Из медија

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у јутарњем програму Телевизије Пинк

Професор Архитектонског факултета, којег су студенткиње пријавиле за сексуално узнемиравање, саслушан је јуче у Првом основном јавном тужилаштву у Београду. Он је пред замеником тужиоца у потпуности негирао извршење сва три кривична дела полно узнемиравање. У даљем току поступка тужилаштво ће испитати три оштећене по чијем предлогу је предузето кривично гоњење, као и сведоке. Колико су чести случајеви сексуалног злостављања студената на факултетима и како студенти могу да се заштите од злостављача? То је тема о којој разговарамо са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Добродошли... У којој мери се срећете са оваквим тешким случајевима?

- Овај случај је практично отворио Пандорину кутију, а то је да није Архитектонски факултет једини факултет на коме се дешавају овакви, назваћу их условно, немили догађаји. Ми смо се тим поводом обратили свим факултетима у Републици Србији, четири универзитета и сви факултети, како државних, тако они који се колоквијално зову приватни не би ли нас обавестили да ли имају правилнике, које морају да имају за овакве случајеве како ће када неко пријави полно узнемиравање реаговати и нормално потреба, односно обавеза је да именују повереника коме ће они студенти и студенткиње или уопште било ко на факултету моћи да се обрати и да затражи помоћ.

Из тужилаштва овако кажу за овај случај. Да је негирао извршење сва три кривична дела полно узнемиравање. Сад се чека наставак поступка. Рекли смо већ је у најави, сведоци и оштећене ће сведочити, а онда ће се наредити вештачење, прибавиће се и други докази и онда се доноси коначна одлука. Тужилаштво је рекло да ће јавност бити благовремено обавештена о свему. А шта ради заштитник грађана рецимо по том питању, осим што сте послали препоруку...

- Заштитник грађана у својој препоруци тражи да се спроведе дисциплински поступак од стране управе факултета, то је њихова и обавеза. Разлози су ови - ово кривично дело које му се ставља на терет, то је члан 182а Кривичног законика, који говори о томе, мислим да парафразирам не би могао баш да га цитирам у потпуности, а односи се на оног ко вербалним, невербалним, физичким понашањем некоме урушава достојанство по основу пола и на тај начин изазива страх, нелагоду, утиче на његово достојанство се кажњава новчаном казном или казном затвора до шест месеци... Притом, ако су малолетна лица, овде нису малолетна лица, онда је нешто строжа казна три месеца до три године.

Шта вам кажу са ових других факултета? Је л' су се јавили... Је л' то већи број студената?

- Сви факултети су имали рок и препоруку да ураде правилнике и да имају повереника. Ми смо се чак понудили да им помогнемо у смислу том да се избор повереника уради по једним стандардима, јер то није особа која тако лако може да обавља ту функцију, јер практично разговара и са оним лицем које је полно узнемиравано и оним који је узнемиравач. Ту постоји увек опасност од такозване секундарне виктимизације, јер ви посредујете између оног ко је жртва и који због тога има одређених проблема, да кажем, најмање душевних проблема и онога ко је евентуално такву радњу предузео. То је прва и основна ствар да се то организује на факултету. Суд ће одлучити како ће одлучити ако дође уопште до суда, ако се не заврши у тужилаштву, јер за ова дела које сам рекао, цитирао колика је казна, често се то завршава опортунитетом, односно пред самим тужилаштвом. Оно што мени је мало резерва, то је сматрам да тај члан није довољно добро дефинисан, јер даје могућност субјективизма и са једне и са друге стране. А друго, и казна је, ако буде најстроже неко осуђен, шест месеци. Мислим да је мала казна за овакву врсту односа. Извињавам се што као заштитник грађана коментаришем. Не могу да коментаришем рад тужилаштва и суда свакако, али могу да коментаришем онако како је то законом регулисано, односно садржину тога члана.

Када смо рекли да је овај случај отворио Пандорину кутију, да ли имате ви притужби сада са других факултета?

- Први пут када сам ја се појавио у медијима са овом информацијом, ја сам позвао све оне који трпе полно узнемиравање, то не значи само на факултетима и универзитетима, него у сваком погледу, да се обрате Заштитнику грађана, и не само што Закон о заштити података о личности то штити, него што је наша обавеза да заштитимо све информације које добијамо. Имали смо обраћања, нећу вам рећи у овом тренутку број, све док тај број док не буде у потпуности дефинисан, ми нећемо изаћи са тим у јавност.

Добро, мораћемо поново да се видимо око овог случаја и оваквих случајева, јер то је сувише озбиљно...Хвала Вам најлепше.

- Хвала вама на позиву.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Јутарњем програму Телевизије Курир.

У наставку говоримо још о једној теми, коју смо најавили на самом почетку емисије, а тиче се бракова малолетника. Да ли смо као друштво свесни штетности малолетничких бракова и да ли се тим чином укидају многа права деце, пре свега на безрижно детињство и здравље? Не ретко такви бракови представљају опасност да деца постану жртве трговине људима, а некад имају и трагичан исход. Колико су опасни малолетнички бракови рећи ће нам заштитник грађана Зоран Пашалић. Добар дан... Ево управо бисмо се дотакли тог недавног случаја, ви сте упозорили на овај случај девојчице из Београда која је преминула услед тешког вишемесечног физичког насиља које је по доласку у кућу трпела од породице свог мужа.

- Прво да одредимо. Када се говори о малолетничким браковима мисли се на институцију брака, која је званична. Овде је у питању ванбрачна заједница. Иако закон изједначава брачну и ванбрачну заједницу, ја говорим и правим разлику из тог разлога што су углавном то ванбрачне заједнице које се склапају између малолетних лица и које могу представљати, без обзира да ли је једно лице малолетно а друго пунолетно, јако јако велики ризик од трговине људима. У конкретном случају, нажалост, девојчица је преминула, девојчица од 16 година, која је живела у ванбрачној заједници са својим невенчаним супругом, такође од 16 година, месецима трпела злостављање и на крају је преминула, нажалост.

Јесте знали за овај случај? Шта сте конкретно предузели?

- За тај случај смо чули из медија. По мени, најзначајније је то што су стање у тој ванбрачној заједници требало да прате центар за социјални рад, па и полиција.

Колико треба као друштво негде да нас забрине та информација и чињеница да се у конкретном случају родитељи нису противили склапању брака и колико то говори о стању свести људи за које се подразумева да су зрели и да овако нешто не би требало да одобре?

- Молим вас да направимо ту дистинкцију не брака, него ванбрачне заједнице. Склапање брака са малолетним лицем је једно, а ванбрачна заједница је друго. То је и регулисано законом. Ми смо у Националној коалицији за окончање дечјих бракова и врло тесно сарађујемо најчешће са онима из чијих заједница се такве ванбрачне заједнице најчешће формирају. Тражили смо и у чланови смо Радне групе за закона о породици који би апсолутно ову проблематику регулисао. Брак може склопити двоје лица које напуне 18 година. Ако је лице млађе од 18 година онда се тражи дозвола суда. Али говоримо о браку. Кад је у питању ванбрачна заједница, оно што ми тражимо то је да се члан 23 Породичног закона измени и да се уведе и ванбрачна заједница. Где се крије трговина људима? То прво објасним. Имате кривично дело члан 190, који каже да оно лице које склопи брак, значи пунолетно лица са малолетним лицем казниће се затвором до три године, а онај ко то омогући, старатељ, родитељ, такође истом казном. Трећи став говори тачно да ако се то чини из користољубља, значи постоји неки еквивалент у некој користи, онда је казна далеко строжа, шест месеци до пет година затвора. Ту је практично узрок, ту је могућност трговине људима.

Колико је важно радити на едукацији па и нас одраслих, а има тих категорија становништва и људи који не виде ту разлику, као што смо малопре нагласили, што сте ви заправо подвукли између ванбрачне заједнице и малолетничких бракова да не виде ништа у томе лоше. То је свакако кривично дело. Како и на који начин можемо да подигнемо свест и да направимо ту дистинкцију и да овакве ствари се не чине?

- Хвала много за овом питању. Постоји једно уврежено мишљење да се такве малолетничке ванбрачне заједнице практично заснивају у одређеним социјалним етничким групама и да је то питање њихове традиције, али апсолутно се тако на ову појаву не може гледати, јер ако посматрамо то кроз традицију, онда анулирамо оно што је најбитније - да посматрамо кроз законе и то кроз законе који се морају мењати, који морају да детаљније регулишу ову проблематику и у погледу кажњавања треба да буду драстичнији. Веома је мали број случајева где имамо казне изречене за такву врсту кривичних дела.

Последице дечијих ванбрачних заједница, ево раздвојили смо ванбрачне заједнице и бракове, су вишеслојне и негативне су на више нивоа. И ту треба такође едуковати и ширу популацију. Пре свега, дете преузима улогу супружника за коју још није свакако спремно ни ментално ни физичке и након тога дете често престаје да иде у школу, бива дискриминисано од својих вршњака… Које су све, ја сам набројала само неке од њих, негативне стране и последице таквог понашања?

- Институција заштитника грађана, ја лично, са колегиницама и колегама обишли смо небројено таквих заједница у насељима у којима живе особе које најчешће склапају такве малолетничке ванбрачне заједнице. Оно што је нама било најуочљивије да ту се прекида детињство, право на детињство и оно што је најважније, право на школовање. Ми смо ту наилазили на изузетно даровиту децу, женску децу нарочито, којима је такво склапање ванбрачне заједнице онемогућило даљу едукацију, школовање без обзира до ког ниво стигли. О томе баш данас имам разговора са проф. др Ацковићем, који је народни посланик и председник Одбора за питања Рома, јер је то једно од значајнијих питања. Имате изузетно талентовану децу коју такве заједнице онемогућавају да иду даље кроз живот у смислу едукације и афирмације личне.

Мислим да смо јасну поруку послали, а тиче се ове теме и раздвајања брака и ванбрачне заједнице, посебно када су малолетна лица у питању. Али када сте већ ту и када сте са нама да искористим прилику да вас питам, тиче се права старих. Недавно смо читали и наша медијска кућа је писала о не баш тако добром положају старих лица у једном дому у Београду. Каква су права старих код нас, колико се она поштују и колико су установе које треба да брину заправо о старима адекватне за извршавање такве функције?

- Вредност једне државе се мери према бризи о онима који су најосетљивије групе, а то су деца и овај пут стара лица. Стара лица, смештена у неадекватним условима заиста доживљавају врло, да кажем најблаже, непријатна искуства и веома тешко живе најједноставније речено у таквим домовима и ван домова, али сад су нам тема домови. Оно што је најважније, а то је да они морају бити под сталном контролом, али систем је постављен да оне особе или људи који држе приватне домове у потпуном сагласју са прописима чешће пролазе кроз контроле, много већи број контрола него они који држе илегалне дома. Пре неколико месеци имао сам састанак, један веома велики скуп, са онима који држе легалне домове и ту сам добио многе информације које се тичу управо ове тематике... Имате ову ситуацију, која је потпуно нелогична, да социјална испекција не може да уђе у дом за који постоје пријаве у смислу понашања особа према корисницима дома, према особљу, неадекватних услова. И шта? Сад се чека одлука, а не могу без судске одлуке, а суштина сваке контроле да ви ненајављено дођете и затекнете ситуацију која је заиста реална, а за коју ви имате довољно простора.

Ви сваки пут најављујете...

- Да. Онда имате могућност одређених корекција и губи се сваки смисао. То је оно што ми инсистирамо стално у прописима и ми ћемо чак искористити, то сам ја најавио и власницима тих легалних домова, а то је да у оквиру наших делатности идемо и да обилазимо домове по неком нашем мишљењу које треба прве обићи и да извршимо контролу. Ми на то имамо право, имамо право да уђемо без најаве и не може нико да нас зауставити јер нам је то описано у Закону о заштитнику грађана.

Надамо се да ће управо те ваше активности донети добре резултате и да ћемо онда спречавати овакве појаве, овако нелегалне домове, који немају пре свега ни лиценцу за рад, а онда још лошије услове за све кориснике тих домова. Хвала вам.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег програма Радио телевизије Србије.

Да ли је и сваки комплимент сексуално узнемиравање? Када се граница прихватљивог пређе и почиње да смета? Ако питате претраживач Гугл, у првих пет понуђених текстова је сексуално узнемиравање деце на факултету, у школи, Петници. Поразно је, ма где да се дешава, без текста нас оставља када је у образовним и научним институцијама. Шта не ваља? Зоран Пашалић, заштитник грађана је наш гост. Добро јутро... Због сексуалног узнемиравања студенткиње на Архитехтонском факултету ви сте почетком јуна покренули поступак. Докле се стигло са тим?

- Поступак је завршен у погледу онога што смо ми утврдили не само на Архитектонском факултету, него на многим факултетима, односно универзитетима у Републици Србији, а то је да оно што је било нужно да се израде правилници и да се одреде повереници који би се бавили овом темом. На многим факултетима нису били написани или нису били одређени повереници, тако да се ужурбано ради на томе. Ми смо дали препоруке како би то требало да изгледа, шта би требало да буде садржина и какву би обуку морали да имају повереници јер је у питању једна изузетно осетљива тема.

Шта сте још утврдили?

- Утврдили смо ово што сам управо рекао - да се том темом није бавило онако како се мора бавити због осетљивости саме теме. У том, да кажем, релативно новом, ви сте рекли 2017. године уведеном кривичном делу полно узнемиравање члан 182а, поред казнених одредбе, имате и дефиницију шта се може сматрати полним узнемиравањем, односно да свака вербална, невербална, физичка радња, односно неки гест који повређује достојанство из области полног живота а који ствара окружење страха, непријатељства, вређања или понижења се може сматрати полним узнемиравањем. У томе свему видели сте да има доста субјективног. Чим имате субјективно у кривичном делу онда имате врло тежак поступак доказивања и самим тим је јако скромна судска пракса. Додуше, није она скромна само код нас, дело је уведено 2017. године, него и у земљама у којима постоји као кривично дело много раније. Судови су у дилеми, јер чим имате елемент субјективног, онда имате и елемент да се тумачи на овај или онај начин.

Да се вратимо на Архитектонски факултет. Шта су они од тада урадили и шта се ви предузели?

- Оваква је процедура. Када неко доживи полно узнемиравање он се обраћа поверенику, повереник спроводи поступак. Тај поступак по правилнику нама има одређене мањкавости, тражили смо да се оне измене а то је - да не дође до секундарне виктимизације између онога ко је жртва и оног ко је то евентуално учинио. Поступак мора бити много суптилнији, да тако кажем, односно сам повереник мора имати много више знања из те области јер може доћи до секундарне виктимизација, односно да ви опет излажете жртву свему ономе што је прошла. Тога свега није било на начин на који ми сматрамо да треба, али је сигурно да ће то не само Архитектонски факултет него сви факултети, односно универзитети уредити на прави начин.

Да ли је неки факултет то боље решио или је генерално то проблем свих наших факултета?

- То је проблем не само факултета већ свих оних установа где може да се деси. И не само институција и установа. Ево, рећи ћу вам рецимо да преко друштвених мрежа може се свако десето обраћање сматрати, по овој дефиницији коју сам навео, полним узнемиравањем.

Нажалост, ово о чему ми говоримо се дешава не само на факултетима већ и у школама и запањиле су нас приче из школе глуме и из Петнице. Деца о томе причају тек када одрасту. Да ли треба упозоравати да се тако нешто дешава још док су мала?

- Апсолутно је то пут. Прво, оно што је најтеже, а то је дефинисати - што је заиста јако тешко и зато кажем да је то осетљива тема... Шта се може сматрати полним узнемиравањем? До које мере? Које су границе? Ко ће одредити те границе? За неког загрљај није полно узнемиравање, за неког опет нека врста погледа, реченице или речи може се сматрати, према његовом субјективном осећају, полним узнемиравањем. Зато треба од најмањих ногу едуковати децу шта је и у ком правцу се то креће и како ће га препознати.

Можда ће неко рећи да је овај проблем безначајан, међутим особи којој се то дешава се живот заиста претвара у пакао, посебно ако се то дешава на послу од стране шефа или на факултету од професора.

Зоран Пашалић, заштитник грађана - Апсолутно сте у праву. Пазите, то је предворје да ви некога доводите у ситуацију, баш као што сам члан закона наводи, у стање страха, у стање нелагоде, у стање константног вређања или понижавања, да имате заиста једно окружење без обзира да ли је у питању факултет, школа или било која друга средина, где се неко константно због тога осећа непријатно или се осећа у страху или још горе.

Нулта толеранција на ову тему.

- Нулта толеранција да, али као што сам рекао на почетку, осетљива је тема и морамо се врло добро позабавити, чак по мом неком субјективном мишљењу и кориговати тај члан да би он био јаснији.

Ви свакодневно разговарате са грађанима, око 30-ак разговора обавите дневно и верујем да су проблеми...

- Не обавим, али стално сам у раду. Хвала на комплименту.

И верујем да је свака прича посебна, али може ли се генерално рећи у којој области су проблеми највећи?

- Имовинско-правни и социјални, ту су проблеми највећи. То је оно што можда није увек у фокусу јавности, осим када се десе рецимо неке врло компликоване појаве или ситуације, као што је ова са станарима у Миријеву, али то је суштина и то је гро нашег деловања и активности.

Који су то још проблеми? Хајде да дефинишемо неки конкретан случај.

Зоран Пашалић, заштитник грађана

- То су проблеми који се односе на имовину, на права из социјалног осигурања, пензијског осигурања, када грађани остварују нека права од којих им, да кажем најједноставније, зависе живот и егзистенција.

Када ћемо причати о индивидуалној одговорности сваког запосленог коме су поверена јавнна овлашћења а не решавају проблеме?

- Ми причамо о томе, јер увек иза неког проблема стоји конкретна особа и односи се, управо оно што је садржина препоруке на конкретну особу, да ли је утврђено ко је та конкретна особа или ми упућујемо на неки орган који тиме треба да се бави, али управо јесте да се утврди ко је направио грешку, односно ко је направио превид, ко није урадио оно што је морао да уради и по закону и по правилима посла који обавља.

И усклади са том темом, али и са кривичним делом сексуално узнемиравање, који би био ваш став?

- Да вас исправим - полно узнемиравање. Да не правимо ту грешку. Морамо га тачно дефинисати. Реците.

Ваш савет, препорука уопште нашим гледаоцима и грађанима, ето, да им кажемо да су ваша врата отворена и да могу да се обрате.

- Могу да се увек обрате на адресу Заштитника грађана, али свакако у оквиру оних институција где мора бити
донет правилник и успостављен повереник, инсистирати да то заиста буде урађено на начин који је адекватан, односно да та особа може да им пружи помоћ. Да ли ће то ићи у правцу дисциплинског поступка, који ће управа факултета водити или ће ићи на кривично дело, то је сад питање конкретног дела, односно конкретне радње и конкретних околности.

И од кад је полно узнемиравање уведено као кривично дело, шта то заправо значи? Јесу ли се охрабриле жене да пријављују, не говоримо само женама апсолутно, и шта то значи за наше друштво? Или се само вишe говори о томе сада.

- Чим се о нечему више говори, онда се нека појава више запажа и онда се самим тим више на ту појаву указује и самим тим је и пут решења таквих ситуација далеко бољи. Постоји то још од 1970. године у Америци када је први пут неко говори о томе да треба да се уведе као кривично дело, које се не односи, добро сте рекли и хвала, не само на жене, него на све полове.

Хвала... Зоран Пашалић, заштитник грађана је био наш гост овога јутра.

Заштитник грађана био је гост у Јутарњем дневнику Радио телевизије Србије.

Зграда у улици Заграђе број 2 у Миријеву могла би ускоро да промени станаре и то због дупле продаје станова. Садашњи станари су уредно купили станове од инвеститора који је зграду завршио, али је инвеститор који је почео градњу и купио парцелу, а објекат никад није изградио, станове продао другим станарима. Правна заврзлама у којој се нашло 12 породица у Миријеву није усамљени случај. Подаци Заштитника грађана показују да је таквих дd 2016. године било више од 20.000. Који су им правни лекови на располагању и могу ли се у таквим ситуацијама заштитити обе стране, за Дневник говори Зоран Пашалић. Господине Пашалићу добро јутро, хвала Вам што говорите за Дневник. Ово је само последњи у низу оваквих случајева. И једна и друга страна су уредно платиле, са једном разликом да ови који су купили први - 2004. године, у тим становима нису живели. Имате ли Ви неких званичних сазнања у овом случају и могу ли се обе стране заштитити?

- Овај случај ће свакако моћи да се заврши судским епилогом и колико ће и једна и друга страна бити задовољне то заиста не бих могао да прејудицирам јер би прејудицирао одлуку суда, али да оваквих случајева има много и да их је било још више до пре 2010. године када је уведен Јединствен регистар промета непокретности, а још мање од 2014. године када су нотари почели да се баве контролом промета непокретности, то је апсолутно сведено на минимум или да кажем немогуће је да се такве ствари данас дешавају. Ово су све случајеви који су од раније. Колико је мени познато о овом случају, први купци су још 2004. године куповали.

И они сада имају пресуду са којом су дошли извршитељи да иселе ове станаре који су 2012. године купили. И у том случају обе стране, да тако кажемо, станари који су купили 2012. још чекају судски епилог. Чија права пре могу бити заштићена? Шта је оно што је у Вашој надлежности и како може да се очекује завршетак ове ситуације?

- Ми не можемо да контролишемо рад суда, зато и нећу да коментаришем нити претходну пресуду, нити нешто што ће у будућности суд донети...

Али имате надлежности над неким другим службама.

- Свакако, осим судова можемо да контролишемо рад инспекција, рад катастра, чак посредно можемо да контролишемо и рад извршитеља преко Коморе извршитеља, као и јавних бележника преко Коморе јавних бележника.

Поменули сте да је таквих предмета било и ово јесу заправо сви предмети који су се дешавали 90-тих и 2000-тих година. Поменули сте и ваше надлежности, да ли је било таквих случајева на Вашем столу и какав је био епилог? Да сте имали увид и у рад неких инспекција и служби које сте поменули, је л' било ту неких конкретних помака?

- Најтеже је када дође неко ко се притужује да је незадовољан судском пресудом а ви не можете да му помогнете, из разлога што је то или правноснажна извршна пресуда или апсолутно не можете да се мешате у рад судова. Али када су други случајеви били у питању, када су биле грешке инспекције или кад је било неких грешака у катастру, ми смо ту увек реаговали и таквих случајева морам Вам рећи има доста.

Поменули сте неки број, претходних дана у медијима се провлачи око 20.000 случајева до 2016 године. Ви сте претходних дана и позвали све грађане који имају сличан проблем да се јавиле. Је ли било таквих позива и са каквим су све проблемима дошли?

- Стално је таквих позива, то је добар део наших активности који се управо односи на овакве случајеве и оно што је најважније, а то је да ми заиста са великом, великом пажњом такве случајеве обрађујемо. Разлози су једноставни јер је у питању заиста велики новац, огромна имовина, а кад кажем огромна за сваког од нас стан, кућа или већ неки објекат, је нешто што заиста, ако се оваква ситуација деси, може да направи изузетан животни проблем.

Тако је. Многи су своје животне уштеђевине улагали управо у такве објекте, надајући се да ће тиме и обезбедити кров над главом. И то је, поменула сам, било актуелно 90-их и 2000-их година све до Регистра непокретности. Шта је са тим предметима, то је у суштини застарело, али могу ли они сада поново да оживе и да ли је ваша адреса заправо права да се грађани обрате?

- Ту морамо да направимо рез. Ако су у питању пресуђене ствари, онда заиста Заштитник грађана не може ништа да помогне у тој ситуацији. Ако се дешава нешто сада, актуелно, које се тиче ових институција које можемо да контролишемо, свакако треба да нам се обрате и ми ћемо приступити послу.

Један од нових видова преваре који је владао да тако кажем претходних година, значи више нису у тој мери дупле продаја станова, јесте да се не испоштује оно што је уговором договорено, кад је у питању квалитет, кад је у питању брзина градње и тако даље. У том случају да ли су Вам се јављали грађани, где су ту ваши домети?

- Јесу. Тада грађани морају да се прво обрате надлежној инспекцији. Када надлежна инспекција обави посао, онда грађени ако су незадовољни том одлуком или оним што је испекција нашла обраћају се нама, или ако се инспекција уопште не огласи по захтеву грађана за неком врстом контроле, онда се опет обраћају нама, јер то је класично ћутање администрације где ми поступамо.

И какве су онда ваше надлежности у том смислу?

- Онда ми проверавамо рад инспекције.

Поменули смо све могуће видове преваре и ми о томе причамо деценијама. Међутим чини се да стално лекцију треба донекле обнављати. Шта грађани треба да знају да на крају незадовољни не би дошли код Вас?

- Првенствено грађани треба да знају да то што имају купопродајни уговор, што уредно плаћају Инфостан, порезе и друге дажбине у вези са непокретности, не значи да су они осигурали своју непокретност у смислу да је то, како бих рекао, њихово. Јер да би заиста у пуној снази они имали својину, она та непокретност, поред купопродајног уговора или неког другог правног посла како су стекли ту непокретност, мора бити укњижена. Тек онда када се те две ствари споје, онда се може говорити заиста о потпуном праву.

А може ли се сада и у оваквим случајевима дупле продаје станова говорити о заштити права обе стране?

- Видите, имате једну пресуду која је правноснажна и извршна и имате један поступак који је у току. Сад је ту највећи проблем што свакако неће моћи и једни и други да буду у непокретности, у тим становима. Какав ће бити судски епилог заиста не бих прејудицирао.

Хвала Вам најлепше на овом разговору.

- Хвала Вама на позиву.