без обзира да ли је оно са односе на њихово, јер увек заборављамо, није само образовање, образовање је и васпитање. То је оно што је суштина школе. Морамо обратити посебну пажњу и ту не можемо заиста да говоримо о томе да нема капацитета, нема довољно наставног кадра, јер ако у нешто требамо да уложимо то је у децу.

Слажем се са вама ако могу тако да кажем. Да видимо о чему пишу данашње новине.

Приштински екстремиста Аљбин Курти наставља прогон Срба на Косову и Метохији. Упуцали су га с леђа, а сада га ухапсили. Срећко Софронијевић је и Звечана ухапшен на прелазу Брњак за викенд пред женом и двоје деце и одведен у Приштину. Тзв. косовска полиција терети га за кршење уставног поретка Косова због учешћа на мирним протестима против зулума Косовских Албанаца. А ти исти бандит, пишу у новинама, пуцали су на њега с леђа и оштетили му плућа. Ово је један у низу догађаја који прате Србе на том подручју ево већ дужи временски период.

- Нисмо хтели да то буде посебно медијски запажено, јер нам то није била идеја, није нам сврха било то. Када смо приликом протеста Срба који су ухапшени на начин који је потпуно неадекватан начин на који се неко лишава слобода, смо се упутили на 106 адреса молбу да се обрати пажња и заштите права Срба на северу Косова и Метохије.

106 међународних адреса.

- Да, извињавам се, 106 међународних адреса. Оно што нас је разочарало је то што смо добили одговор само са три. Пазите, ми смо практично упутили такву врсту обраћања где смо тачно описали са доведеним доказима на 106 адреса међународних институција који се баве заштитом људских права. Слично је као што је институција Заштитника грађана и добили смо одговор само са три адресе. То је било поражавајуће.

То је био неки пристојан одговор или одговор који је подразумевао неку реакцију?

- То је била нека реакција, али више у домену пристојног. Добро сте то дефинисали. Више оно што би се рекло нека пристојна куртоазна реакција.

Реакција, да, оно што сте написали. Враћамо се на тему деце. Сваки трећи ученик учествују у тучи, барим једном годишњи, истраживање Института за јавно здравље о деци школског узраста. Деца и млади одрастају у култури насиља у којој је агресија свеприсутна. То истиче психолог Ана Мирковић. Ево проценат ученика који су доживели дигитално насиље. То могу да види и наши гледаоци сада на овој графици. Како вама то изгледа? Уз све напоре које нам се чини да свако од нас и као појединац мора да уложи, али да се и предлажу негде и на највишим нивоима, да ипак се тешко, тешко излази на крај са насиљем у школском узрасту?

- Видите, насиља међу децом било је увек. То сам више пута истицао. Сада различите су то били облици, али оно што је битно у овом моменту, да ли деца схватају последице свог дела, да ли деца разумеју шта то значи када су насилни, било на било који начин, поготово преко друштвених мрежа, односно када се то ради у једном, да кажем, ирационалном свету. Мада свакако и оно што се дешава конкретно, где се конкретно деца међу собом повређују. Оно што је важно, а то је да се деца заиста упознају са тиме и да и школа, а и родитељи преузму одговорност. Када говоримо о одговорности, не мислим на кажњавање. Никад кажњавање није довело до резултата оних који ми желимо. Дугорочних не, него је то спрега свих могућих активности спрам деце, јер оно што сам вам рекао на почетку овог прилога, то је да се поставља питање колико су они свесни шта њихове радње које последицу изазивају. Јер тај виртуални свет у коме се деца крећу и реални свет често изазива да се деца апсолутно не сналазе, односно да мешају, да тако кажем колоквијално, та два света и да једноставно последице тешко могу да сагледају. Друштво је, школа је, родитељи свакако на првом месту су они који морају да их у то упути и да их упозоре.

А да ли родитељи избегавају да одведу дете код психолога? Не причамо о психологу у школи када га наставник или учитељ због недоличног, непримереног понашања пошаље код психолога. Да ли је та пракса заживела код нас? Многа истраживања у свету показују да има ефекта.

- Ефекта свакако има, али се сад ту поставља питање колико родитељи имају поверења и колико постоји оно што се зове презаштићеност деце.

Моје дете није криво.

- Моје дете није криво, моје дете је у праву, моје дете је изазивано. Више пута сам то чуо, али има још једна ствар која је врло битна. На такве ситуације не треба реаговати панично. Често су неке ситуације које су се десиле изазвале општу панику, тако да се на много блаже облике, не баш примерених односа међу децом, реагује на неадекватан начин. Више пута је било у институцији и родитеља, а разговарали смо и са том децом, нормално уз њихов захтев, свакако не да смо ми на томе инсистирали, да је често затечено, односно да је била неадекватна реакција.

Ево имамо једну конкретну реакцију на насиље. Прикупљени су потписи за петицију да осветничка порнографија постане кривично дело, порно уцена, тешко може да се докаже, а грађани за неовлашћено објављивање слика могу приватно да гоне починиоца. Многе земље познају осветничку порнографију у закону, а од суседа санкционишу је Хрватска и Црна Гора.

- Па видите. Свакако може да се унесе у кривични закон као кривично дело, али сад се ту поставља суштинско питање. А то је, шта би све онда морали да унесемо у кривичне законе као кривично дело? Да се разумемо, апсолутно сам за то. Али треба сагледати уопште могућност манипулације на друштвеним мрежама и, нормално, не ограничавати приступ, али једноставно друштво је то, да тако га назовем, које треба да ту изврши адекватну селекцију.

И ево, да овај разговор завршимо образовањем. Мада ви спајате у једну тему и сасвим је и у реду и логично васпитање и образовање, али ево, алармантни резултати ПИСА тестирања. Средњошколци у Србији не знају латиницу и ћирилицу, бројке никада не лажу, а најновији резултати ПИСА тестирања у Србији упућују на алармантну чињеницу да је већина ученика, трогодишњих средњих школа, функционално неписмена.

-То је поражавајућа чињеница. То је оно што поставља питање да ли је овакав начин образовања и овакав начин односа према деци, који, кажем, не подразумева само образовање, него образовање и васпитање, адекватно са савременим потребама деце. Кад кажем савременим, то не значи по сваку цену децу образовати у неком техничком духу, већ оно што ми мислим да је много важније, а то је у неком духу међусобних односа, адекватних, па самим тим и да се овакве ствари не би десили.

Кад смо говорили о инклузивном образовању, поменули сте да деца имају посебне таленте на које би требало да се обрати пажња. Претпостављам да би то било добро урадити и у основношколском образовању. Да ли је потребно да сви уче баш све у потпуности и да ли је потребно да родитељи инсистирају на свим петицама?

- Ма, то је једна отворена тема која има везе, много има везе са овим догађајима које сте поменули, које се деси у школи Владислав Рибникар. Али то није тема данашњег прилога. Вама хвала, заиста. Јутарњем програму се захваљујем, јер га ја свакодневно гледам. То је што се истичу деца, истичу се деца која су постигла одређене резултате. Знате колико то и деци значи. У сваком погледу мотивација је најважнија, јер немате већу мотивацију него када они заиста буду стављени на место који им припада и када заиста су истицана у погледу онога што су постигли.

И када нас чине тако поноснима. Хвала велико што сте били гост Јутарњег програма.

Хвала вама најлепше на позиву.

У прегледу тема дана гост јутарњег програма био је Зоран Пашалић, заштитник грађана.