Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег програма Радио телевизије Србије.

Да ли је и сваки комплимент сексуално узнемиравање? Када се граница прихватљивог пређе и почиње да смета? Ако питате претраживач Гугл, у првих пет понуђених текстова је сексуално узнемиравање деце на факултету, у школи, Петници. Поразно је, ма где да се дешава, без текста нас оставља када је у образовним и научним институцијама. Шта не ваља? Зоран Пашалић, заштитник грађана је наш гост. Добро јутро... Због сексуалног узнемиравања студенткиње на Архитехтонском факултету ви сте почетком јуна покренули поступак. Докле се стигло са тим?

- Поступак је завршен у погледу онога што смо ми утврдили не само на Архитектонском факултету, него на многим факултетима, односно универзитетима у Републици Србији, а то је да оно што је било нужно да се израде правилници и да се одреде повереници који би се бавили овом темом. На многим факултетима нису били написани или нису били одређени повереници, тако да се ужурбано ради на томе. Ми смо дали препоруке како би то требало да изгледа, шта би требало да буде садржина и какву би обуку морали да имају повереници јер је у питању једна изузетно осетљива тема.

Шта сте још утврдили?

- Утврдили смо ово што сам управо рекао - да се том темом није бавило онако како се мора бавити због осетљивости саме теме. У том, да кажем, релативно новом, ви сте рекли 2017. године уведеном кривичном делу полно узнемиравање члан 182а, поред казнених одредбе, имате и дефиницију шта се може сматрати полним узнемиравањем, односно да свака вербална, невербална, физичка радња, односно неки гест који повређује достојанство из области полног живота а који ствара окружење страха, непријатељства, вређања или понижења се може сматрати полним узнемиравањем. У томе свему видели сте да има доста субјективног. Чим имате субјективно у кривичном делу онда имате врло тежак поступак доказивања и самим тим је јако скромна судска пракса. Додуше, није она скромна само код нас, дело је уведено 2017. године, него и у земљама у којима постоји као кривично дело много раније. Судови су у дилеми, јер чим имате елемент субјективног, онда имате и елемент да се тумачи на овај или онај начин.

Да се вратимо на Архитектонски факултет. Шта су они од тада урадили и шта се ви предузели?

- Оваква је процедура. Када неко доживи полно узнемиравање он се обраћа поверенику, повереник спроводи поступак. Тај поступак по правилнику нама има одређене мањкавости, тражили смо да се оне измене а то је - да не дође до секундарне виктимизације између онога ко је жртва и оног ко је то евентуално учинио. Поступак мора бити много суптилнији, да тако кажем, односно сам повереник мора имати много више знања из те области јер може доћи до секундарне виктимизација, односно да ви опет излажете жртву свему ономе што је прошла. Тога свега није било на начин на који ми сматрамо да треба, али је сигурно да ће то не само Архитектонски факултет него сви факултети, односно универзитети уредити на прави начин.

Да ли је неки факултет то боље решио или је генерално то проблем свих наших факултета?

- То је проблем не само факултета већ свих оних установа где може да се деси. И не само институција и установа. Ево, рећи ћу вам рецимо да преко друштвених мрежа може се свако десето обраћање сматрати, по овој дефиницији коју сам навео, полним узнемиравањем.

Нажалост, ово о чему ми говоримо се дешава не само на факултетима већ и у школама и запањиле су нас приче из школе глуме и из Петнице. Деца о томе причају тек када одрасту. Да ли треба упозоравати да се тако нешто дешава још док су мала?

- Апсолутно је то пут. Прво, оно што је најтеже, а то је дефинисати - што је заиста јако тешко и зато кажем да је то осетљива тема... Шта се може сматрати полним узнемиравањем? До које мере? Које су границе? Ко ће одредити те границе? За неког загрљај није полно узнемиравање, за неког опет нека врста погледа, реченице или речи може се сматрати, према његовом субјективном осећају, полним узнемиравањем. Зато треба од најмањих ногу едуковати децу шта је и у ком правцу се то креће и како ће га препознати.

Можда ће неко рећи да је овај проблем безначајан, међутим особи којој се то дешава се живот заиста претвара у пакао, посебно ако се то дешава на послу од стране шефа или на факултету од професора.

Зоран Пашалић, заштитник грађана - Апсолутно сте у праву. Пазите, то је предворје да ви некога доводите у ситуацију, баш као што сам члан закона наводи, у стање страха, у стање нелагоде, у стање константног вређања или понижавања, да имате заиста једно окружење без обзира да ли је у питању факултет, школа или било која друга средина, где се неко константно због тога осећа непријатно или се осећа у страху или још горе.

Нулта толеранција на ову тему.

- Нулта толеранција да, али као што сам рекао на почетку, осетљива је тема и морамо се врло добро позабавити, чак по мом неком субјективном мишљењу и кориговати тај члан да би он био јаснији.

Ви свакодневно разговарате са грађанима, око 30-ак разговора обавите дневно и верујем да су проблеми...

- Не обавим, али стално сам у раду. Хвала на комплименту.

И верујем да је свака прича посебна, али може ли се генерално рећи у којој области су проблеми највећи?

- Имовинско-правни и социјални, ту су проблеми највећи. То је оно што можда није увек у фокусу јавности, осим када се десе рецимо неке врло компликоване појаве или ситуације, као што је ова са станарима у Миријеву, али то је суштина и то је гро нашег деловања и активности.

Који су то још проблеми? Хајде да дефинишемо неки конкретан случај.

Зоран Пашалић, заштитник грађана

- То су проблеми који се односе на имовину, на права из социјалног осигурања, пензијског осигурања, када грађани остварују нека права од којих им, да кажем најједноставније, зависе живот и егзистенција.

Када ћемо причати о индивидуалној одговорности сваког запосленог коме су поверена јавнна овлашћења а не решавају проблеме?

- Ми причамо о томе, јер увек иза неког проблема стоји конкретна особа и односи се, управо оно што је садржина препоруке на конкретну особу, да ли је утврђено ко је та конкретна особа или ми упућујемо на неки орган који тиме треба да се бави, али управо јесте да се утврди ко је направио грешку, односно ко је направио превид, ко није урадио оно што је морао да уради и по закону и по правилима посла који обавља.

И усклади са том темом, али и са кривичним делом сексуално узнемиравање, који би био ваш став?

- Да вас исправим - полно узнемиравање. Да не правимо ту грешку. Морамо га тачно дефинисати. Реците.

Ваш савет, препорука уопште нашим гледаоцима и грађанима, ето, да им кажемо да су ваша врата отворена и да могу да се обрате.

- Могу да се увек обрате на адресу Заштитника грађана, али свакако у оквиру оних институција где мора бити
донет правилник и успостављен повереник, инсистирати да то заиста буде урађено на начин који је адекватан, односно да та особа може да им пружи помоћ. Да ли ће то ићи у правцу дисциплинског поступка, који ће управа факултета водити или ће ићи на кривично дело, то је сад питање конкретног дела, односно конкретне радње и конкретних околности.

И од кад је полно узнемиравање уведено као кривично дело, шта то заправо значи? Јесу ли се охрабриле жене да пријављују, не говоримо само женама апсолутно, и шта то значи за наше друштво? Или се само вишe говори о томе сада.

- Чим се о нечему више говори, онда се нека појава више запажа и онда се самим тим више на ту појаву указује и самим тим је и пут решења таквих ситуација далеко бољи. Постоји то још од 1970. године у Америци када је први пут неко говори о томе да треба да се уведе као кривично дело, које се не односи, добро сте рекли и хвала, не само на жене, него на све полове.

Хвала... Зоран Пашалић, заштитник грађана је био наш гост овога јутра.