Људска права

Титулари људских права су грађани, а обавеза државе је да се права и слободе утврђена Уставом и законима не крше већ поштују. Људска и мањинска права и слободе темељна су вредност на којој се, поред владавине права и социјалне правде, начела грађанске демократије и припадности европским принципима и вредностима, заснива Република Србија.

То начелно опредељење Устава потврђује се многим нормативним и практичним мерама које Република Србија предузима ради унапредјења остваривања и заштите људских и мањинских слобода и права. Једна од њих је и установљење институције омбудсмана са јасно израженом функцијом заштите и унапређења људских и мањинских и слобода и права.

Заштитник грађана је према Уставу и закону овлашћен и дужан да да се стара о заштити и унапређењу људских и мањинских слобода и права. Окружење у коме живимо, дубоко укорењене, често и несвесне дискриминације, нетолеранција или нетрпељивост према онима који су по нечему различити (од боје коже, порекла, религије до сексуалног или другог личног опредељења) намеће приоритете у ангажованости Заштитника грађана на заштити и унапређењу људских и мањинских слобода и права. И сам Закон упућује Заштитника да посебну пажњу посвети заштити права припадника националних мањина, права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе и родној равноправности.

Права припадника националних мањина

Положај грађана припадника националних мањина уређен је Уставом Србије и Законом о заштити права и слобода националних мањина (2002.), као и другим законима и прописима. Србија је потписница Оквирне конвенције за заштиту националних мањина и Европске повеље о регионалним или мањинским језицима које је ратификовала 2002. односно 2006. године. Уставом и законима јемче се и штите индивидуална и колективна права припадника националних мањина, а посебно право на културну аутономију које подразумева области образовања, службене употребе језика, информисања и културе. Ради остваривања права на културну аутономију припадници националних мањина бирају своје самоуправе – националне савете. До почетка 2009. године националне савете су изабрали: Бошњаци, Бугари, Буњевци, Власи, Грци, Египћани, Македонци, Мађари, Немци, Хрвати, Румуни, Русину, Роми, Словаци и Украјинци.У области права националних мањина Заштитник грађана се бави унапређењем права националних мањина и у складу са Законом утврђеним овлашћењима надзире рад органа управе и других надлежних органа у вези са остваривањем индивидуалних и колективних права мањина.

Права детета

Концепт права детета, који је почео да се уводи у нормативни систем Србије након 2000. године, кроз потпуну или делимичну разраду у већини закона која се односе на децу, потврђен је новим Уставом из 2006. године. Концепт се са више или мање успеха спроводи и у домену институционалне изградње, увођењем Савета за права детета при Влади Републике Србије (2002.), који се није показао превише делотворним, односно прерастањем Радне групе за права детета Народне скупштине (2009.), која ће на основу новог Пословника Парламента од будућег сазива постати посебно стално радно тело. Напредак је и образовање институције Заштитника грађана и избор заменице за права детета, у октобру 2008. године. Тиме је држава Србија испоштовала и препоруку Комитета за права детета Уједињених нација упућену држави у јуну 2008. године.

Угрожавање права деце у Србији, посебно је изражено код појединих социјалних категорија: сиромашна деца, деца са инвалидитетом и деца са сметњама у развоју, деца без родитељског старања, посебно она смештена у институције, деца која живе на улици, деца која раде. У већини категорија посебно рањиве деце, права ромске деце су најчешће угрожена. И даље је изражено насиље над децом - oд занемаривања, различитих облика искоришћавања, до физичког и сексуалног злостављања, како у породици, које је најмање видљиво, тако и вршњачко, али и од стране других непознатих одраслих особа. Законска забрана телесног кажњавања деце у породици изазива контроверзе у јавности, али се расправа полако помера ка позитивним моделима родитељског васпитања. Заштитник грађана ће у сарадњи са Уницефом дати тим процесима свој допринос.

Инклузивно образовање, претходних година изузетак, постало је обавезно од школске 2010/2011. године, а социјална инклузија као принцип, постаје пракса и у систему социјалне заштите, кроз започет процес деинституционализације и смештаја деце само изузетно у институције. Заштитник грађана снажно подржава ове процесе.

Заштитник грађана је формирањем експертске групе започео реализацију обимног задатака - да сачини свеобухватни закон о правима детета и достави га Народној скупштини на усвајање. Преднацрт Закона је након представљања јавности, децембра 2011. године, предмет коментара стручне и најшире јавности, а добијена је и експертиза Савета Европе. Очекују се и мишљење група деце, а потом ће Заштитник грађана определити свој коначни став о Закону.

Заштитник грађана поступа по притужбама грађана и деце у случајевима кршења права у различитим областима права детета, или то чини по сопственој иницијативи када дође до сазнања и информација о могућој повреди права детета. У свим поступцима контроле рада органа управе, Заштитник грађана се руководи принципом најбољих интереса детета.

Поштујући и промовишући концепт права детета, успостављен Конвенцијом о правима детета (1989), која је ступила на снагу 20. новембра 1990. године, Заштитник грађана снажно подржава и један од основних принципа на којима Конвенција почива, а који је још увек недовољно поштован, како у јавним, тако и у приватним релацијама са децом– принцип партиципације деце у смислу да се саслуша мишљење детета у питањима која га се тичу и да се том мишљењу посвети дужна пажња. Примењујући у пракси принцип партиципације деце, Заштитник грађана је децембра 2010. године изабрао 30 дечака и девојчица из целе Србије, који чине Панел младих саветника као трајног облика учешћа деце и младих у раду институције.

Код нас се често, па чак и међу професионалцима који раде са децом, могу чути коментари да се превише или само говори о правима детета, а уопште или премало о њиховим обавезама. Међутим, реч је о томе да концепт права детета почива на одговорности државе да деци обезбеди остваривање права у свим областима: образовању, здравству, социјалној заштити, очувању околине и свим другим областима битним за живот и развој детета. Постоје, наравно и бројне обавезе деце у породици, школи, према животној средини, у јавном простору и њих прописују родитељи, или су већ прописане различитим законима. Треба само сви да их поштују и, наравно, деца сама.

Права особа са инвалидитетом

Увршћивање у приоритете ангажовања Заштитника грађана борбу за поштовање права особа са инвалидитетом, показало се више него оправданим. Конкретним активностима у домену својих законом утврђених надлежности Заштитник је јавно реаговао на кршење права особа са инвалидитетом, упозоравајући надлежне органе на непоштовање прописа и кршење људских права.
Особе са инвалидитетом су систематски искључене из сфере образовања, запослења, политике, културе, слободног времена и рекреације. Мере и пракса политичког и правног система, економских структура, званичних служби и сл. често представљају баријере у учешћу особа са инвалидитетом.

Едукација и сензибилизација особа без инвалидитета је неопходна како би разумели појам дискриминације, постали свесни њеног постојања и себе у улози дискриминатора у неким ситуацијама. Подједнако је потребна едукација и сензибилизација самих особа са хендикепом по овом питању, као и правовремено информисање о њиховим правима, законима и променама/новостима у законима како би и оне разумеле механизме дискриминације, постале свесне да је она свуда присутна и да је неопходно (и могуће) активно се борити против ње.

Права лица лишених слободе

Упркос лишавању слободе од стране државног органа, грађани који који су осуђени на затворску казну располажу низом права и слобода која им нису одузета и држава је дужна да та права и слободе поштује и штити. Положај лица лишених слободе одређен је Уставом, бројним законима и другим прописима и општим актима, као и ратификованим међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права.

Притужбе на третман у установи се у највећем броју случајева односе на неадекватну здравствену заштиту, одбијање молбе за премештај у другу установу у оквиру Управе за извршење заводских санкција, а једна на незаконито усамљење.

Заштитник грађана ће у сврху заштите лица лишених слободе поднети иницијативе за измену или допуну закона који одређују положај лица лишених слободе.

Заштитник грађана контролише поштовање права лица лишених слободе у оквиру активности органа државне управе, пре свега установа које су у надлежности Министарства правде – Управе за извршење заводских санкција, Министарства унутрашњих послова,

Министарства здравља, као и Министарства рада и социјалне политике. Брижљиво прати законитост и правилност њиховог рада у односу на лица лишена слободе поштовање права лица лишених слободе, и утврђује повреде учињене како актима и радњама, тако и нечињењем.

У циљу заштите права лица лишених слободе Заштитник грађана сарађује са надлежним државним институцијама и невладиним организацијама које се баве слободама и правима грађана, пре свега правима лица лишених слободе као и са одговарајућим међународним телима, као што су Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања.

Родна равноправност

Начело родне равноправности и недискриминације је једно од темељних начела људских права. Ипак, родна неравноправност је још увек врло присутна у огромној већини видова друштвеног живота.

Иако су представљене у двоструко повећаној мери у Народној скупштини после избора одржаних 2007. године, жене у Србији су још увек неравноправне и проблем постизања родне равноправности тек треба да се решава у својим разним појавним облицима. Још увек постоји широко друштвено толерисано породично насиље на које још увек нема адекватне реакције (квалитативно и квантитативно) државних органа. Свакодневно је видљива непропорционална представљеност на местима на којима се доносе политичке одлуке, стереотипно и увредљиво представљање и дискриминативно омаловажавање жена у медијима, али и у јавном, и политичком обраћању, па чак и у школским програмима. Постоји још увек снажно присуство институционалног непоштовања једнакости могућности у економским и друштвеним односима као и знатно већа стопа незапослености жена. Србија још нема родно сензитивну службену статистику, употреба женског граматичког рода није службено верификована.

Почетком 2009. године усвојена је Национална стратегија за унапређење положаја жена и родну равноправност која представља важан Владин документ на основу којег ће се развијати даље активности у правцу побољшања родне равноправности. Тим системским документом се утврђује целовита и усклађена политика државе у циљу елиминисања дискриминације жена, побољшања њиховог положаја и интегрисања принципа родне равноправности у све области деловања институција система, као један од елемената модернизације и демократизације друштва, у циљу бржег, равномернијег и ефикаснијег друштвеног развоја. Стратегијом су обухваћене области које се тичу учешћа жена у креирању политика и у доношењу одлука у области економије, образовања, здравља, насиља над женама, као и питања средстава јавног информисања и јавног мњења, пошто је кроз широку и демократску дискусију процењено да су ове области кључне за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности.

У децембру 2009. године донет је Закон о равноправности полова који одређује да су сви дужни да поштују равноправно учешће жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног сектора, у складу са општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима, Уставом Републике Србије и законима.

Закон обавезује органе јавне власти да развијају активну политику једнаких могућности у свим областима друштвеног живота и да прате остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примену међународних стандарда и Уставом зајемчених права у овој области.

Области у којима Закон интервенише су област запошљавања и здравствене заштите, породичних односа, образовања културе и спорта, политичког, јавног живота и судске заштите.

Законом се дефинише појам дискриминације, као и њене подврсте, непосредна и посредна дискриминација. Наглашено је да се не сматра дискриминацијом ни повредом начела једнаких права и обавеза доношење посебних мера ради отклањања и спречавања неједнаког положаја жена и мушкараца и остваривања једнаких могућности полова. Дискриминацијом се такође не сматрају посебне мере и програми намењени жртвама насиља у породици којима се обезбеђује социјална, правна и друга помоћ и накнада, у циљу заштите од насиља у породици и отклањања и ублажавања последица насиља, као и збрињавању жртава насиља, у циљу спречавања насиља и остваривања њиховог права на живот без насиља (сигурне куће и др.).

Закон дефинише пол као термин који се односи на биолошке карактеристике лица, а за род наводи да означава друштвено успостављене улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу, а из којих услед друштвених, културних и историјских разлика проистиче дискриминација заснована на биолошкој припадности одређеном полу. Закон дефинише такође и појмове једнаких могућности, насиље засновано на полу, узнемиравање, сексуално узнемиравање и уцењивање.

Није дозвољено прављење разлике по полу приликом јавног оглашавања послова и услова за њихово обављање и одлучивања о избору лица која траже запослење ради заснивања радног односа или другог вида радног ангажовања. Послодавац је дужан да запосленима, без обзира на пол, обезбеди једнаке могућности и третман, а у вези са остваривањем права из радног односа

По овом Закону супружници и ванбрачни партнери су равноправни. Скреће пажња и одредба да је васпитање о равноправности полова саставни део предшколског, основног, средњег и високог образовања, као и трајног учења.

Забрањена је дискриминација по основу пола приликом остваривања и уживања права из области социјалне заштите, без обзира на субјекте који организују и спроводе ову заштиту. Такође је забрањена је дискриминација по основу пола приликом остваривања права на здравствену заштиту.

Интересантно је да Закон одређује да је поступак у парницама за остваривање грађанскоправне заштите због дискриминације по основу пола нарочито хитан. Важно је и да је предвиђена обавеза да се у органима јединица локалне самоуправе, у оквиру постојеће организације и акта о унутрашњем уређењу и систематизацији, организује стално радно тело или одређује запослени за родну равноправност и обављање послова остваривања једнаких могућности.