a

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије „Ново јутро“ на Телевизији Пинк.

Извештај „Заборављена деца Србије“ који је недавно објавила иницијатива за право особа са инвалидитетом протеклих дана згрозила је и шокирала јавност Србије. Извештај се заснива на налазима прикупљеним током 2019. године у установама социјалне заштите широм Србије, а ти налази да деца и млади без родитељског старања са сметњама у развоју дане проводе у металним креветима, атрофирани и у боловима занемарени од свих оних који би требало да брину о њима. Како живе деце смештена у социјалним установама, тема је о којој разговарамо са Заштитником грађаном Зораном Пашалићем. Добро јутро и хвала вам. Тешка тема, наравно, и по све нас некако можемо рећи поразна. Ово је пораз друштва. Како ви коментаришете овај извештај “Заборављена деца Србије“?

- Немојте тако - пораз друштва. Мислим да треба погледати ствари реално. Можда знате а можда и не, у оквиру Заштитника грађана постоји Национални превентивни механизам, једно посебно одељење које се бави управо овом проблематиком и они су у сталним посетама, у сталној контроли, њихови извештаји се дају периодично и свакако улазе у један годишњи извештај који иде  Скупштини Републике Србије. Оно што сте ви рекли пораз друштва, није пораз друштва ако се ради на томе и ако се побољшавају услови, а да би се побољшали услови потребно је да се сви укључе, не треба препусти само тим установама.

Знате зашто је пораз друштва? Ако су ментално оболела деца којима треба старање, ако су били у таквим условима, где су ти родитељи да кажу - чекајте моје дете живи неусловно? Било је речи да многи ту децу и не обилазе. Ви сте били на терену, шта сте затекли?

- Прво ту се поставља питање да ли сва та деца треба да буду тамо, да ли је то решење једино могуће. У Србији, а и свугде у Европи, заговара се измештање из таквих домова у породицу, да ли примарну биолошку породицу или у хранитељске породице, то се сада поставља питање. Прво, да ли су сва та деца која се тамо налазе деца која не могу да се старају о себи и која подразумевају туђу негу, виђао сам и такве. То су поразне сцене, то је оно што сам ја изјавио. Када сам их видео у креветима, где леже, непокретни, без икакве комуникације са околином. И где су препуштени онима који су дужни да се старају о њима. То сада све зависи од тога како индивидуално свако од тих запослених приступа. Видео сам оне који заиста гину, да тако колоквијално кажем, на том послу, али сам заиста видео и запуштену децу. Оно што је важно…

…Није стање свуда исто.

- Не треба дати генералну оцену о свему томе, већ оно што сам заговарао и што тражим, а то је да се иде од дома до дома, и да се види шта је потребно, пре тога пописати домове, број деце, број запослених који је извесно, то могу да 100 посто тврдим, недовољан, и услове у појединим домовима који су лоши. Буквално лоши! Е онда, мора да се приступи ономе, а то је прво да се види која од те деце могу да буду смештена у породице, а онда она деца која не могу бити смештена у породице, да ли према њиховом психофизичком-стању могу бити измештена у нешто што сам видео у неким домовима, а то су мале заједнице у близини домова, где је неколико њих углавном су то одрасла деца која имају одређене менталне сметње, али не такве да не би могли да се оспособе за релативно самосталан живот, да функционишу у тој групи. Без потпуног старатеља, нормално уз надзор дома, односно надзор оних који су запослени у дому.

Ви сте заправо то видели у ненајављеним посетама?

- У ненајављеним посетама видео сам и то да деца буду у ситуацији да не могу да остваре комуникацију јер су изолована, изолована су по објашњењима неких запослених зато што су показивала агресију према мени, нису показивали све, ја нисам стручњак да би могао то да процењујем, али мислим да ни то није начин да се та деца изолују у потпуности.

Да ли та деца имају редовне оброке, да ли имају одећу, обућу, какви су ти смештаји, неки од тих домова су преуређивани, неки нису, је л тако, вероватно није свуда иста слика?

- Није иста слика и кад ме питате за исхрану и за одећу, мислим да је то најмањи проблем у домовима. Већи проблем у домовима је рад са том децом, комуникација те деце са онима који би требали да примарно се о њима брину, то су њихови најближи, онда са онима који раде у тим домовима, а свакако оно што није мање важно, а то је једна врста социјализације кроз комуникацију људи ван дома и са том децом у дому, разговарао са некима од њим, са онима где је комуникација вербална могућа и кад сам их питао шта вама треба они су рекли па нама треба да дође неко да нас посети, да нас забави, да нам организује нешто што би личило на један живот који сви ми тражимо и који нам је потребан.

То су деца различитог узраста, њихове образовне потребе су другачије. Како се то остварује, процес образовања? Како то иде?

- Масовно се поставља то питање. И хвала што сте ово питање поставили. Углавном су то деца где се њихов статус који је ментално и физички да кажем компромитован је такав да се ту образовање ставља у други план, тамо где је могуће свакако оно се организује, али је битно да се та деца где год то је могуће доведу у стање блиско или потпуно неком нормалном животу како би могли да се осамостале. Ту се поставља оно питање које сам увек постављао када се о њима говори а то је - да ли је ово тренутак када је једна сензација ову тему иницирала и она ће бити једно време интересантна. Шта ће бити после, или треба свакодневно извештавати о тој деци, посећивати те домове, то нису лепе слике, одмах да вам кажем, али инсистирати на том питању свакодневно.

Да, али да вам кажем ово је сада када сте споменули баш овај извештај да он је 2019. направљен, истраживачи су ушли у осам институција како смо разумели, три установе за децу са сметњама у развоју, и пет за децу без родитељског старања и чини ми се да су и она са сметњама у развоју, само једна је испуњавала све услове. Зашто се чекала 2021. да се објави тај извештај? Зашто се није алармирала јавност одмах на терену?

- То морате њих да питате.

Потпуно ми је то нереално. То није из делокруга надлежности Заштитника грађана на крају крајева, али…

- Јесте, то је из нашег делокруга, ми обилазимо стално те установе како их ви зовите, ја их лично сам обилазим, у комуникацији сам кад год могу. Моменат је овај, понављам, што не треба то везати за једну посету, или за једна, један догађај, једно истраживање, већ треба да буде стални, стални фокус. Зашто? Оно што децу највише боли, ону са којом сам комуницирао је то што нема њихових блиских ту. Да долазе, да их посећују, да им помажу, да једноставно имају ту бољу везу. У том извештају није речено оно што сам ја увек потцртавао, а то је - ако нема живих родитеља, где су рођаци? И оно што отвара једну озбиљну тему, а то је, многа од те деце имају имовину, њима је одузета пословна способност због менталног статуса, том имовином располаже неко од родбине, а ти исти људи их не посећују. О чему се ту ради сада? Зато сам и рекао у једном иступању у медијима није то питање само једног министарства, већ су ту министарство за рад, министарство за бригу о породици, министарство правде, министарство здравља.

То јест, читав комплет проблема који треба гледати на тај начин, али морамо да вас питамо још једну ствар. Имали смо још једну потресну причу, кад је реч о једној јединственој установи, то је Петница.

- Да, Истраживачки центар Петница крај Ваљева.

Да, говорило се о сексуалном узнемиравању, о тешким темама које се односе на, да кажемо, злоупотребу положаја и свега осталог што иде у комплету тих дешавања. Један наставник је у некој својој јазбини терао девојчице да се скидају, давао им алкохол, сликао их, други су то прикривали, неки уништавали чак те слике и те податке. Како то разумети да одговорна лица из те установе нису реаговала, нису то пријавила, а знала су за то?

- Јавности није било познато док ми то нисмо обелоданили, а то је да је облик организовања Истраживачке станице Петница облик организовања који се у Агенцији за привредне регистре води као удружење. Значи, нас троје овде испуњавамо услове за једно удружење, то су три личне карте. Оно функционише од 1982. године и није било у фокусу оних који би требало да о томе воде рачуна. Ми смо поставили питање Министарству просвете да ли има контролу, Министарство просвете каже да оно формалну контролу нема. Слажем се, формално не али ако деца која одлазе у Петницу добијају препоруке од својих школа, препоруке од наставника, педагога, психолога, ако школе оправдавају њихово одсуство са часова, значи школа званично својим потписом и печатом већ ко то оправдава, ако има одређених веза, онда је то цео један систем образовања и васпитања које препуштен или није под директном контролом. Треба направити паралелу са свим оним облицима организовања као што су друштва са ограниченом одговорношћу, удружења, која се баве васпитавањем и образовањем наше деце да ли су они под контролом, чијом контролом, на који начин и шта се у свему томе може још утврдити. Нисмо ми послали само Министарству просвете, него смо послали и Поверенику, тражимо оне информације од те деце, да ли оне подлежу оним правилима које Закон о заштити података о личности налаже, као што су имовинско стање родитеља, да ли су осигурани или нису, разна друга питања и оно што је најважније - ко финансира то и како. Да ли је буџетско финансирање? Чекам одговор, то је отишло 1.7. питање према Трезору. Тек када добијемо целу слику, о томе ми ћемо дати извештај који ће бити апсолутно заснован на утврђеним чињеницама, а на онима који се баве контролом образовања наше деце и васпитања, увек се заборави то васпитање, на њима је да утврде шта ће даље.

На судовима и тужилаштву?

- То је што се тиче сексуалног узнемиравања које је последица ако можемо сви да закључимо нечега да неко није вршио адекватну контролу, ако се препушта једном човеку да ради то што ради, па онда се ту поставља питање ко је ту контролисан.

Поставља питања самој Петници, односно њиховом врху, управном одбору, директору и не знам већ коме.

- Нисмо добили одговоре. Видите, ми смо их питали све у вези рада и организације, и контроле, јер имате један протоцол из 2019. мислим да је последњи, који налаже свакој од тих установа које се бави, ово није установа, ово је удружење да не правимо грешку, а то је да има организовану контролу над сваком врстом узнемиравања, не само сексуалног него сваком врстом узнемиравања полазника. Петница је то исто морала да има. Ако није имала онда се поставља се питање зашто то неко није проверио.

То су деца малолетна или тек пунолетна, али већином малолетна.

- То су деца оно што се каже до пунолетства и мало преко пунолетства.

Да, и погледајмо сада слику да одговорно лице каже ми смо то знали 2017-2018, али нисмо излазили са тим да би сачували углед Петнице? О чему се то ради? Они су прикривали та дешавања. Рекли су: решавали смо то јер никада деца нису ишла сама код њега на час, него уз пратњу.

- Није Петница једина, то је оно што јавност не зна. Имате регионално истраживачке центре који врло добро раде, ја могу да побројим 10, фокусиран на то, јер то је 1982. Најчешће је Петница била у медијима, ови остали нису били експонирани, нису се добро рекламирали и онда су они сада у фокусу, али нису уопште у питању ни Петница ни они, него сви они који су се без обзир како организовали, а који се баве васпитањем и образовањем деце. Под чијом је то контролом, пошаљете дете у приватну школу, пошаљете у Петницу, хоћете да знате да ли тај кога образује и васпитава испуњава услове, да ли то да ли је то особа која уопште може да буде у комуникацији, нећу да помињем друге случајеве од 5-6-7 месеци који су имали епилог у судској поступку, односно имаће епилог у судском поступку. Не знам шта треба да се понови да би се једноставно извршила контрола над свима њима.

Добро речено. Хвала и видимо се поново.

panel flajer