a

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије „Тема јутра“ на Телевизији Н1.

Заштитник грађана затражио је од Повереника за информације од јавног значаја да провери да ли је Истраживачка станица Петница у складу са законом прикупљала личне податке полазника њихових програма, у циљу заштите интереса и права детета. О тој иницијативи, на основу које је Повереник и покренуо поступак, као и о захтевима које је Заштитник грађана упутио Министарству просвете поводом овог случаја али и о случају извештаја "Заборављена деца Србије", овог јутра разговарам са омбудсманон Зораном Пашалићем. Добар дан хвала вам што сте ту. Поступци, односно ваши захтеви су упућени и у Министарство просвете и у саму Истраживачку станица Петница. Шта сте тражили и какве информације очекујете?

- Тражили смо информације прво од Повереника за заштиту података о личности, то је неки хронолошки ред, затим од Министарства просвете, од „Петнице“ смо тражили информације иако је „Петница“ удружење па самим тим не подлеже контроли Заштитника грађана. И оно што није у медијима објављено, а то је од Министарства финансија, односно Трезора Републике Србије. Ово последње се, конкретно, односи на средства која су буџетски или ванбуџетски корисници упутили удружењу Истраживачка станица Петница у 10 последњих година.

Ко је задужен? Кажете као удружење грађана Истраживачка станица Петница не подлеже контроли Министарства просвете, је л' тако?

- Не.

Али...

- Правио сам паралелу са другим да тако кажем облицима организовања, као што су друштва са ограниченом одговорношћу која су се бавила едукацијом, научним радовима или су васпитањем или образовањем деце да то апсолутно није под контролом Министарства просвете а морало би бити. Поготово када говоримо о Истраживачкој станици Петница, разлог је тај што су основне или средње школе нека међуфазу између избора и жеље ученика да одлазе у „Петницу“, они прикупљају податке, они правдају часове својим печатом.

Дају препоруке.

- Дају препоруке, затим тражи се мишљење школског педагога или психолога, значи постоји веза између званичне образовне установе и удружења Истраживачка станица Петница а самим тим сматрам да је Министарство просвете дужно да ту врши одређени надзор. Законски оно нема обавеза али мислим да се то мора променити.

Какве информације очекујете, како те информације могу да помогну решавању ситуације у којој се сада налази наше друштво и која се десила у Петници, односно сексуално узнемиравање и злостављање полазника?

- Конкретно, повод је био 25. јун, ми смо сазнали из медија о сексуалном узнемиравању полазница Истраживачке станице Петница, али нас занима како уопште такви облици организовања, заиста не знам како другачије да их назовем, које се баве образовањем и васпитањем функционишу у погледу многих фактора - додира са званичним институцијама и званичним установама и на крају са ресорним министарством.

Како све то што добијете од информација може да помогне управо и у овој конкретној ситуацији?

- Може да помогне тако што ћемо онда предложити да дође до измена закона која се односе на образовање, да тако колоквијално кажем, како би заиста се могло на основу закона и подзаконских аката вршити контрола оних облика организовања које се баве образовањем и васпитањем наше деце.

Како у овој целој ситуацији заштитити управо оне који су жртве, како?

- Што се тиче жртава, конкретно о којима говоримо, о сексуалном узнемиравању, то је питање тужилаштва и суда. Заштитник грађана као институција не може у оквиру својих овлашћења да се бави заштитом, осим сталног упозоравања да се такве ствари пријављују, да се константно пријављује, да се јавност упозна. Али инсистирао сам и инсистираћу увек - не на сензационалистички начин.

Наравно.

- То је веома, веома опасно по стање тих особа, те деце која су то преживела. Више пута сам истицао да је то можда чак и горе него оно што су та деца преживела. Уосталом имам врло озбиљан разлог да то тврдим. Разговарао сам са једном малолетном особом која је преживела тешко силовање, и која ми је овако „очи у очи“ и рекла - да јој је много теже пало то што је била предмет сензационалистичких извештаја, емисија, новинарских чланака него само то што јој се десило.

Како вам изгледа све то у контексту „Петнице“, односно да ли је ту нека свест ако тако можемо да кажемо, порасла по питању управо заштите?

- Видећемо. За сада то није добило те размере сензационализма које су неки ранији догађаји имали. Вероватно је и тај мој апел, односно не само мој него многих, уродио плодом па је једноставно стављено на неки ниво који заиста штити особе које су све то преживеле.

Поступци одговорних у „Петници“, односно оно што су они јавно рекли, оставка директора, је ли то по вама и прави начин да се направи отклон да се омогући истраживање онога што се десило?

- То је гест личне природе, да тако кажем. Мислим да то са самим догађајем који уназад неколико година, скоро 10 година, био у истраживачкој станици Петница, може имати индиректне везе, али директне везе су те да се заиста види какав је облик организовања и како се могло уопште допустити да се тако нешто и деси. Да се стави на терет једној особи то не би било поштено.

Мислите да је више одговорних?

- Сигуран сам да има више одговорних, јер, пазите, не одлучује само један човек, имате ту више одговорних у низу.

Мислите о томе да осумњичени остане предавач или не одлучује генерално о функционисању станице?

- Осумњичени, колико ја имам сазнања, није више у „Петницу“. И сада је оно што ће се десити у вези са сексуалним узнемиравањем, то је сад питање тужилаштва или суда, али сама организација, сама корелација између званичних образовних институција које имају додира са Истраживачком станицом „Петница“ као удружењем, као што сам навео, а који се уосталом и види кроз оно што смо ми тражили да нам се да као информација, па све до Министарства просвете, мора заиста бити врло, врло детаљно испитано, да се види где су пропусти и шта се може променити да се тако нешто не деси убудуће.

Тражили сте од Повереника за информације од јавног значаја да се утврди на који начин и да ли су заштићени подаци о личности деце у процесу обраде пријаве?

- Прво, да ли се смеју уопште тражити ти подаци. Не знам да ли сте видели образац, али мислим да га имате управо у руци, је л' то образац?

Ово је побројано, је л' тако...

- Добро, имате образац.

...организација, фотографија, број мобилног, број кућног телефона, материјално стање…

- …родитеља. Онда подаци о укућанима са које дете живи, има ту много података за које ће Повереник утврдити да ли се уопште смеју тражити и под којим условима.

Да се осврнемо и на ову другу тему, односно једнако су у најмању руку битне - "Заборављена деца". Извештај је објављен, министарка Кисић Тепавчевић рекла да је реч о посетама које су се десиле током претходних година. Међутим, поставља се то питање, како мењати ту ситуацију? Није први пут да чујемо повремено, а ево ако не раније онда, то јест ако не касније онда последњи пут 2008. године је чак и НБЦ био и урадио причу о стању у домовима за децу ометену у развоју, које су шокантне слике, мислим донеле у јавност, како ту направити помак?

- Постоји интенција да се сва деца која се налазе у таквим установама изместе из тих установа у своје примарне породице, а ако их немају - код рођака, а ако немају рођаке - код хранитеља, како би се створили хуманији услови за живот те деце. То је интенција до које није лако доћи. Рећи ћу вам и зашто. Када се каже заборављена и занемарена деца, више пута сам имао контакте са том децом. Вербалне са онима са којима се може остварити вербална комуникација или она врста контакта која је много, много више говори а то је она невербална комуникација, где видите шта тој деци треба, а то је - треба им контакт који је заснован на емоцијама и емпатији. Да ли ће примарна породица у смислу родитеља или рођака или хранитеља, ако нема примарне породице, то пружити, питање је врло, врло озбиљно. Јер, у појединим земљама се кренуло са таквом праксом па су после тога, ипак, су биле одређене корекције.

Због чега?

- Из разлог који је управо то - занемаривање. Испричаћу вам једну ситуацију у којој сам био приликом посета оваквим установама, где два дечака који немају родитеље или немају ни родбину, или бар се родбина није појавила код њих, а постоји обавеза центара за социјални рад према њиховом пребивалишту да их посећују у интервалима. И онда они говоре о томе кад је последњи пут неко био. А то су временски интервали од неколико година. Онда питате оне које имају родбину и они кажу да једноставно родбина није скоро долазила. То отвара једно питање које уопште овде није узето у обзир, а то је - често се узима деци пословна способност, правна и пословна, и неко други расположе њиховом имовином, то је питање које је Заштитник грађана отворио пре неколико година. И то је оно на чему ћемо ми инсистирати. Јер, ова тема не отвара само питање занемаривања деце односно лоших услова њиховог
боравка у тим установама, лично сам био у више тих установа, не могу да кажем...

Реаговали су многи на ово што сте рекли у недавном интервјуу да сте видели децу која седе у просторијама која се осећају на фекалије, у условима који свакако не одговарају једном одрастању и нормалном животу.

- Видео сам и уверио сам се да постоје такви случајеви где деца заиста се налазе у условима који нису апсолутно услови који могу да буду на нивоу најхигијенских него оних који су, да тако кажем, уобичајени у неким другим ситуацијама. Али, исто тако морам да кажем, да сам видео оне који су запослени у тим установама који улажу максималне напоре да то стање доведу у ред али их је мали број у односу на број штићеника. Затим, у таквим установама флуктуација запослених је огромна. Људи раде, задрже се релативно кратко, ако могу да нађу неки други посао у Србији или у иностранству или ако имају неки друге облике да обезбеде егзистенцију, људи одлазе.

Је л' то онда нам указује на одговорност система, надлежног Министарства, другачијег система организовања?

- Треба се прво урадити ово - видети тачно, али тачно утврдити број, прво да ли сва деца која се налазе у овим установама треба да се налазе тамо? Ја сам то више пута нагласио. Сретао сам децу којој тамо место није, која су тамо склоњена да би неко скинуо, што се каже колоквијално, бригу с' врата. Затим, која од те деце се могу вратити у своју, користићу тај израз, примарну породицу. Постоје други облици за организовање њиховог живота, то су мини заједнице где, када када сам боравио неким таквим заједницама видео сам у комуникацији са том децом да су они углавном задовољни, или већина их је задовољна. Па тек онда на ред долази прављење пројекције потребног броја запослених, и не само потребног броја већ и квалификација особа које раде са том децом. Од оних који одржавају хигијену па до оних који комуницирају са њима у смислу овалификација које им дају неки социјални садржај боравка. Или, не само социјални него и радни. Знам да су покушали у неким домовима да организују неку врсту активности, то је заиста на најпријатнији начин анимирало ту децу.

Добро. Ту говоримо, чини се, у овом тренутку, ипак о спорадичним иницијативама, која дају резултат у најбољем случају.

- У праву сте, спорадичне иницијативе дају, да.

Мали број, а говоримо је л' тако и о онима који имају физичку и менталну способност, и комуникације и некаквог напредовања, повезивања и тако даље.

- Има, наравно.

У овим снимцима, па и у извештају помињу се чини ми се, и особе и деца која су ограничена до те мере телесно и ментално да њима не можемо да кажемо да гледамо тако и пројектујемо... будућност.

- Ако гледамо на ту децу онда се поставља питање - ако се та деца налазе у дому, ко ће ту децу прихватити? Било би ружно да кажем, шта сам све видео и чуо о односу родбине и често и родитеља. где се та деца једноставно склоне од очију јавности у такву врсту установе. И оно што је најлошије - забораве се. Имате средине у Србији где деца која имају посебне потребе се склањају од очију јавности, неко их склања у месту у коме живе са родитељима, неко их упућује у такве домове. И то у много чему ремети оно што је крајњи циљ, а то је да се ти домови затворе, да се деца изместе тамо где је њихова природна средина. Јер то је врло...

Да се остваре хумани услови за живот?

- Не само хумани, него и хумани и социјални услови, и да се види шта та деца, која могу, шта она могу у животу да ураде односно да се њима помогне да би могли да једног дана буду колико-толико самостални. Ово, примери које сте ви рекли, то су најдрастичнији примери.

Колико има тога, је л' има података о томе колико је деце на овај начин…?

- Података има извесно, ја заиста те податке не би могао само да вам кажем.

Имате ли право да их затражите?

- Имамо право.

Или можда...

- И затражићемо, свакако. Моменат је тај, био сам у установама, где деца из разлога што су у таквом хендикепу практично само леже и немају никакву комуникацију са околином. Брига о тој деци је оно што је најзначајније.

А у овом тренутку делује као да су остављена.

- Не браним никога, ја сам видео ту децу која су лежала на душецима која нису декубит душеци, а нису имали декубит јер су управо оне особе које брину о њима радиле стварно један јако тежак посао и врло савесно су тај тежак посао радили. Али сам видео и другу страну коју сам навео, а које се често цитира, а то је да сам видео оне које нису ни пресвучени, ни да им се помогне да се окупају, нити су окупани да тако кажем. Видео сам и једну и другу страну.

Како охрабрити ову прву, који су...

- Систем, само систем. Увек сам говорио.

Колико је сад то проблематично, врло често можемо у причи о стварима овога типа, које су животне, људске, које треба да нас помере да чујемо - ми смо сиромашна земља, немамо за издвајања, за културу не можемо више, заштита животне средине је скупа, систем социјалне заштите институција које би требало да буду специјализоване, улагање је ли тако, у образовање и квалификације људи, повећање броја тих људи, све то захтева некаква улагања која ми, као држава не можемо да дамо. Да ли то може да буде просто одговор уопште?

- То није одговор. У тим установама, када су рађене не неке сад капиталне инвестиције, често су хумани људи помагали, нађе се средстава увек али је ствар у систему организовања и приступа тој деци од стране оних који треба да брину. Ту је потребна велика емпатија да бисте у контакту са децом која су апсолутно немоћна били у стању да осам сати, често и дуже, им пружите адекватну помоћ а да то радите из дана у дан, годинама.

Чули смо министарку, рекла је и да се оснива тај посебан тим. Колико сада је брзо могуће просто и утврдити стање, и предузети неке конкретне кораке?

- Могуће је апсолутно, могуће је јер, по мени, то је посао који се може врло брзо утврдити, одрадити или урадити тако што ће се отићи у све те домове и заиста урадити једна озбиљна супервизија стања у тим домовима.

Колико...

- Оно што је важно јесте да највећи број посета које смо ми обављали су ненајављене посете. А то је да опет, извините на колоквијално изразу, неко не ушминка ситуацију. Неки пут је то било по пријавама, најчешће анонимним, а неки пут смо ми самоиницијативно ишли. Ко то треба да уради? Треба да уради онај ко у том систему има тај део посла. Али то не искључује све оне који су у том систему. То није једно министарство, ту имате више министарстава. Оно што сам рекао малопре, а то је одузимање пословне способности тој деци. Треба преиспитати и то. Затим, овде се говори, односно говорило се о сексуалном насиљу. Није само у питању насилни сексуалне однос, имате тамо добровољне сексуалне односе које треба контролисати, сада да не улазим у ту проблематику менталног стања те деце, поједине деце и како се то реперкутује на њихове односе. Значи, неопходно је да се ту укључи и министарство које се бави здрављем. Цео тај ланац, цео тај систем може да заокружи причу у добром правцу. Релативно, релативно брзо.

То вас питам и због тога што, ево и почетком, то јест током прошле године рекли сте да на почетку ванредног стања нису биле препознате потребе деца са тешкоћама у развоју, ту смо имали и бројне апеле родитеља аутистичне деце и друго. И како сада, просто, да ли мислите да је, на пример, и захтев који сте тада упутили који је променио онда ситуацију нешто касније, утицао на то да заправо имамо некакав системски однос. Ми овде говоримо стално о томе да имамо заборављену децу која имају тешкоће, која израстају у младе људе и којима се проблеми у животу само увећавају, да ли је, ево и овај пример...

- Даћу вам један пример. Прошле године ми смо упутили 25 препорука, по 10 је поступљено, 13 пратимо јер су везана за друже временски период. По две апсолутно није поступљено. Те препоруке које смо упутили нису воља моја или било кога у институцији, него су утемељене заиста једном озбиљном анализом стања у тој врсти установа. Према томе, свако ко прихвати сугестију је добродошао, ко је не прихвати а није му јасно зашто је та сугестија, може увек да дође у институцију Заштитника грађана да му буде објашњено и да му буде показано зашто ми то тражимо. Много пре него што је ово објављено и које је добило врло сензационалистичке размере, опет када су деца у питању то добија једну посебну причу. Не кажем да је тај сензационализам потекао ни из једне, ни из друге, ни из треће групације, и можда указивање на тај проблем ће нешто померити на боље.

А можда је потребно управо држати високо пажњу.

- Видите, ја сам небројено пута рекао када сам говорио о овим проблемима, да тек када се нешто много лоше деси онда се на тај проблем фокусира, а да то није проблем од јуче, много дуго траје.

Ово су вишедеценијски проблеми. Да ли вам се чини да се нешто мења са тим годинама? Дакле, имамо ево и министарку која је рекла нисмо имали приговоре или пријаве на однос према деци, али исто тако ево и ви кажете да о много те деце заправо нема ко ни да брине.

- То је проблем. Проблем је стално говорити о тој деци да не буду деца заборављена, да не буду деца једноставно склоњена, то је прави израз. Често и од њихових најближи. Да не наводим пример из најскорије праксе примере где дете није могло бити одведено у дом јер закон не дозвољава да се остављају деца испод три године. И шта би било, шта би се десило са дететом кога родитељи нису хтели да није упућено у дом? Где би, ко би се бринуо о том детету? Не пропагирам домове, пропагирам оно што смо на почетку рекли а то је једно хумано решавање проблема. Али за то треба заиста говорити о томе, не само
када је сензационалистичка нека ситуација него свакодневно, и буквално грађанима Републике Србије говорити да негде око нас живе и та деца. Ничим нису скривили ситуацију у којој се налазе. Можда вам ово звучи патетично, али...

А заиста нису криви за своју...

- Када апелујем на све грађане, ко је једном био у ситуацији да види ту децу неће донети другачији закључак, него ово што сам рекао.

Када можемо да поново попричамо на ову тему и да се надамо неком помаку?

- Па, прва тема о којој ћемо вероватно најскорије причате то је удружење Истраживачка станица Петница, када добијемо све информације. Ово су за сада тражене, имам неких још.

За најкасније 15 дана.

- Тако је. Имамо још неких, да тако кажем праваца у коме ћемо се кретати. А што се тиче заборављене деце, ми смо контактирали министарство, ресорно министарство и пратићемо рад и активности тог министарства. Рекли смо где ми можемо да помогнемо нашим искуством, добро дошли смо и невладиним организацијама, и извршној власти.

Хвала вам на времену које сте овог јутра издвојили за наш програм. Заштитник грађана Зоран Пашалић био је са нама у "Теми јутра".

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у емисији Телевизије "Курир".

Придружио нам се у студију Заштитник грађана Зоран Пашалић. Добар дан и хвала вам што сте дошли. Видимо и да сте дали изјаву за данашњи "Курир", овде је истакнуто у поднаслову - видео сам штићеника како лежи у фекалијама - и додали сте да је за коначни закључак потребно урадити детаљну анализу, што смо и чули да ће се догодити. Шта сте то видели, у којим је тренуцима сте били сведоци свега тога, и да ли је могло нешто раније да се предузме по овом питању?

- Тај проблем око смештаја не само деце него и одраслих лица у установама домског типа пратимо од оснивања. У 2019. години имали смо 13 посета свима домовима, 2020. је мало то зауставила због ситуације са ковидом, у 2021. години до сада – седам посета, у 2020. години смо дали неких 25 препорука - 10 препорука је извршено, њих 13 се прати јер је дуг рок извршења, а по две није поступљено. Лично сам био у оваквим домовима, у оваквим установама домског типа, и ту сам видео то што сам изнео и у овом прилогу из ваших новина. Битно је да то не треба стављати као сензацију већ треба приступити решавању тог проблема детаљно. Навео сам, не знам колико је ваша колегиница то унела јер нисам имао времена да прочитам чланак, шта су све проблеми да би се радикално побољшали услови, не само деце већ и одраслих који су смештени у установе домског типа. Цело једно одељење Заштитника грађана - Национални превентивни механизам је у сталним посетама и у сталним контролама, како по пријавама грађана тако и самоиницијативно. Лично сам био у више тих установа, како најављено тако и ненајављено, и оно што сам се уверио јесте да је недостатак особља кључни фактор. То је оно што је најважније јер на овај начин заиста желим да одам признање оним запосленима, најчешће женама, које обављају један врло тежак и физички и психички посао. Физички, јер оне треба да помогну или да се брину о великом броју штићеника, а њих нема довољно. Затим, треба да имате посебну емпатију да бисте радили тај посао. И свакако, ја нисам представник њиховог синдиката, али треба да буду адекватно награђени за посао који обављају а који је, понављам, врло, врло физички и психички тежак.

Други моменат је контакт. Деца и одрасли, али првенствено деца имају и родитеље, имају и родбину, поставља се питање анимирања родбине и родитеља да имају стални контакт. Присуствовао сам једном разговору када су два дечака, није битно у ком дому, разговарали о томе ко је последњи пут дошао да их посети. Они нису имали родитеље. Центар за социјални рад ван места те установе је био надлежан да их посети, и онда је један рекао - моји су били пре две године, а други онако баш задовољан што се то њему дешава чешће рекао - моји су били пре шест месеци. Брига о тој деци није само брига о смештајним условима, него брига целог друштва. Немојте да схватите ово као флоскулу јер ево - када сте последњи пут чули о оваквим местима, сада када су оне дигнуте на ниво сензације, а сваки дан се то дешава, сваки дан ми посећујемо, сваки дан запослени брину о тој деци, и то треба да буде под константном пажњом.

Док нам се нисте придружили у студију управо то сам са колегом коментарисала - док није доспело у медије није се причало о томе, као што сте ви сада рекли, али док није доспело у медије, од 2019. до 2021. се променило нешто, је л' се урадило нешто значајно?

- Јесте, променило се.

Видимо из Министарства да кажу “доставите доказе о злостављању деце”. Јел нису довољни докази ово што се наводи у истраживању?

- Кад кажемо злостављање деце, злостављање деце ћете чути или од деце или неко ко са стране пријави случај, често су то анонимне пријаве, ми имамо таквих пријава и поступамо по њима. Никада нећете бити у ситуацији, без обзира колико да организујете ненајављену посету и дођете у неко време кад претпостављате да би могло доћи до злостављања, да будете сведок таквог једног стања. Није ствар само у злостављању деце, ствар је у условима у којима та деца живе. То је суштина. Овде се говорило о деци са посебним потребама, физичким и другим недостацима, био сам у контакту са онима који имају и физичке недостатке и онима који имају и менталне проблеме. И у тим контактима схватио сам да њима треба пажња, првенствено пажња. Све друго није занемарљиво, али пажња је превасходно та коју они очекују и коју они траже и која њима недостаје. Када кажем пажња, то је организација онога што они сматрају да би њима допринело нормалнијем животу. То су скупови на којима учествују не само људи који се баве овом проблематиком, већ и добри људи који хоће да помогну. Ја сада нећу поименично да говорим о људима из света уметности, који су се одазивали позивима да им организују неке програме који су њима били значајни. Неко ће рећи - причам о овоме, а овде се говори о деци која умиру, или деце која пате, или деци која живе у нехигијенским условима. Све то део јединствене прича. Све је то једна прича која, као што сам и рекао вашој колегиници, подразумева један много, много радикалнији приступ решавању њихових проблема.

Сада када сте рекли пажња, видели смо кроз читав овај разговор у току претходног дана да су многа деца и принудно одвојена од родитеља, можда некада и без ваљаног разлога, хајде тако да кажемо, а можда је могло да се ради на оснаживању тих породица које су чешће, долазе из сиромашнијих слојева, дакле, мислите ли да и као друштво и као систем можемо да урадимо још нешто да деца не буду у овим установама у оваквим условима, зато што се, такође, наводи да један од решења може бити једноставно да се заустави пријем деце у овакве домове?

- Отворили сте једну тему која је врло значајна а то је однос ближњих – родитеља и родбине, према тој деци. Нећу сад да отварам још једну врло озбиљну тему а то је смештај деце чија имовина је у рукама родбине, и која су смештена ту на тај начин што им је узета правна и пословна способност, а том имовином неко располаже а притом никакву бригу не води о тој деци, нити их посећује нити води рачуна о њима. Ту имате велики број тема. И ја заиста не би ставио тежиште само на ово што је био извештај који је узбуркао јавност, већ оно што сам рекао и сматрам да је то суштина, то је дубоко анализирати сваки од ових фактора који утичу на положај те деце.

Из Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом, који су објавили ову публикацију, предлажу тотално затварање ових установа, како ви коментаришете, поготово за млађе од три године јер, како тврде, они треба да буду у биолошкој породици или сродничкоја, а то није ни законом дозвољено. Они предлажу да се све затвори, да се крене од почетка па да се види шта и како, али да оне буду практично избачене из функције.

- Уз сво поштовање, могао сам то и ја да предложим али хајде да онда анализирамо свако појединачно дете. Да ли њихова биолошка породица или примарна породица уопште жели да их прихвати као такве? Декларативно можда да, али ако је тако, зашто та деца немају чешће посете од стране својих ближњих?

Шта би било неко решење читаве ситуација која је сада дошла до медија, и сада заиста сви очекујемо да видимо да се на овоме раде јер ако нисмо видели у претходном периоду, јер није било у медијима и нисмо ни знали шта се све то дешава, и очито је реч о заборављеној деци Србије, шта ви видите као решење? Више пута смо овде поновили да је потребно системско удруживање и да не само једно министарство се позабави овим питањем.

- Не може једно министарство само тиме да се позабави, то је толико комплексна тема, овде имате и елементе које сам малопре навео, који могу да се односе и на Министарство правде и на рад судова, имате ту низ фактора. Али прво треба сагледати колики је број штићеника и да ли сви штићеници који се налазе заиста и треба да се налазе у оваквим установама или су смештени, извините али то морам да кажем, да би неко “скинуо бригу са врата”, без обзира ко то био. Затим, ко од њих може бити враћен или смештен, или доведен у ону породицу која се зове примарном породицом. Затим, која од те деце могу бити, као што постоје у појединим установама домског типа, смештена у посебне јединице где се сама организују па имају способност да живе у заједници од неколико деце, то је један од фактора. Значи само да се избегну ови домски услови, нико не воли домске услове у било којој варијанти. Не воле људи болницу а камоли ово.
Затим, видети за оне што су да тако кажем, опростите ми, преостали, колико и каква структура запослених је потребна. Да не оптерећујемо да једна ова особа, а видео сам то својим очима, се бави са 30-40 штићеника. Како? Треба да пресвуче пелене свима, треба да им помогне у обављању личне хигијене, да не говоримо исхрана и све остало. И онда који је квалитет тих особа у смислу анализа и њихових знања и вештина, ако је потребно и едукација. И опет понављам, нисам заиста председник њиховог синдиката, али то је адекватно их наградити за један изузетно тежак посао. Јер оно што је битно…

И ви видите да је ту решење могуће?

- Флуктуација тог особља је велика. Људи раде, задрже са и оду... Па могуће је, свакако да је могуће. Нису то захтеви који су превелики, али треба реално приступити проблему. Сигуран да се то може решити и да ће се решити. Сврха свега овога није да се узбурка јавност, већ да се овај проблем реши.

Сада ево чујемо из Министарства за социјална питања, и ово што сте ви рекли да је ово прешло у сензационализам и да можда није баш или јесте све истинито што је наведено у извештају, али је нешто превеличано, па будући да сте и ви били тамо је ли нешто преувеличавано?

То би већ било оцена нечијег извештаја што ја не радим. Уопште, свако има право ко се бави одређеном темом да да свој извештај, ја да оцењујем немам на то право, поготово немам право да оцењујем оне институције које ви зовете невладине организације, односно удружења која се баве одређеном проблематиком. Мени је битно да оно што ми уочимо у тим сталним посетама кроз препоруке надлежним институцијама да резултат, односно да они поступају по нашим препорукама. Рекао сам било је 25 препорука, по 10 је поступљено, по две апсолутно није, 13 пратимо. Пазите није то мало за годину дана, не кажем да је довољно, али оно што је нама битно то је да се ствари помере и то не да се помере за 10 година, него да се помере најбрже што је могуће.

А како коментаришете ову изјаву да треба да се доставе докази, да се вратим још кратко на то, да ли мислите да би први…

- То питајте онога ко је то рекао, немојте мене, молим вас.

А да ли мислите да би први корак требало да буде да се оде?

- Хвала што ми дајете толики значај да ја могу да коментаришем изјаве целога света, али апсолутно немам потребе то да коментаришем.

Мислила сам у смислу да ли би требало да буде први корак да се оде тамо и провери све то уместо да се траже докази. Дакле, и даље седимо скрштених руку, и чекамо да неко други нешто уради.

- Не мора да се оде, могу ја да кажем или могу да кажу запослени у Заштитнику грађана који то сваки дан гледају. Они и говоре о томе, они пишу препоруке и инсистирају да се по препорукама поступи. Сад ако бих ја био статистичар или бих хтео да дижем рејтинг институције, рекао бих ако је било 25 препорука а поступљено по 10, то је скоро 50 одсто. Али ми нисмо задовољни тиме. Ако се не поступи по 100 одсто, чему?

Хвала вам на издвојеном времену за овај разговор. И надамо се, дакле, да ће бити све овако као што сте и ви предложили, да ћемо доћи до решења овог проблема.

- Ја сам убеђен да хоћемо, ако свако уради свој део посла.

Управо тако. И требало би што пре да се почне са тим.

Заштитник грађана Зоран Пашалић гостовао је у централном дневнику ТВ Тањуг.

У извештају „Заборављена деца Србије“ наводи се да се деца везују, занемарују, стављају у кавезе, а девојчице и жене трпе сексуално насиље. Министарка за рад и социјалну заштиту Дарија Кисић Тепавчевић, каже да су комисије Министарства, заштитника грађана и Савета Европе објавиле надзор који не показује оно што невладине организације тврде. Тим поводом разговарамо вечерас са Заштитником грађана Зораном Пашалићем. Добро дошли на Тањуг телевизију. Ви сте рекли да нисте изненађени овим извештајем. Шта је ваш надзор показао?

- Ми смо радили надзор уназад бар десетак година у таквим институцијама, то је део наших редовних активности. За оно што смо утврдили упутили смо препоруке ресорним министарствима у циљу исправљања тих недостатака. Прошле године смо упутили 25 препорука шта све треба побољшати у таквим институцијама, с тим што је по 10 препорука поступљено, по две није, а 13 препорука су у току јер се ради о проблемима који се решавају дугорочно.

Какви су то проблеми?

- То су проблеми који су изнети делимично и у извештају са којим смо сви упознати, а то су и они посебни проблеми које смо ми уочили, а који мислим да иду значајније дубље у решавање овог проблема.

Јел то значи када кажемо да се деца везују, занемарују, стављају у кавезе, да девојчице и жене трпе сексуално насиље. Је л' о томе говоримо?

- Говоримо о ономе што смо ми на лицу места видели, нарочито када смо ишли у такозване ненајављене посете, а и оно што смо чули од самих штићеника дома, мање од оних који у тим домовима раде, а део је био и по пријавама родитеља.

То сам хтела да Вас питам. Ви сте чули шта су штићеници рекли, да ли је било пријава и родитељи су пријављивали, је л' тако?

- Јесте, али већина сазнања је када разговарате са штићеницима дома и када их питате шта би они, говорим о онима који имају комуникацију тог типа да можете да закључите из те комуникације да је то заиста био њихов проблем и да је то реалан проблем, а и оно што се види на лицу места, поготово приликом ненајављених посета, говори много о стању у таквим установама.

Колико пута сте до сада извршили ненајављене посете, надзор у било у којој установи социјалне заштите?

- Ми смо једино 2020. године рестриковали због ситуације са Ковид-19. Иначе се тај број креће између 20 и 30 посета сваке године. Лично сам био готово у свим установама овог типа и, као што сам рекао, у контактима првенствено са оним који живе у тим домовима и са којима се може успоставити комуникација, сазнао сам много тога о стању у домовима, али и оно што је врло важно, а то је о положају те деце уопште у друштву. То значи - оно што се дешава ван домова. То је њихов статус у њиховим примарним породицама, односно од стране њихових родитеља, родбине и свих оних који су и по закону дужни да се о њима старају.

Можемо ли мало да причамо о томе, шта је то тачно што сте утврдили у тим ненајављеним посетама?

- У тим ненајављеним посетама смо утврдили првенствено да је, и то увек морам да истакнем, број оних који су запослени у тим установама недовољан. У једној од установа затекао сам да једна особа, жена је била у питању, у току дана брине о 20 до 30 штићеника, који су добрим делом недовољно способни да се брину о себи што се тиче личне хигијене. Знате шта то све може да подразумева, што је заиста немогуће физички, а свакако посредно и ментално прихватити такав посао и радити га на начин како то би требало да се ради. Због тога је и велика флуктуација особља, не издрже људи дуго. Издрже само они који морају, који не могу да нађу други посао или немају други извор егзистенције. То је оно што сам прво приметио у разговору са особљем. Свакако да су ти разговори били заиста поверљиви и да сам од њих чуо оно што сам желео да ми се искрено каже, а то је реална слика у оваквим установама.

На који начин се бирају људи који се радити у тим установама?

- Немојте да размишљате о избору људи, нису то људи који су лоши, нису то људи који чине насиље априори као што би се можда могло или као што би јавност могла закључити. Међу њима имате изузетно, изузетно квалификоване људе и људе са високом емпатијом према тим лицима. Свакако да постоје изузеци који злоупотребљавају положај те деце. Првенствено оно што сам запазио то је радна експлоатација, где се та деца, деца која то физички могу, одводе када је сезона неких радова да обаве те радове. Онај ко их одведе добија неку накнаду, а деци се даје нека симболична, не чак накнада него награда.

Само још једном да се вратимо на запослене. Ко је крив што немамо довољан број запослених у установама социјалне заштите?

- Онај ко треба ....

Је л' држава крива?

- Не можете рећи држава колоквијално. Онај ко пројектује број запослених а то су ресорна министарства која се тиме баве, значи није то једно министарство. Рецимо, када сте поменули сексуално злостављање, није то само сексуално злостављање, имате ту односе између саме деце која живе у тим домовима, мислим на девојчице и дечаке. Ми смо инсистирали више пута да у сваком од тих домова треба да буде бар по један гинеколог који би вршио редовне прегледе, поготовo спрам броја штићеника. Тако да није то проблем само једног министарства. У питању је системски проблем који се може решити тако што се прво сагледа да ли је свима који се налазе у тим домовима заиста тамо место. Затицали смо и ситауције где је неко буквално склоњен у такву установу а не испуњава услове за боравак у таквој установи из више разлога да их сада не набрајам. То је прво. Значи реалан број штићеника по тим домовима. Онда, реалан број и реална потреба за бројем запослених. Значи не само оних који се баве њиховом личном хигијеном, њиховим смештајем и исхраном, већ и оних који су посебних струка или специјалности. Треће, да ли постоји могућност да се, ја не могу да кажем да је идеално, та деца одвајају у посебне заједнице које имају комуникацију са домом, али где се њима даје могућност да се самоорганизују под стриктном контролом дома, где се та деца далеко боље осећају него у самим домским условима. Затим, исто тако важан је однос родитеља, тамо где их има, и родбине тамо где нема родитеља или центара за социјални рад из места одакле та деца долазе, број посета, број комуникација, интересовање уопште за судбину те деце. Уверили смо се, а и ја лично, да је у неким случајевима дошло и до злоупотребе у смислу узимања пословне способности па неко располаже имовином те деце а практично нема никакав други контакт са том децом, где су та деца остављена држави да се стара о њима. Сада се ту поставља питање да ли је заиста то једино решење? То су нека основна питања која, када се озбиљно узме у разматрање и када се уради анализа, али не анализа која би трајала месецима или годинама, она се може урадити у неколико наредних месеци и да се заиста покаже права ситуација. Јер овај извештај, он је само део слике са оним примерима који су најдрастичнији и који су због тога изазвали пажњу јавности.

Ко је онда председнику рекао да извештај заправо није тачан и да је све у реду?

- То питање није за мене, ја не могу да знам ко је председнику рекао и које је уопште у комуникацији са председником изнео такав став. Немојте се љутити на мене, не могу да одговорим на то питање.

Како уопште било ко може то да тврди ако из ресорног министарства кажу да је све у реду?

- Не знам шта је Министарство рекло председнику, ја знам да је Министарство рекло да је приликом наших контрола утврђено да постоје системска решења која су испоштована. Видите, то треба јавности објаснити. Када контролишемо, ми контролишемо прво да ли се оно што се по неким, назваћу то колоквијално нормативима, ради. Значи, какав је смештај те деце, какви су услови живота, каква је исхрана, какво је понашање према њима, да ли имају здравствену заштиту, да ли имају све те услове. Свакако да, што се може прочитати из наших извештаја, ми никада нисмо рекли да је све у реду. Ми смо негде истицали шта треба променити и у ком правцу треба ићи, а негде где смо заиста затекли ситуацију, јер не можете узети да је све у свим домовима катастрофално - није, да се ту нека, можда побољшања која се могу одмах решити, одмах и ураде.

Да ли мислите да председник Србије заиста треба да иде и да се лично увери у то? Он је и најавио да ће то да учини.

- То немојте питати мене. Два су разлога, прво што ја не контролишем нити имам право по Уставу да контролишем кретање председника Србије, председника Уставног суда ...

Наравно, то нам је јасно, али ја желим да чујем Ваше мишљење. Да ли мислите да је то неопходно у овој ситуацији?

- То одређују они који уређују његово радно време и његове обавезе, свакако не ја.

Хвала Вам на овом одговору али не...

- Реците, да ли сте незадовљни одговором?

Желим да чујем Ваше мишљење, где је овде проблем? Имамо ресорно министарство које каже да је у принципу све у реду, мање-више, и да тај извештај баш и није толико дискутабилан... Онда имамо извештај који наводи врло озбиљне ствари које су шокирале јавност. Је л' стварно мислите да немамо овде проблем?

- Ја никада нисам рекао да немамо проблем, ја сам тај проблем више пута истицао. Само кажем да је тај проблем комплексан и да не можемо само сагледати из једног угла. Кад кажем из једног угла то је да узмемо само најдрастичније стање у одређеним домовима. Јер бих могао да вам причам оно што сам лично видео у домовима, оно што је катастрофално лоше и оно што је добро. Када кажем добро мислим на те особе које раде врло приљежно, када кажем лоше, мислим на смештајне услове, на понашање појединих запослених у тим домовима и оно што је врло важно, што стално понављам, а то је понашање оних који изван домова требају да се баве том децом.

Добро, шта би још требало урадити како би услови боравка у домовима били бољи? Рекли сте да фале људи пре свега, шта још може да се уради?

- Управо оно што сам Вам рекао, ставити заиста у реалан оквир шта је у односу на број деце потребно да се уради у погледу броја запослених. Два - да се ти људи који раде, ако је потребно да се образују додатно едукују, али свакако и да им се пружи одређена мотивација да би тај посао радили да не би било флуктуације. Оно што је важно то је да се родитељи укључе у решавање оваквих проблема, негде су се родитељи самоорганизовали, ван домова говорим, и нашли решење за овакве ситуације. Негде имате потпуну незаинтересованост родитеља где се дете остави у дому и једноставно се заборави на њега. То тој деци јако тешко пада. Ја сам разговарао са многим од њих и оно што сам запазио то је да та посета неког ближњег, па макар то био и Заштитник грађана кога они доживљавају после неколико контаката као себи блиског, њима јако много значи. А замислите какав је онда однос кад им је неко много ближи.

Јасно. Морам да Вас питам, данас је потврђена и оптужница против Мирослава Алексића. Ви сте њега посетили у затвору. Шта је рекао?

- Ја сам посетио Централни затвор, тачније притворску јединицу у Београду где сам разговарао, између осталог, и са господином Алексићем. Разговарао сам са другим притвореницима и разговарао сам са њим о условима у којима проводи време у притвору. То се односи на исте оне услове које имају притвореници, а услучају господина Алексића, с обзиром на године и здравствено стање, то је потребна здравствена нега када неко ко се налази у притвору има здравстених проблема. Што се тиче теме која је више месеци била у фокусу јавности, ја о томе не разговарам јер то је питање суда, то тужилаштво и суд одређују и детаље око тога, и доказни поступак и све радње, сада да не најбрајам које ће се у поступку провести, тако да то није била наша тема.

Пратићемо и тај поступак. Желим за крај још да Вас питам каква су ваша сазнања у вези Петнице. Да ли имате нека сазнања?

- Имамо сазнања и сваким даном се та сазнања, да тако кажем, продубљују. Петница је била парадигма једне институције која се бави образовање најталентованије деце. Испоставило се да баш ситуација није тако сјајна. И зато ћемо ми са наше стране ићи у до детаље да видимо како је Петница пословала и ко је имао обавезу и ако је имао зашто је није спровео. А то је контролом рада. Морам да кажем не знам колико је гледаоцима познато, Петница је удружење, регистровано у АПР као удружење 1982. године и она није у склопу образовних институција. Не бих желео да буде поређење погрешно схваћено, отприлике је егал школи глуме господина Алексића у организационом смислу, да не будем погрешно схваћен. А да ли, што се тиче других елемената као што је облик финансирања, програми, сагласности одређених институција које су дужне да дају сагласност чим се налази тачка повезивања, а то ћемо врло брзо објаснити јавности онда се заиста мора до у детаље проучити цео случај.

За крај ми реците кратко шта је то што Заштитник грађана може да уради како би се заштитила права жртава сексуалног злостављања?

- Заштитник грађана може да уради само једно, а то је да окуражи оне који су, не жртве сексуалног злостављања него било какве врсте сексуалних, ево навели смо баш Петницу, аката, сада да не набрајам шта све може у то да уђе, да се ослободе и да то пријаве надлежним органима и да оно што је исто тако важно и то молим све медије, увек сам их молио у оваквим ситуацијама, поготово оним најдрастичнијим где су биле силоване девојчице, малолетнице, а то је да не праве од тога сезнацију. И искористићу, ако ми дајете још минут времена...

Изволите.

- …да то кажем. У разговору са онима који су преживели драстична сексуална злостављања, речено ми је од стране тих особа да им је теже пало то што су месецима, извините на колоквијалном изразу, били развлачени по медијима него оно што су преживели са насилником. Иза ових речи стојим, нећу ради заштите тих особа поменути њихова имена и ситуације које су исто тако биле у фокусу јавности али то је на мене оставило изузетан утисак и увек сам апеловао на медије да не праве од тога сензацију, јер на тај начин повређују онога ко је већ повређен.

Хвала Вам много на овом гостовању, пратићемо дешавања и убудуће, а надамо се да ће их бити мање и да ћемо превенирати, а не решавати проблеме.

- Ми радимо на томе да делујемо превентивно, али углавном, и то је мени јако жао, ми тек можемо да делујемо када се нешто већ лоше деси.

А због чега је тако? У чему је проблем?

- То је из разлога што свако мора да преузме свој део одговорности. Ниједан проблем не решава једно министарство, једна институција, него само повезаност тих институција са циљем да се реши један проблем може проблем решити.

Јел мислите да није добра повезаност институција?

- Апсолутно могу да кажем да није добра.

Иако се на томе радило још пре две, три године, имамо закон који је умрежио...

- Не пре две, три ...

Четири године.

- Три године, на томе се ради дуго, али ви говорите кроз закон...

Али 2017. године, је л' тако?

- Говорим кроз иницијативе, кроз покушаје. Никада није ствар била до закона, него до људи који то треба да спроведу, то је суштина. Значи ако имамо проблем онда немамо с друге стране сујету где ће неко рећи то није мој проблем или ја најбоље решавам тај проблем, већ сви делују са циљем да се проблем реши. Могу да наведем низ примера где је проблем схваћен као лична промоција, нечији туђ проблем, као лична промоција понављам, а не са циљем да се проблем реши.

Причаћемо ми сигурно још о овоме. Хвала Вам још једном на гостовању на нашој телевизији.

 

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у јутарњем програму Телевизије Euronews.

Разговарамо са заштитником грађана Зораном Пашалићем, добро јутро, добро дошли. Видели смо податке да je у претходних месец дана изгледа учестала стопа насиља над женама у породици. Видели смо у току протекле недеље два фемицида и један покушај убиства у Прокупљу јуче. Шта нам говоре ти подаци?

- Ти нам подаци говоре да сте ви то забележили, не говори ништа да је насиље у породици у ескалацији, то су подаци који се понављају из године у годину ако их пратите, а ја их пратим више од деценије и по, видећете да је насиље у породици један озбиљан проблем не само нашег друштва него свих заједница, могу да кажем слободно јер сам у контактима са омбудсманима других земаља видео да је то заиста озбиљан проблем. Шта је корен тог проблема? Првенствено то је однос у породици, односно руинирање породице као заједнице.

Да ли имате податке колико је жена убијено од почетка ове године?

- Те податке ми не водимо. Нама је био циљ да спречимо да једна жена у будуће буде убијена, односно не да дођемо до фазе убијања, далеко било, него да дођемо до фазе почетка насиља које може да ескалира и убиства. То је она што сам увек још кад сам почео да се бавим овом темом говорио: прво насиље, да кажем колоквијално, први шамар је индикатор. Ту се мора зауставити, не може се чекати више ништа и очекивати да ће се насилник који је то урадио променити. У 99 одсто случајева слободно могу да кажем да се насилник не мења, него наставља са овим, да тако назовем, понашања док не ескалира, а у одређеном броју ситуација и у трагични епилог. Да ли ће он убити своју супругу, или ће она да се реши насиља убити њега, то су врло реални могући епилози.

Углавном податке о томе скупљамо из медија, а од неких организација за заштиту права жена. Тај број је од почетка године до сада 11. Сличан је биланс у односу на претходну годину, међутим, морам да Вас питам, колико је корона и ситуација затворености повећала проценат насиља у породици? Да ли имате забележене те податке?

- Свакако да јесте. По било ком основу затвореност утиче, даје додатни импулс насилнику да своје неко незадовољство , углавном то није незадовољство спрам партнера него сопствене конструкције, сопственог живота испољава на онима који су најслабији а то су супруга или супруг много ређе, и деца, врло често и родитељи, то је оно што смо пре неколико дана истицали а то је насиље над старијима. Овде имамо убиство жена, али морамо да забележимо сва та насиља која се дешавају у оквиру породице.

То смо пропратили прекјуче када је био Међународни дан борбе против насиља над старим особама. Настављамо разговор са Зораном Пашалићем. Каква је примена закона о спречавању насиља у породици? Донет је пре 4 године.

- Не може се очекивати да закон реши проблем који траје и који ће трајати, већ сам однос друштва према тој појави. Прво и основно је да друштво препозна појаву као кључну за разбијање породице самим тим и шире заједнице. Оно што сам увек истицао, а то је да насилник настаје у својој породици, жртва се постаје у својој породици. Ми смо својевремено пре много година проучавали ту тзв. трансмисију насиља где неко ко у својој породици гледа насиље или доживљава насиље - или постаје насилник или постаје жртва.

Нема између, то су два екстрема.

- Суштина је то зауставити. Није то моменат само кажњавања , онај ко трпи насиље он мора да буде сигуран да ако оде из те средине да ће бити потпуно заштићен. То не значи да ће насилник бити затворен, притворен заштићен од стране друштва. Првенствено да могу економски да се осамостале. Нека истраживања су показала да жене које трпе насиље седам пута одлазе и враћају се да би одлучиле док не одлуче да коначно оду. Да је најчешћи узрок њихова економска несамосталност, зависност од партнера и супружника.

И који су то механизни државе који могу да помогну жртвама да се стварно одвоје физички и психички?

- Прво, третирати жртву на један озбиљан начин, не као медијски интересантну ситуацију која ће трајати неколико дана или које ће неке институције или удружења користити у неким истраживањима и о томе давати неку интелектуалну приказу онога како је насиље у принципу опасно у сваком друштву . Знамо ми да је опасно, него треба заштити жртву на тај начин што јој се даје економска подршка. Економска подршка не значи само посао, то значи да може сама или сами да се склоне из те средине и да при том то не буде везано за неки краћи рок као што је сигурна кућа.

Недавно сте најавили да жене које трпе насиље сада против имати преглед лекара судске медицине.

- У судском поступку се показало да ће жена која често трпи насиље из разлога које сам мало пре навео кориговати свој исказ, односно да га промени и ако не постоје чврсти материјални докази то ће насилник односно они који га заступају искористити да ублаже казну или да га ослободе. Кад имате материјални доказ онда је то много лакше доказати на суду да се то заиста десило и да се десило на тај начин како се у реалности десило. Због тога је потребно да свака жена и сваки мушкарац који трпи насиље ако није дошло до тога да морају да остану у болници јер су последице насиља такве да изискују клиничко лечење, да се у центрима за судску медицину и институтима изврши преглед . Ту се поставља узрочно последична веза између радње насиља и последица. Видео сам у небројено случајева да су стручњаци судске медицине, чак и код жена које су убијене и где се насилник и убица врло сувисло одбранио, могли на основу материјалних доказа да изведу закључак да је управо та особа извршила то што је извршила на начин на који је извршила.

Шта радити у случајевима када жена неколико пута пријављује насиље? Буду законски примењене све мере у односу на насилника, а он се опет у неком тренутку врати и убије ту жену?

- То нико не може да предвиди. Једини начин је овај о коме сам говорио, а то је да се жена уклони из те средине, али кад кажем „уклони“ не да се уклони на тај начин да би се она осећала несигурно или тренутно сигурно, него трајно сигурно. Сви они који се баве заштитом жена морају о томе да размишљају да њој треба пружити трајно уточиште. Кад кажем „трајно уточиште“ то није само дом него и посао како би сама или са децом, јер најчешће жене одлазе јер и деца трпе насиље, могла да буде сигурна да нема ни једног основа за даљи контакт са насилником.

Од УН је стигла похвала за правни и институционални оквир у решавању овог питања, али кажу да спровођење законских мера није увек адекватно.

- Па хвала им на таквој констатацији, нек ми само кажу где је адекватно, у којој земљи је адекватно? Разговарао сам са омбудсманима од Шведске до Азербејџана и колеге су ми више пута наглашавале да се често и код њих ти неки законски оквири не спроводе адекватно.

И за крај, да ли је потребно направити неку централну евиденцију?

- Апсолутно. Централна евиденција која се прави не само када се насиље деси него из дана у дан, чак и у лакшим облицима. Овде је поменуто економско насиље на селу, економско насиље имате и у граду и то не само над женама, имате где унуци отимају пензије својим старијим, где неко буквално користи нечији рад на начин тако што не ради а узима средства онога ко ради у породици или заједници. Имате више тих појавних облика. Пратити из дана у дан и то не само оне дане када се овакве трагедије десе.

Хвала Вам пуно што сте били гост.

Страна 2 од 60

panel flajer