a

Аутор: Војислава Црњански Спасојевић

Када се говори о уставним амандманима, углавном се прича о независности судства и ставу Венецијанске комисије. Нико не говори о грађанима и заштити њихових права. Од када постоји институција заштитника грађана, десет одсто свих притужби односи се на рад судова. Грађани се не жале на пресуде, већ на дужину трајања поступка, злоупотребу процесних радњи и неизвршење судских одлука. Један случај траје од када сам дошао на ову функцију, а односи се на неизвршење одлуке тадашњег Врховног суда, иако је то кривично дело.

Овако, за "Новости", говори актуелни омбудсман, а бивши председник Апелационог суда у Београду Зоран Пашалић. 

Мој посао је да бринем о правима грађана, и зато сам предложио да се овлашћења заштитника грађана прошире на могућност да он контролише суд у ове три области, не мешајући се, наравно, у појединачне судске одлуке. Међутим, сви су на то рекли да заштитник покушава да наруши независност судства. У свим земљама бивше Југославије најмање ингеренције над контролом судова има омбудсман Србије.

Какве су вам ингеренције кад се неко пожали на правосуђе?

- Немамо никаквих ингеренција. У складу са законом упућујемо грађане на коришћење правних средстава. Закон каже да пре обраћања овој институцији треба да се искористе сва правна средства, а када је ствар пресуђена ми више ништа не можемо да учинимо. Такође, каже да не смемо да се мешамо у рад судова. Идеја нам је да будући закон о заштитнику грађана предвиди да, уколико се неко пожали на дужину трајања поступка, злоупотребу процесних радњи или неизвршавање пресуда, омбудсман може да затражи објашњење и да препоруком наложи да пропусти буду отклоњени.

У којој мери су основане примедбе судија и тужилаца на уставне амандмане?

- У разматрању независности суда према политици занемарили смо унутрашњу независност, односно слободу судије да према свом судијском уверењу пресуђује. Независност није само од законодавне и извршне власти, већ и од било ког спољног утицаја - од медија, појединаца или интересних група. Услов самосталности и независности судства је и карактер судије, чврстина да се одупре сваком искушењу када доноси одлуку. Свака власт може да повреди људска права, па самим тим мора постојати контрола да до тога не дође.

Да ли амандмани гарантују независност судства или не?

- Немогуће је обезбедити независност судства кроз идеалан институт. Увек ће бити незадовољних. Они гарантују независност у погледу избора за чланове ВСС, јер је подједнаки број судија и истакнутих правника. Показаће се како ће проћи избор истакнутих правника, с обзиром на то да до сада нисмо имали толику скупштинску већину коју захтевају амандмани.

Квалитет критеријум за напредовање

Залажете се за то да судије морају да буду оцењиване?

- Уставни амандмани предвиђају да неко може постати судија само преко завршене Правосудне академије, зато она постаје уставна категорија. Готово све европске земље имају правосудне академије и најбољи полазници могу да бирају у ком суду ће почети да раде. Такође, напредовање у судској хијерархији требало би да буде по унапред познатим критеријумима, а то су ажурност у раду и број потврђених пресуда.

Протеклих дана сведоци смо значајних проблема у вези са заштитом и остваривањем права на имовину и правну сигурност грађана, који су изазвали велико интересовање медија, стручне и шире јавности. С обзиром на то да су се у расправама појавила различита, понекад и нетачна тумачења, сматрам својом обавезом да јавност упознам са својим ставом о овим питањима.

Важећи правни прописи, тачније члан 4а Закона о промету непокретности изричито предвиђа да „Aко јавни бележник, на основу извршеног увида у регистар непокретности или на други начин, утврди да је предмет уговора о промету непокретности објекат или посебан део зграде за који није издата употребна дозвола или у погледу кога је у току поступак легализације, дужан је да о томе упозори уговорнике и да о томе унесе упозорење у складу са правилима којима је уређена јавнобележничка делатност, а ако се уговорници противе уношењу упозорења, јавни бележник одбија да предузме тражену службену радњу.” То значи да ће уговор о промету непокретности, која нема употребну или грађевинску дозволу, бити оверен уколико се странке сагласе да јавни бележник о упозорењу сачини писмени траг.

Са становишта запггитника грађана цитирана одредба је врло јасна - јавни бележници су у обавези не само да усмено упозоре уговорне стране, већ и да о томе сачине писано упозорење приликом овере уговора, с обзиром на то да су сви органи јавне власти дужни да примењују правне прописе онако како они гласе. Од тога да ли ће и како бити извршена измена и допуна постојећег правног оквира зависиће и потреба да се садашње поступање јавних бележника промени.

Нормативно гледано, неколико предуслова довело је до актуелних проблема у овој области. Цитирани члан носи ознаку 4а, што говори да је реч о накнадној интервенцији законодавца у овој материји. Који су разлози навели законодавца да омогући прометовање таквих непокретности заштитнику грађана нису познати. Можемо само да претпоставимо да је законодавац желео да фактичко стање, а то је чињеница да се бесправно изграђеним објектима прометује и да ће се тек законом установљени јавни бележници неминовно сусретати са том врстом уговора, уподоби постојећем правном оквиру.

Међутим, чињеница је да у правном поретку Републике Србије истовремено постоје: 

- одредба Кривичног законика, тачније чл. 219а који предвиђа одговорност лица које је извођач радова или одговорног лица у правном лицу које је извођач радова на објекту који се гради/реконструише без грађевинске дозволе, као и запрећену казну до пет година затвора и новчану казну;
- одредбе Закона о озакоњењу којима су уређени услови, поступак и начин озакоњења објеката изграђених без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу (незаконито изграђени објекти);
- члан 4а Закона о промету непокретности који регулише начин оверавања уговора о промету непокретности, које немају употребну или грађевинску дозволу Идеја прописивања неког понашања као кривичног дела, у себи носи идеју специјалне и опште превенције.

Колико је могуће превентивно деловати у ситуацији када истовремено имамо одредбу другог закона, коју је могуће схватити као поруку да не постоји намера да се такве непокретности сруше и да се због тога траже механизми помоћу којих би се оне могле превести у законске оквире, да би се економски, у пуној мери, искористиле. У прилог овоме говори и да је протеклих година у више наврата долазило до продужавања рокова за легализацију и до измене захтеваних услова. На крају тог низа стоји одредба која је до сада најчешће истицана у јавној расправи, као одредба sui generis, која начелно дозвољава, уз испуњење одређених услова, прометовање таквих непокретности.

Недавно актуелизована питања у јавности могу изазвати страх због ретроактивности прописа. Питање ретроактивности се може поставити само уколико у променама прописа ретроактивност буде предвиђена. С тим у вези заштитник грађана подсећа да је ретроактивност начелно могућа. Сагласно члану 197 Устава, само поједине норме закона могу имати повратно дејство, и то у случају да то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. Под тим условима, теоријски гледано,одредбе сваког закона могу имати повратно дејство. С друге стране, принцип правне сигурности гарантује да се пуноважност већ закључених уговора не може оспоравати. Да ли је могуће, у ситуацији постојања неколико милиона непокретности, које имају мањкавост, доказати постојање јавног интереса питање је које захтева дуготрајну, стручну и свеобухватну јавну расправу.

Сасвим сигурно Заштитник грађана није орган који ће донети коначну одлуку, већ ће настојати да она буде корак унапред за правни поредак Републике Србије и њене грађане. Свестан бројних проблема са којима се они свакодневно сусрећу, када су право на мирно уживање имовине, право на безбедност и право на живот и здравље у питању, заштитник грађана је подржао заједничку иницијативу Јавнобележничке коморе Србије и Градске управе града Београда за унапређење важећих правних прописа.

До тада, заштитник грађана позива грађане да користе постојеће правне механизме и лекове, укључујући и притужбе Јавнобележничкој комори, Министарству правде и заштитнику грађана.

 

Поштовање људских права у оквиру надлежности институције заштитника грађана не би требало да буде нека апстрактна област о којој дискутујемо са различитих теоријских становишта. Још мање би степен остварености људских права у неком друштву требало да постане искључиво предмет статистичких показатеља који скривају живот и реалност. Управо супротно. Када говоримо о поштовању људских права, мислимо на наш свакодневни живот... На то да ли нам администрација омогућава или нас понекад својим неефикасним или незаконитим поступцима спречава да се лечимо, образујемо, запошљавамо, станујемо. Људска права се поштују или не, закон се спроводи или се не спроводи...

То су питања на која грађани желе одговор када се у конкретним случајевима притужују заштитнику на рад државних органа или институција. Свакодневно се ради на притужбама које нам стижу, а пријем грађана који су вам увео у рад канцеларије, за сада обављам најмање једанпут месечно. Посетама градовима и општина по Србији желим да приближим рад ове институције, али и да се упознам са специфичним проблемима локала. Већина грађана се жали на кршење права у имовинско-правној области, али у Шиду ће се појавити специфични проблеми са мигрантима, у Пријепољу депонија која деценијама загађује Лим. У великим индустријским градовима отпуштање радника чије незадовољство се прелива и на породицу и ширу заједницу.

Приметио сам да је и даље присутан страх грађана из малих места да ће неко сазнати да су у обраћању заштитнику грађана указали на неки локални проблем и да ће због тога сносити последице. Да ће због тога цела породица, од деце у школи, преко родитеља на радном месту, имати проблеме. Забрињава да грађани и даље представнике органа јавне власти доживљавају на традиционалан начин, као институције у које не треба имати поверење или од њих очекивати подршку.

Напротив, државни органи и институције постоје да би заштитили права грађана, а не да би им утеривали страх. У разговору са представницима локалне самоуправе намера ми је и да мапирам оне државне органе и институције који у највећем броју крше права грађана и да коригујем њихов рад. Већина разговора се грађанима завршава се речима: „Желим само да се поштује закон и ништа више од тога“. Тако и ја видим свој посао, који у овој институцији обављам са сарадницима.

О солидарности

Недостају ми вредности које су красиле моје одрастање, као што су толеранција, солидарност, разумевање и прихватање различитости. Грађани са којима разговарам и који указују на животне проблеме немају коме да се пожале, чак ни својим најближим. Болесни и стари остају усамљени и то често помињу у разговору са мном. Неговање ових људских вредности могуће је само у толерантном друштву које истиче посебности свих својих грађана. У развоју свести читавог друштва, о неопходности узајамног разумевања, имају и одговорне институције са развијеним механизмима посебне заштите права најрањивијих.

Породично и партнерско насиље

Четврт века сам у правној пракси и исто толико година сведочим у свим случајевима насиља која нас окружују. Али никада ниједног момента нисам остао равнодушан на било какву појаву насиља, нити сматрам да би према насиљу или бахатости могли да постоје оправдања и разлози. А стиче се утисак да смо после свега што нам се претходних деценија догађало, као друштво постали неосетљиви или недовољно осетљиви на вест да је муж убио жену, да су се вршњаци у школи изболи ножевима, да малолетно дете злостављају родитељи. У односу на то, насиље које видимо у свакодневној комуникацији и међу представницима друштвене елите чини се мање важним. Цену такве и толике равнодушности већ плаћамо јер будући да се не санкционише на одговарајући начин, насиље постаје свеприсутан и готово легитиман начин комуницирања.

Сматрам да на његовом сузбијању морамо радити много озбиљније и пожртвованије, средствима и механизмима којима свако у свом делокругу рада располаже. Треба кренути од првог ступња - од насиља у породици. Зато сам, када сам постао заштитник грађана, инистирао на иницијативи „Учинимо насиље видљивијим“, које морам то да нагласим, није само кампања чији је циљ да освести и пробуди пажњу. То је акција која има практичан и важан циљ, да увођењем специјалиста судске медицине одмах након почињеног насиља процес доказивања насиља над женама и кривично гоњење насилника добије извеснији епилог и заврши се одговарајућом казном. То ће свакако деловати и превентивно на евентуалне будуће насилнике.

Сваки корак је важан, а тако и да свако ко је у ланцу одговорности направи тај свој први корак. Верујем да бисмо на тај начин убрзо имали систем, па самим тим и брз и ефикасан одговор на насиље пред којим не можемо затварати очи.

Зашто сам за промену Закона

Када сам ступио на функцију заштитника грађана крајем јула прошле године, одмах сам најавио да ће ми приоритет у наредном периоду бити измена и допуна Закона о заштитнику грађана, као и даља афирмација институције. Најавио сам и рад на њеној јасној видљивости и препознатљивости у друштву као државне независне институције у области заштите људских и мањинских права. Мишљења сам такође, да промене треба да иду у правцу очувања самосталности и независности ове институције и што је најважније, у правцу изградње њеног већег ауторитета.

Измене Закона о заштитнику грађана је обавеза Србије предвиђена поглављем 23 у преговорима са ЕУ, али то треба урадити уз свеобухватно сагледавања свих потреба ове институције. То ће нам, између осталог, донети организационе промене, али и што је најважније, прецизније и јасније дефинисање овлашћења Заштитника грађана. Ширење овлашћења иду у правцу ефикаснијег рада институције, у функцији заштите и унапређења људских и мањинских права.

Измена и допуна Закона омогућиће шири и јасније дефинисан правни оквир за рад који препознаје све недостатке у систему заштите и поштовања права грађана и препознаје неправилности у раду администрације. Грађанин који се обраћа заштитнику грађану треба да очекује да ће добити стручан одговор који се не доводи у питање. То је и прави разлог зашто сам кренуо у измену и допуну Закона о заштитнику грађана.

 

Аутор: Биљана Баковић

10. децембар 2017. године

Роми, жене, особе с инвалидитетом и припадници ЛГБТ популације најчешће се заједно помињу на данашњи дан - Међународни дан људских права, као најугроженије категорије када је реч о препрекама у остваривању основних права. Бар је тако било до прошле године. Ове године заштитник грађана Зоран Пашалић у тај контекст смешта и старије особе.

- Нажалост, морамо да призна мо да постајемо све старија нација, једна од најстаријих у Европи, ако не и најстарија. Без обзира на то да ли је пензија већа или мања, старије особе се подједнако налазе у категорији тих угрожених особа и на њих у следећем периоду морамо посебно обратити пажњу - истиче Пашалић у разговору за „Политику".

Он напомиње и да су неке од поменутих угрожених групација у међувремену поправиле свој статус. То углавном зависи, како каже, од способности и агилности оних који руководе и који знају да организују те групације у оквиру националних савета националних мањина или удружења.

- И код ЛГБТ популације је евидентан помак. Видели сте, уосталом, на Прајду, на којем сам и ја учествовао, каква је би ла реакција грађана. То ранијих година није било тако.

Да ли су се организатори Прај да можда изненадили вашим присуством?

Нисам приметио да се ико изненадио мојим присуством.

То питам с обзиром на неке реакције на ваш избор у јулу ове године.

Напротив. То је један од мојих првих контаката као заштитника грађана, са једном од најрањивијих група и мени је врло значајно то што су они показали заиста велико поверење према институцији свакако, али и према мени. И зато је то био један од разлога да све своје време тих дана подредим Прајду.

Једна од последњих иницијатива заштитника грађана је она за уређење примене средстава принуде. Очекујете ли да се у том погледу ситуација измени у неко скорије време?

Немојте да заборавите да преко пута вас седи бивши председник Прекршајног апелационог суда, бивши председник Прекршајног суда, шестогодишњи судија тог суда, неко ко је радио у државној служби и чија је канцеларија била одмах до притворске јединице полиције у Улици деспота Стефана. Знам да је МУП у врху листе институција које су поступале по нашим препорукама. Оно што је важно је да и људи који раде у МУПу имају притужбе на понашање грађана у неким ситуацијама.

Сад сте говорили као заштитник полиције...

Нисам говорио као заштитник полиције него су и полицајци грађани. Ако ја видим, као што сам видео, да приликом затварања улице, а грађани су били обавештени да ће улица бити затворена, и то не зато што је требало да прође неки политичар, него због маратона, да се човек потпуно оглушава о налог полицајца и да пробија колима полицијски кордон, немојте да ме држите за заштитника полиције.

Али признаћете да има лоших навика у третману приведених особа. Мислите ли да их се полиција може решити у скорије време?

Апсолутно да. Полазиште за то је стриктно прописана процедура. То је оно што сте видели више пута у разним емисијама које долазе најчешће из Америке и Западне Европе - стриктно држање процедуре. Прво и основно је: прописана процедура, придржавање процедуре и контрола процедуре. И, свакако, уклањање људи који се, и поред упозорења својих старешина, апсолутно о то оглушују.

Које државне органе бисте издвојили као позитивне и негативне примере што по броју случајева пропуста, што по ажурности поступања по вашим препорукама?

Опет ћете ме прогласити за заштитника полиције, а ја вам могу дати увид у поступање заштитника грађана и можете видети да статистике за ових десет година показују да је управо полиција највише поступала по нашим препорукама.Оно што обрадује, што даје одређену сатисфакцију, јесте што они и траже наше тумачење прописа у ситуацијама које су им нејасне.

Недавно сте, говорећи о толеранцији у нашем друштву, навели да и даље доминира породично и вршњачко насиље, напади неистомишљеника на политичке противнике и новинаре, сексуалне мањине. Да ли сте као заштитник грађана променили став о неким проблемима у друштву у односу на оно што сте мислили као судија?

Када сам приликом избора био критикован да можда нисам за место на које сам изабран, тада нисам истицао, а сад могу да кажем, да се бавим насиљем у породици од 2003. године. То је било кроз поступке који су се водили пред прекршајним судом и они су и довели до тога да прекршајни судови сада изричу затворске казне у случајевима који се дотичу и насиља у породици. Битно је да грађани Србије схвате да само толеранција према другима (у националном, верском, религијском, родном смислу), као и објашњење разлога зашто је то потребно, практично ће укинути ту нетолеранцију која продукује насиље.

У вези с тим обновили сте иницијативу „Учинити насиље видљивијим". Какве ефекте очекујете?

Очекујем јако добре ефекте. Ово треба да да извесност кажњавања, што ће да осујети, не све, али добар број потенцијалних насилника. Рецимо, од почетка године убијено је 27 жена. На начин који ми заговарамо, жртве ће се ослободити да пријаве насиље, јер углавном постоји страх да би епилог био такав да насилник не би био кажњен, да би се „провукао" кроз поступак.

Добили сте подршку од разних међународних организација за јачање независности институције заштитника грађана. Ко сада највише угрожава вашу независност?

Нико не угрожава независност ове институције, у смислу да утиче на доношење одлука или начин рада.

Шта ће вам онда још већа независност?

Питање независности институције може бити угрожено и на другачији начин, финансијски, кадровски, а може се поставити и питање смештајних капацитета.
Када је у питању надлежност, по постојећем закону ми апсолутно немамо могућност да контролишемо неке институције. Грађанима можемо да помогнемо донекле, а онда дођемо до институције која је за заштитника грађана недодирљива и све то анулира претходни посао.

Ту мислите на судове?

Између осталог и на судове. Али да разјасним то око судова: никоме никада ни у овој институцији, а ни мени лично, није пало на памет да се упушта у меритум, у оно што судија суди, где је независан и где му се нико не може мешати у одлуку. Али, сама организација, сама судска управа, мора имати свог контролора измештеног из хијерархије суда, извршне или друте власти. Да ли то био заштитник грађана или неко трећи, то остављам јавности да одлучи.

Грађани у Шиду жалили су вам се на проблеме прилива великог броја миграната и избеглица?

У Шиду сам разговарао са локалном влашћу, НВО и, најважније, са представницима родитеља деце у чије школе су укључена и деца миграната. Из свих тих разговора закључио сам да није на време објашњено родитељима да држава Србија не жели да деца миграната губе време по камповима, да се не едукују и да им пролазе године. Ми пратимо ситуацију, отићи ћу у Шид још једном до краја године да видим како то напредује.

Рекли сте да имате идеју како би се могло изнаћи решење за положај медија на који, по вашем мишљењу, утиче и однос државних функционера и транзициони период...

Ово питање је врло комплексно. Многи од новинара немају чак ни адекватне уговоре, немају плаћене доприносе, њихов посао је орочен за нечију вољу, како онда да ту не говоримо о свему и свачему, од цензуре, преко аутоцензуре до притисака сваке врсте. Значи, нормативно се то мора уредити и законски и инспекцијски пратити. Друго, новинари су изложени заиста свакој врсти напада, од физичког угрожавања до неваспитаног односа приликом узимања изјаве, и став институције, а и мој, јесте да се новинари морају апсолутно заштитити од свачије самовоље. Али, као што сам рекао и у случају полиције, увек треба посматрати и другу страну. Знате и да су новинари кршили одређена правила своје струке прејудицирајући судске одлуке, осуђујући поједине особе по новинама, а да поступак ниј е ни започет...

За такве случајеве постоје закони, кодекси новинара...

Али, заштитник грађана мора да указује на сваку од тих ситуација, и једну и другу. И када је погрешено спрам новинара и када су новинари погрешили спрам, првенствено, грађана који су се нашли у некој медијски „интересантној" ситуацији. Такво писање које има неки мали сензационалистички призвук њима апсолутно ремети цео живот, као и живот њихове деце, потомака, рођака.

А када је реч о положају новинара и медија, да ли ћете ту идеју формализовати у виду неке иницијативе?

Да. Иницијатива се односи на то да мора постојати једна потпуно независна медијска организација, у чијем формирању кључну улогу морају имати новинарска удружења. Предуслови за тако нешто су промена законског оквира, посебно оног који се тиче безбедности и притисака на новинаре, као и модела финансирања.

Смањио сам себи плату

Почела је расправа о буџету за следећу годину, да ли је урачуната ваша плата за коју сте рекли да је превисока? Сам себи сам смањио плату, користећи своје законско право да то урадим, између осталог да бих истакао лош финансијски положај запослених у овој институцији. Успехом сматрам то што по првобитном плану буџета није било предвиђено повећање плата за запослене, сада је предвиђено.

Агенцији за борбу против корупције нису одобрили повећање броја запослених.
Јесу ли вама, ако сте уопште тражили? За сада не јер сматрам да је питање добре организације да уз помоћ онога што имате извучете максимум. Па ако видите да не можете и то егзактно докажете, онда имате право да тражите даље.

Страна 4 од 53