Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Телевизије К1.

У 1.15 сати очекујемо конференцију за медије која ће се десити у Влади Републике Србије. На тој конференцији ће се обратити ресорни министар просвете Бранко Ружић, обратиће се министарка здравља Даница Грујичић и обрати ће се из МУП-а Веселин Милић. Придружио нам се и Зоран Пашалић, хвала Вам што сте у студију. Да ли мислите да у нашој земљи после овога стварно више ништа неће бити исто? Да ли ћемо као после, сетите се 11. септембра, тада смо променили начин на који путујемо, тада смо почели другачије да се осећамо када улазимо у авион, када долазимо на аеродром, променили су се протоколи, све се променило, хоће ли се сада мењати и протокол за безбедност у школама? Ево, све основне школе су отказале наставу данас, сутра. Са нама у студију Зоран Пашалић, заштитник грађана. Шта би, шта се десило?

- Десило се то што се десило и суштина је у томе да треба све урадити да се то више никада не деси.

Како?

- Као што сам више пута причао код насиља у породици, ако пропустите да реагујете на први шамар који вам неко упути, рачунајте да ће се то наставити.

А шта смо овде пропустили?

- Ако треба да се поставе контрадиверзиона врата на школе, поставите конрадиверзиона врата. Ако требате те неке техничке ствари да урадите, побољшајте то, доведите их до савршенства, да се то не би десило. Али, то није суштина проблема. На ову децу је пуцао дечак, али поставља се питање шта све стоји иза тих хитаца и шта је све оно што је погрешно урађено да би тај дечак упутио хице на своје другове.

И много је адреса на које треба поставити управо то питање које сте Ви рекли. Данас у програм смо укључивали и Душана Недељковића, писца , чији син је седми разред и иде у ову школу и каже да је овај дечак који је пуцао и који је убио деветоро особа, да је био у једном разреду, па је на полугодишту премештен, па је ишао у другу смену сада, да је био вредан, да је био добар ђак, не добар него фантастичан, како кажу медији, да је дете које је било на неколико такмичења и да је добио јединицу из историје. И то су све подаци које ми имамо.

- Не знам шта то значи, каква је то формулација. Ви имате у историји разних, то се зове криминологија, примера где су људи били масовне убице, а онда се поставило питање какви су они били пре тога, па сви кажу- па, били су идеални супрузи, идеални у,у фирмама у којима су радили. Нема то значаја.

Идеална деца, да.

- Значајно је да се постави питање које је основно, а то је - шта је све допринело? Није то школа, Министарство просвете, организација у школи, наставници, то је један конгломерат свих могућих утицаја на дете којих данас има небројено, а за које нема много места где се оно може каналисати односно где се може спречити. Господин је рекао једну, једну ствар која је суштинска - помињало се више пута и у Вашој емисији образовање, образовни систем… Где је васпитање? Затим, колико сам пута чуо на свим телевизијама, у свим медијима - права детета, права детета, пуна су уста права детета. Где су обавезе детета? Ко о томе води рачуна? Свакако онај ко је желео то дете, ко га је донео на свет и ко самим тим мора да се стара о том детету на прави начин. Значи, од тога да врло води рачуна које садржаје то дете прима, да кажем колоквијално - упија, шта то дете гледа, шта слуша, с ким се дружи, с ким комуницира, какав је однос са друговима на улици , какав је однос са друговима у школи, да ли трпи насиље психичко, физичко. Све су то ствари за које треба много времена и јако много одговорности, па тек онда долазимо до оних законски формулација да ли је закон могао овако или онако да регулише.

Апсолутно сте у праву.

- Није битно да ли сам ја у праву.

Ма, није ни важно да ли сте у праву, него хоћу да Вам кажем тако кад размишља човек све је то… него постоје увек, како да кажем, некако смо били безбедни, ето само то хоћу да кажем, били смо као земља безбедни, били смо градови у Србији где стварно нисмо могли да замислимо, ми немамо проблем са тероризмом, ми немамо проблем са таквим психички оболелим људима који узму пиштољ па изрешетају пола школе. То није се дешавало код нас.

- Не каже наш народ џабе: ако не платиш на мосту, платићеш на ћуприји. Не може се сад очекивати да се нешто не деси само по себи , јер ето ми живимо у безбедном друштву, па се самим тим неће то десити. Ево, десило се и шта сад? Ја кажем суштина овога што се десило је да то не сме више никада да се догоди.

Како ћемо спречити?

- Може да се све спречи, ако се потрудите око неких ствари свакако ћете доћи до неког циља, јер следећи пут ако се деси, онда више неће изазивати ни медијску пажњу такву, неће се огласити сви и рећи “ужаснути смо овом трагедијом” и онда ће полако, полако, као што то имате нећу именовати те земље, где се то претвара у свакодневну вест. Или рутину или нешто на шта нико више и не обраћа много пажње.

И то јесте сад питање, дакле данас неће бити наставе ни у основним ни у средњим школама у Београду, отказано је, а чекамо од министарства и вероватно ћемо сад на конференцији добити више информација.

- Чија је то одлука, опростите, да не раде школе?

Министарства просвете. Јел’ Вам се не допада одлука?

- Нећу уопште да коментаришем одлуку Министарства, али то је као када би сада сви престали да раде зато што се десила нека трагедија. Трагедија је огромних размера, али треба показати храброст да и поред тога настава треба да тече, да треба да се осете деца у свим осталим школама сигурно и да није то начин да се покаже да ће држава решити проблем одмах и да се ово више неће никада поновити. Говори се о вршњачком насељу. Па, ја сам ишао у ту школу, та школа је била из две школе, она се сад зове “Владислав Рибникар”, раније оно крило из Светозара Марковића било је “Алекса Шантић”, а ово из Краља Милутина “Слободан Принцип Сељо”. И ми смо се тукли међусобно, те две школе, али кад се појави наставник, не дај боже кад се појави тада милицајац, сада полицајац, све је престајало моментално. Сад се ту поставља питање ауторитета. Ко има ауторитет над том децом? Родитељи, наставници? Ко? То питање ја стално постављам. Ко је та особа пред којом ће дете да стане мирно?

Данас.

- Не кажем да дете треба приморавати, ми смо институција која се бави заштитом деце, али ауторитет мора да постоји.

Малопре је професор рекао у програму - па, и нас су у школи знали да ћушну, па шта нам фали. Ја се сад позивам на...

- Нисам за ћушкање деце, немојте, мислим ћушкање деце није био у школи, а имали сте индивидуалне примере неких наставника, али ни у време кад сам ја ишао у основну школу, а то је јако давно било, није то било.

Имали сте оно мало чупање за зулуфе?

- Нисмо имали чупање за...

Стварно нисте?

- Ако смо имали, имали смо можда од једног или двоје наставника, нисмо имали као редовну појаву.

Али их нико није пријављивао за то?

- Нико их није пријављивао, да.

А данас би их пријавио.

- Сад се ту поставља друго питање, сад отварамо један круг презаштићености деце од стране њихових родитеља. То је рецимо случај са мобилним телефоном. Ако се донесе одлука да немају у школи мобилне телефоне, нема ту шта родитељи да се питају. Онда ће онај ко је надлежан, Министарство просвете, да образложи одлуку зашто је то урадило и више о томе дискусија нема.

Овде стално има дискусије.

- Ја знам да има дискусије.

Стално дискутујемо.

- Знате колико је пута пред Заштитника грађана дошао родитељ незадовољан тиме што његово дете није успело на неком конкурсу. Анализом, иако се ми не бавимо меритумом него формом, ви видите да родитељ очигледно није у праву. Не пребацујем кривицу на родитеље, далеко од тога, али се поставља питање - колико времена дете проводи и с ким га проводи ? Да ли га највише проводи у школи, да ли са родитељима, да ли на улици, да ли у некој спортској организацији, па се онда гледа ко може да има највише утицаја…

Захваљујем Вам се на гостовању.