a

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у емисији „У средишту пажње“ у програму Радио Београда 1

Слушате емисију „У средишту пажње“. У наставку говоримо о иницијативи Заштитника грађана за стални надзор у раду са децом, односно о измени законских прописа у образовању. Заштитник грађана припремио је иницијативу за измене и допуне релевантних важећих прописа којима би се детаљно регулисало пружање услуга образовања и одржавања наставе од стране физичких и правних лица без обзира на форму регистрације делатности. Како уредити образовни систем у коме би свако ко ради са децом био предмет сталног надзора?

Саговорник емисије „У средишту пажње“ господин Зоран Пашалић, Заштитник грађана. Господине Пашалићу, добро вече и хвала Вам што сте се одазвали нашем позиву.

Добро вече и хвала што сте ме позвали.

Покренули сте иницијативу за измене важећих прописа да се не би више дешавало да свако може да ради са децом а да не испуњава основне услове. Шта би све требало да омогући ова инцијатива?

Служба која се бави нормативом у оквиру Институције Заштитника грађана је већ припремила иницијативу а ради се о изменама и допунама закона који се односе, првенствено Закона о основама система образовања и васпитања а такође и Закона о просветној инспекцији. Што се тиче оснивања и организације предшколских установа које су тема ових дана, систем организовања, потребне дозволе су стрикно уређене како законом, тако и правилником који се односи на ове установе. Закон предвиђа врло ригорозне мере. Даћу вам пример: оно што важи за власнике вртића важи и за све запослене у вртићу без обзира који посао обављају, да ли су у питању конкретно васпитачице и васпитачи или су особље које ту даје другу врсту помоћи у смислу хигијене, исхране. Сви они морају имати адекватно образовање, адекватне провере у смислу некажњивости, односно да ли се не воде поступци. За васпитаче важи и то да морају имати лиценцу. У случају да лиценцу немају морају имати ментора док не положе за лиценцу.

Проблем је мали, то указујемо мимо ових предлога измена и допуна, а то је да се убрза полагање за добијање лиценце. То је поступак који гарантује да лице које обавља те послове образовања и васпитања мора имати адекватну обуку и адекватно знање. Да не говоримо сада о техничким условима које свака од тих установа мора имати, од начина одржавања хигијене посебно када су овакви услови у питању, и да не говоримо о исхрани.

Оно што је важно истаћи а то је да просветна инспекција како градска тако и републичка има редовне контроле. Оне су сада на нивоу једногодишњих редовних контрола од стране градске инспекције и једном у две или три године републичке просветне инспекције.

Да ли је то довољно?

Ми сматрамо да то није довољно јер инспекција излази да на терен тек онда када се по пријави родитеља или неког другог лица укаже на неки пропуст. Родитељи такође имају обавезу да учествују у Савету родитеља али оно што наглашавам, та провера мора бити стручна и мора се односити на све. Не бих волео да чујем да је та провера се односила само на оно што се може сматрати официјелно техничким радом вртића. Када то кажем мислим на проверу дневника, на проверу оних садржаја које сваки вртић мора да обави већ да се конкретно присуствује, да инспектори конкретно присуствују извођењу наставе или образовања и васпитања јер је значајно да се ту утврди да ли лица која то раде обављају то на адекватни начин.

Ту имамо највећи проблем а то је шта са оним школама које нису регистроване за обављање ових делатности. Конкретно, ово што је сада било у фокусу јавности, школа глуме, она је регистрована као друштво са ограниченом одговорношћу, значи као привредни субјекат коме није основна делатност ова којом се она бавила већ израда одређених аудио и видео садржаја, продукцијски посао да га тако назовемо. Онда значи да се оне налазе у сивој зони и да просветна инспекција нема ингеренције да врши контролу. Али, ту се сада поставља једно друго питање, а то је међусобна повезаност свих инспекција.

Да ли су оне добро повезане?

Па очигледно да не. Утврђено је да основна делатност те школе није била оно што пише у регистрацији у АПР-у већ управо да је оно чиме се школа фактички бавила онда би се то указало већ надлежним органима који врше контролу над том врстом институције. Ми указујемо у одређеним изменама да је потребно да без обзира што се нема сазнања о некој школи јер није регистрована као школа, да у тим ситуацијама просветна инспекција такође може имати или има ингеренције да врши контролу.

Како уредити образовни систем у коме би свако ко ради са децом био предмет сталног надзора с обзиром да сте рекли да закон предвиђа врло ригорозне мере?

Управо сталном контролом, сталном провером и свакако оним што сам више пута истакао: ако та институција, школа, установа, или извините на изразу, фирма јер то је привредни субјекат, у овом случају не ради по условима који су прописани законом онда се зна: онда се она затвара или забрањује јој се рад привремено или трајно.

Шта би, господине Пашалићу, још требало мењати с обзиром да школовање деце није само образовање већ и васпитање?

То све се практично одвија у том јединственом поступку. Хвала Вам што сте поставили питање јер се често у свакодневном говору, обраћању чак и званичних институција и појединаца увек некако потисне то васпитање. Мислим да је то на неки начин и заборављено, углавном се говори о образовању. Моја нека сећања на моје образовање и васпитање управо погађају ту тему васпитања, значи однос према школи или установи у којој сте, однос према родитељима, и оно што је врло важно однос према свима са којима долазите у контакт ван школе и ван родитељског дома.

Шта још илуструју Ваши подаци на основу притужби и информација које сте добијали чак и из медија?

Показују једно тежиште, немојте ме схватити погрешно, на сензационализму. На томе да се овакве ситуације искористе у сензационалистичке сврхе а да се при том када се заборави или када неки други трагични или лош догађај практично замени ту првобитну тему одустаје од системског решавања овог проблема. Зато ми инсистирамо на системским решењима, да се ово што се догодило и што се догодило а није било у фокусу јавности, а ми знамо и за такве случајеве, да се то системски реши, да се онемогући да свако обавља једну врло важну ако не и најважнију функцију друштва а то је образовање и васпитање, то не ради на адекватан начин, да не говоримо о овоме о чему сам информисан у штампи, што спада у домен кривичних дела из поглавља 18 који говори о полним слободама, не желим да дам квалификацију, о томе ће се изјаснити тужилаштво па суд, али да не буде то тежиште тек када се догоди већ да се спречи свака могућност да до тога дође.

Како спречити управо овакве ситуације, шта су први кораци?

Први кораци су да се прво види, хајде да кренемо од предшколских установа, да ли су већ постојећи вртићи, тако ћу их називати у даљем току разговора, прилагођени новом Правилнику који је врло ригорозан. Многи од њих су основани пре него што је Правилник, односно његова примена ступила на снагу. Ту се сада поставља једно питање, да ли је остављен рок и колики је рок и да ли су се они прилагодили новом Правилнику. Имам нека сазнања о томе али треба да их провери Институција, јер Ви врло добро знате да Институција од мог доласка ради само на бази доказаних чињеница а не онога што се може сматрати сензационалистичка вест. Затим да свако ко се бави образовањем и васпитањем према деци у старијој популацији без обзира како да је регистровао своју да кажем фирму, своје предузеће, свој привредни субјекат, ако се бави образовањем и васпитањем а не испуњава услове, а да је већ довољно да није регистрован за ту делатност, да се у том случају изврши контрола и по потреби забрани привремено или стално обављање те делатности.

Просветна инспекција Града Београда донела је решење о привременој забрани рада ПУ „Замак“ на Вождовцу у којој је камерама забележено грубо, нестручно и несавесно опхођење према деци. Инспектори су констатовали низ неправилности због којих је уследила мера затварања. Дакле изгледа да ће ово бити прво трајно затварање неког вртића у престоници а и дешавања у том приватном вртићу су узнемирила јавност. Мало пре сте рекли да ми имамо нови Правилник за оснивање вртића који је врло ригорозан, како објашањавате ову ситуацију?

Видите, то отвара сада многа питања. А отвара питање оно које нико није покренуо а ми ћемо покренути, а то су деца која су раније била квалификована са посебним потребама, данас су то наша деца којима треба додатна подршка. Њихово место у вртићима, едукација оних васпитача који су у контакту са том децом, посебна значи едукација за рад са том децом. То је врло битна тема јер се ту поставља питање једнакости свих родитеља. Ви знате да ова институција искључиво и једино штити права грађана и да је не занимају ничија решења која могу да буду према једној или другој сензацији, тако да ту се сада поставља мноштво отворених питања како ће то бити регулисано, и како ће се у томе поступати. Оно што ми очекујемо на основу тога што смо покренули је то да нас се информише како је овај проблем настао, првенствено настао, хвала, а друго како ће се решавати.

Како решити овај проблем? Како уопште објашњавате овакве ситуације с обзиром да ми имамо законе који предвиђају ригорозне мере, да имамо правилнике а опет се догађају овакве ситуације?

Није на Заштитнику грађана да говори о санкцијама. Његово је да говори о контролама, о учесталости контроле, стручности људи који контролишу али првенствено стручности оних који раде у тим установама. Апсолутно једино та контрола може да спречи овакве ситуације.

Све теме о којима причамо, које су ових дана у жижи јавности су повезане. Шта је кључно предузети како оне не би биле ударна вест у медијима неко време а потом заборављене?

Многе су теме повезена. Ви сте узели ове две теме, ми повезујемо са још једном темом на којој радимо у овом тренутку, врло сложеној, а то је порески статус фриленсера који су у обавези да плаћају порезе. Ја постављам питање сада свима нама, са оваквим школама, које раде како раде, да ли су они плаћали порез, како су га плаћали, и по ком основу? Оно што сам се информисао, а то је да су хонорари да тако кажем врло високи за просечну плату у Републици Србији, да ли је то опорезовано и како је опорезовано? Све те теме чине једну тему а то је контрола постојећих установа и институција, на који се начин врши, односно првенствено колико се учестало врши, на који начин се врши и које су последице по оне који се не придржавају прописа.

Када сте постали, да тако кажем, Заштитник грађана, када сте дошли јел’ на то место, рекли сте: не занимају ме папири него живот. На шта вам се највише жале грађани, каква је ситуација сада у време пандемије када ви не можете да будете у живом контакту у односу на године пре тога?

Ми се трудимо да будемо у живом контакту колико је год могуће, с тиме што првенствено желимо да тим, да тако кажем, ређим контактима заштитимо грађане, да они не дођу у ситуацију да се између њих вирус преноси или да буде нека од сличних ситуација. Када сам то рекао првенствено сам рекао на ово: циљ је решити проблем, или појединачни или групни, а оно што сте ми конкретно поставили као питање и што се може извући као нека заједничка нит, а то је да у многим проблемима базично леже економски проблеми, односно финансирање појединих служби које морају да врше контролу, платежна могућност грађана, њихово ангажовање око активности у којима су и сл.

Шта се до сада догодило са Вашем апелом да се жртвама породичног насиља омогући хитан преглед код лекара судске медицине?

Ништа, поштована! Морао сам то тако да нагласим, и то ми је јако жао јер ево искористићу, и хвала Вам што сте ми поставили ово питање. Бавим се том проблематиком од 2003. године. Циљ је био да се жртве насиља не идентификују са учиниоцем насиља како је то често раније било у прекршајном поступку зато што су и жртва и насилник квалификовани као неко ко ремети јавни ред и мир. Морао сам да направим овај увод.

У разговору са жртвама стекао сам утисак да жртва често мења исказ. Да ли су то економски разлози јер нема где да оде, нема другим посао већ је издржавано лице, или неки афинитет према насилнику из било којих побуда, ја то не могу да тврдим, али то у много чему осујећује оно што је битно а то је адекватна казна насилнику који врши насиље или који је извршио насиље, или који у неком дугом временском интервалу то насиље има намеру да врши. Због тога је неопходно да се, како би то правници рекли мало и колоквијално „сецирају докази“. То значи да се жртва по доживљеном насиљу најчешће јавља Ургентном центру, Хитној помоћи, где се не успоставља узрочно последична веза између радње и последице. Да будем јаснији, стручни лекар судске медицине треба да каже да је повреда настала предметом, руком, на тај и тај начин, што је необорив доказ на суду, такав налаз и мишљење су врло важни. Ја ћу опет апеловати, опет ћу молити градске структуре, не само Београда, и не само градова где постоје институти за судску медицину већ и тамо где постоје стручњаци за судску медицину, да организују службе, да дају средства да би оне могле да функционишу односно додатна средства јер она су сразмерно мала, заиста, ефекту који ће се на тај начин постићи.

Да ли сте осим апела упутили предлог некој институцији која би могла да га уврсти у закон или неке друге акте?

Није то ствар закона, то је ствар одлуке градске или локалне самоуправе да определи средства у буџету за ову намену.

Тамо где постоје институти за судску медицину, и стручњаци?

Не само тамо, таман посла. Свуда где постоје стручњаци а свакако и тамо где је насиље учестало јер према статистикама насиље није свуда подједнако заступљено. Оно што је битно код ове теме јесте да је ова ситуација, нека врста изолованости, довела до пораста насиља. Све то могу да објасне стручњаци других струка, социолози и психолози, али да је породично или партнерско насиље, или насиље међу ближњима тог домена у порасту, то са сигурношћу могу да тврдим.

И на крају разговора просто да се вратимо и на наш почетак. Дакле, упутили сте иницијативу да свако ко ради са децом мора бити предмет сталног надзора. Шта очекујете од ваше иницијативе?

Очекујемо да се наша иницијатива усвоји, зато смо и радили на њој. А ако се не буде у старту усвојила као што је проблем о коме смо мало пре говорили онда ћемо ми настојати да сталним, али сталним опомињањем на овакву ситуацију учинимо да се оно што смо ставили у иницијативу и оствари, јер понављам, не бих желео да нам се ово у будућности понавља а да се заборави оно што се не сме заборавити када интересовање јавности за овај случај престане или се смањи. То је да ми живимо у окружењу оних људи који се нелегално баве одређеним активностима, и то је много мањи проблем од онога шта се може десити или шта се дешавало онима који су основни предмет наше заштите и саме Институције заштите грађана - имамо цео један сектор који се бави правима детета, а то је заштита деце.

Господине Пашалићу, најлепше Вам хвала на данашњем разговору.

Хвала Вама на позиву и хвала на разговору, све најбоље.