Из медија

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у емисији Телевизије Тањуг.

О насиљу у школама и како га спречити са Зораном Пашалићем, заштитником грађана разговара Лијана Станковић. Шта је од последњих случајева насиља до данас урађено: одржан је састанак Радне групе за превенцију насиља у школама, коју је формирало министарство, а како да научимо децу да осим права имају и обавезе, о томе, између осталог, разговарам са мојим гостом. Најпре, да ли можемо да кажемо где је граница дечијих права?

- Граница дечјих права је тамо где почињу дечије обавезе и обрнуто, границе дечијих обавеза су тамо где почињу њихова права. Одлично сте питање поставили. Углавном се говори о дечијим правима. Декларација о дечијим правима, која је донета на нивоу Уједињених нација, говори о томе да деца имају право на несметано детињство, на здравље, на школовање, али увек се поставља питање да ли тим правима одговарају одређене обавезе? Када се деца уче о својим правима требало би да се на другој страни табле, да тако фигуративно кажем, налазе обавезе које деца имају. Да се прво упознају са својим обавезама како би онда из тих обавеза могла да се упознају са својим правима.

Што сада није случај с обзиром на то да најчешће када упишу први разред добију ту књижицу о правима детета, па често се и родитељи побуне јер основци нису упознати баш са својим обавезама, чини се.

- Оно што је основно а што смо заборавили јесте да није само школовање него школовање и васпитање. Значи да се деца, не само од школског узраста него и раније, морају кретати у оквиру оних обавеза које су за њихов узраст и које она свакако морају као такви да науче првенствено како не би дошло до овога што се у последње време дешава, а то су случајеви не само насиља него сваке врсте, да тако фигуративно кажем, неадекватног понашања деце.

Каква су ваша искуства претходних година. Да ли ми сада можда само више видимо нешто што се дешава или се то дешавало и претходних година само што можда мање је било снимака, мања је било у јавности приче о томе?

- Нико није водио статистику да ли га је сада више или га је било више, али суштина је да је сада видљивије што преко друштвених мрежа, али је видљивије преко информативних емисија, видљивије у новинама и више се инсистира на томе да деца врше насиље, односно да деца трпе насиље. То је оно што због чега се Заштитник грађана посебно бавио том тематиком у последњих неколико година објашњавајући у летњим школама које организујемо, последња је била у септембру ове године, која су права деце али које су и обавезе деце не само према својим вршњацима, већ првенствено према родитељима, школи и свима онима са којима деца долазе у контакт.

Недавно сте одржали једну едукативну радионицу. У питању су ученици шестог разреда. Какав је ваш утисак уопште у разговору са њима, колико су они свесни и својих права али и својих обавеза?

- Изузетно су свесни и својих права и својих обавеза и оно што је било најзначајније код тог састанка јесте та интеракција између нас и њих, где су они износили своје проблем са којим се најчешће сусрећу и њихово виђење како би ти проблеми могли да се реше.

Који су њихови најчешћи проблеми, шта је то што су вам рекли?

- Најчешће проблеме је изазвало то што су интернет као такав, односно уопште електронске комуникације довеле до тога да свако без икакве одговорности, може не само насиљем већ различитим садржајима да утиче на децу да врше неке изграде, од изгреда па све до физичког насиља.

Каква је ту улога наставника, учитеља али родитеља у свему томе?

- Овде је најбитнија превенција. Превенција мора бити пре свега. Углавном се забележи у средствима информисања када се нешто деси или када је нешто што се дешава заиста драстично. Уствари, почетак је у оном тренутку када ви децу упозоравате на све ризике које носи првенство та комуникација путем друштвених мрежа, затим комуникација међу њима ван куће, првенствено у кући, а онда и ван куће, у школи и у сваком контакту који деца имају.

Какву поруку онда шаље... Рецимо у случају насиља у Трстенику, родитељи једног дечака су донели медицинску документацију да је он био неурачунљив. Да узмемо и да је то било тако, али хоћу да кажем да су се потрудили некако и на тај начин се та ствар реши да он не буде избачен из школе.

- Родитељи морају преузети свој део одговорности и ту, оно што заиста морам да кажем, морају бити објективни колико је год то могуће. Дешавало се, пред Заштитника грађана дошло је много примера где родитељи чија су деца имала неке изгреде, насиље, вређање или било шта што није адекватно понашање, да бране децу без икаквог критичког става према њима, што апсолутно не води ничему добром.

Како реагују онда када им ви кажете нешто што је критички?

- Не само ми, него кад им било ко каже, центри за социјални рад, полиција, образовне установе као што су школе, гимназија и тако даље. Један добар број, да не кажем сви, покушава да потпуно заштити своје дете. Скоро сам имао случај где су два дечака разбила прозоре и где се није могло утврди који је од њих двојице то учинио. Када су родитељи били позвани, у конкретном случају очеви, дошло је до физичког обрачуна очева, где су један другог оптуживали за такво вандалско понашање и бранили своје дете по сваку цену.

Што је онда и пример вероватно деци касније у животу.

- Управо то. Значи децу ми свакако морамо заштитити, али да употребим тај израз, не можемо дозволити да она буду презаштићена и да на страни њихових права се не налазе и њихове обавезе, значи оно што они морају знати да не смеју да чине.

Да ли би решење било да се додели статус службеног лица просветним радницима, што су и они захтевали?

- О томе не одлучује Заштитник грађана, али се ту поставља питање ко је све у ризику, која су сва занимања у ризику? Ако бисмо ишли логиком, а многа занимања су у ризику, да сви они имају могућност неке посебне заштите, онда би, могу да кажем слободно, добро требало размислити о томе да се не би дисквалификовала она занимања која су јако ризична, наспрам оних која су мање ризична. Тиме нећу да кажем да је професорски или наставнички посао ван ризика. То смо видели на бројним примерима.

Ту је велика улога и медија. Како ви видите да медији могу да допринесу, да ли је позитиван ефекат што се снимак, рецимо овај из Трстеника, приказивао на свим телевизијама недељама у контексту наравно прича-проблем-решење, али да ли је то пут?

- Медији ту имају превасходни утицај. Кад кажем медији не мислим само на телевизију, већ првенствено на електронске медије, интернет, такве садржине. Али не само што ћете објавити да се тако нешто десило, већ деловати превентивно. Кад кажем превентивно то значи упозоравати на то шта су дечија права, али свакако и шта су њихове обавезе.

Да ли сте можда имали неке разговоре са министром у смислу ове радне групе која је формирана да се бави овом темом?

- То је врло значајно питање и ми ћемо се тиме бавити. Разговарао сам са министром, односно министарком за бригу о породици, министром просвете свакако. Али мислим да не треба одмах стављати тежиште на школе. Деца јесу део дана у школи или су већи део дана окренуто сама себи и онда преко друштвених мрежа, путем такве комуникације, долазе до неких закључака које су потпуно, потпуно неадекватни овоме што ми хоћемо, а то је да превентивно делујемо.

Шта мислите да Радна група може да постигне, односно систем?

- Систем углавном подстиче на тај начин што доноси одређене прописе које спроводи, али на тај начин што ће увезати разне актере Ви сте рекли министарством. Не бави се тим послом један министар, једно министарство већ се бави више министарстава и морају да делују кохерентно.

Он је рекао да је он иницирао оснивање радне групе. Зато сам њега истакла.

- Управо у понедељак имам састанак тим поводом.

Онда ћемо се видети после тога да чујемо како је било. Хвала вам на разговору.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у јутарњем програму Телевизије Пинк

Професор Архитектонског факултета, којег су студенткиње пријавиле за сексуално узнемиравање, саслушан је јуче у Првом основном јавном тужилаштву у Београду. Он је пред замеником тужиоца у потпуности негирао извршење сва три кривична дела полно узнемиравање. У даљем току поступка тужилаштво ће испитати три оштећене по чијем предлогу је предузето кривично гоњење, као и сведоке. Колико су чести случајеви сексуалног злостављања студената на факултетима и како студенти могу да се заштите од злостављача? То је тема о којој разговарамо са заштитником грађана Зораном Пашалићем. Добродошли... У којој мери се срећете са оваквим тешким случајевима?

- Овај случај је практично отворио Пандорину кутију, а то је да није Архитектонски факултет једини факултет на коме се дешавају овакви, назваћу их условно, немили догађаји. Ми смо се тим поводом обратили свим факултетима у Републици Србији, четири универзитета и сви факултети, како државних, тако они који се колоквијално зову приватни не би ли нас обавестили да ли имају правилнике, које морају да имају за овакве случајеве како ће када неко пријави полно узнемиравање реаговати и нормално потреба, односно обавеза је да именују повереника коме ће они студенти и студенткиње или уопште било ко на факултету моћи да се обрати и да затражи помоћ.

Из тужилаштва овако кажу за овај случај. Да је негирао извршење сва три кривична дела полно узнемиравање. Сад се чека наставак поступка. Рекли смо већ је у најави, сведоци и оштећене ће сведочити, а онда ће се наредити вештачење, прибавиће се и други докази и онда се доноси коначна одлука. Тужилаштво је рекло да ће јавност бити благовремено обавештена о свему. А шта ради заштитник грађана рецимо по том питању, осим што сте послали препоруку...

- Заштитник грађана у својој препоруци тражи да се спроведе дисциплински поступак од стране управе факултета, то је њихова и обавеза. Разлози су ови - ово кривично дело које му се ставља на терет, то је члан 182а Кривичног законика, који говори о томе, мислим да парафразирам не би могао баш да га цитирам у потпуности, а односи се на оног ко вербалним, невербалним, физичким понашањем некоме урушава достојанство по основу пола и на тај начин изазива страх, нелагоду, утиче на његово достојанство се кажњава новчаном казном или казном затвора до шест месеци... Притом, ако су малолетна лица, овде нису малолетна лица, онда је нешто строжа казна три месеца до три године.

Шта вам кажу са ових других факултета? Је л' су се јавили... Је л' то већи број студената?

- Сви факултети су имали рок и препоруку да ураде правилнике и да имају повереника. Ми смо се чак понудили да им помогнемо у смислу том да се избор повереника уради по једним стандардима, јер то није особа која тако лако може да обавља ту функцију, јер практично разговара и са оним лицем које је полно узнемиравано и оним који је узнемиравач. Ту постоји увек опасност од такозване секундарне виктимизације, јер ви посредујете између оног ко је жртва и који због тога има одређених проблема, да кажем, најмање душевних проблема и онога ко је евентуално такву радњу предузео. То је прва и основна ствар да се то организује на факултету. Суд ће одлучити како ће одлучити ако дође уопште до суда, ако се не заврши у тужилаштву, јер за ова дела које сам рекао, цитирао колика је казна, често се то завршава опортунитетом, односно пред самим тужилаштвом. Оно што мени је мало резерва, то је сматрам да тај члан није довољно добро дефинисан, јер даје могућност субјективизма и са једне и са друге стране. А друго, и казна је, ако буде најстроже неко осуђен, шест месеци. Мислим да је мала казна за овакву врсту односа. Извињавам се што као заштитник грађана коментаришем. Не могу да коментаришем рад тужилаштва и суда свакако, али могу да коментаришем онако како је то законом регулисано, односно садржину тога члана.

Када смо рекли да је овај случај отворио Пандорину кутију, да ли имате ви притужби сада са других факултета?

- Први пут када сам ја се појавио у медијима са овом информацијом, ја сам позвао све оне који трпе полно узнемиравање, то не значи само на факултетима и универзитетима, него у сваком погледу, да се обрате Заштитнику грађана, и не само што Закон о заштити података о личности то штити, него што је наша обавеза да заштитимо све информације које добијамо. Имали смо обраћања, нећу вам рећи у овом тренутку број, све док тај број док не буде у потпуности дефинисан, ми нећемо изаћи са тим у јавност.

Добро, мораћемо поново да се видимо око овог случаја и оваквих случајева, јер то је сувише озбиљно...Хвала Вам најлепше.

- Хвала вама на позиву.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у Јутарњем програму Телевизије Курир.

У наставку говоримо још о једној теми, коју смо најавили на самом почетку емисије, а тиче се бракова малолетника. Да ли смо као друштво свесни штетности малолетничких бракова и да ли се тим чином укидају многа права деце, пре свега на безрижно детињство и здравље? Не ретко такви бракови представљају опасност да деца постану жртве трговине људима, а некад имају и трагичан исход. Колико су опасни малолетнички бракови рећи ће нам заштитник грађана Зоран Пашалић. Добар дан... Ево управо бисмо се дотакли тог недавног случаја, ви сте упозорили на овај случај девојчице из Београда која је преминула услед тешког вишемесечног физичког насиља које је по доласку у кућу трпела од породице свог мужа.

- Прво да одредимо. Када се говори о малолетничким браковима мисли се на институцију брака, која је званична. Овде је у питању ванбрачна заједница. Иако закон изједначава брачну и ванбрачну заједницу, ја говорим и правим разлику из тог разлога што су углавном то ванбрачне заједнице које се склапају између малолетних лица и које могу представљати, без обзира да ли је једно лице малолетно а друго пунолетно, јако јако велики ризик од трговине људима. У конкретном случају, нажалост, девојчица је преминула, девојчица од 16 година, која је живела у ванбрачној заједници са својим невенчаним супругом, такође од 16 година, месецима трпела злостављање и на крају је преминула, нажалост.

Јесте знали за овај случај? Шта сте конкретно предузели?

- За тај случај смо чули из медија. По мени, најзначајније је то што су стање у тој ванбрачној заједници требало да прате центар за социјални рад, па и полиција.

Колико треба као друштво негде да нас забрине та информација и чињеница да се у конкретном случају родитељи нису противили склапању брака и колико то говори о стању свести људи за које се подразумева да су зрели и да овако нешто не би требало да одобре?

- Молим вас да направимо ту дистинкцију не брака, него ванбрачне заједнице. Склапање брака са малолетним лицем је једно, а ванбрачна заједница је друго. То је и регулисано законом. Ми смо у Националној коалицији за окончање дечјих бракова и врло тесно сарађујемо најчешће са онима из чијих заједница се такве ванбрачне заједнице најчешће формирају. Тражили смо и у чланови смо Радне групе за закона о породици који би апсолутно ову проблематику регулисао. Брак може склопити двоје лица које напуне 18 година. Ако је лице млађе од 18 година онда се тражи дозвола суда. Али говоримо о браку. Кад је у питању ванбрачна заједница, оно што ми тражимо то је да се члан 23 Породичног закона измени и да се уведе и ванбрачна заједница. Где се крије трговина људима? То прво објасним. Имате кривично дело члан 190, који каже да оно лице које склопи брак, значи пунолетно лица са малолетним лицем казниће се затвором до три године, а онај ко то омогући, старатељ, родитељ, такође истом казном. Трећи став говори тачно да ако се то чини из користољубља, значи постоји неки еквивалент у некој користи, онда је казна далеко строжа, шест месеци до пет година затвора. Ту је практично узрок, ту је могућност трговине људима.

Колико је важно радити на едукацији па и нас одраслих, а има тих категорија становништва и људи који не виде ту разлику, као што смо малопре нагласили, што сте ви заправо подвукли између ванбрачне заједнице и малолетничких бракова да не виде ништа у томе лоше. То је свакако кривично дело. Како и на који начин можемо да подигнемо свест и да направимо ту дистинкцију и да овакве ствари се не чине?

- Хвала много за овом питању. Постоји једно уврежено мишљење да се такве малолетничке ванбрачне заједнице практично заснивају у одређеним социјалним етничким групама и да је то питање њихове традиције, али апсолутно се тако на ову појаву не може гледати, јер ако посматрамо то кроз традицију, онда анулирамо оно што је најбитније - да посматрамо кроз законе и то кроз законе који се морају мењати, који морају да детаљније регулишу ову проблематику и у погледу кажњавања треба да буду драстичнији. Веома је мали број случајева где имамо казне изречене за такву врсту кривичних дела.

Последице дечијих ванбрачних заједница, ево раздвојили смо ванбрачне заједнице и бракове, су вишеслојне и негативне су на више нивоа. И ту треба такође едуковати и ширу популацију. Пре свега, дете преузима улогу супружника за коју још није свакако спремно ни ментално ни физичке и након тога дете често престаје да иде у школу, бива дискриминисано од својих вршњака… Које су све, ја сам набројала само неке од њих, негативне стране и последице таквог понашања?

- Институција заштитника грађана, ја лично, са колегиницама и колегама обишли смо небројено таквих заједница у насељима у којима живе особе које најчешће склапају такве малолетничке ванбрачне заједнице. Оно што је нама било најуочљивије да ту се прекида детињство, право на детињство и оно што је најважније, право на школовање. Ми смо ту наилазили на изузетно даровиту децу, женску децу нарочито, којима је такво склапање ванбрачне заједнице онемогућило даљу едукацију, школовање без обзира до ког ниво стигли. О томе баш данас имам разговора са проф. др Ацковићем, који је народни посланик и председник Одбора за питања Рома, јер је то једно од значајнијих питања. Имате изузетно талентовану децу коју такве заједнице онемогућавају да иду даље кроз живот у смислу едукације и афирмације личне.

Мислим да смо јасну поруку послали, а тиче се ове теме и раздвајања брака и ванбрачне заједнице, посебно када су малолетна лица у питању. Али када сте већ ту и када сте са нама да искористим прилику да вас питам, тиче се права старих. Недавно смо читали и наша медијска кућа је писала о не баш тако добром положају старих лица у једном дому у Београду. Каква су права старих код нас, колико се она поштују и колико су установе које треба да брину заправо о старима адекватне за извршавање такве функције?

- Вредност једне државе се мери према бризи о онима који су најосетљивије групе, а то су деца и овај пут стара лица. Стара лица, смештена у неадекватним условима заиста доживљавају врло, да кажем најблаже, непријатна искуства и веома тешко живе најједноставније речено у таквим домовима и ван домова, али сад су нам тема домови. Оно што је најважније, а то је да они морају бити под сталном контролом, али систем је постављен да оне особе или људи који држе приватне домове у потпуном сагласју са прописима чешће пролазе кроз контроле, много већи број контрола него они који држе илегалне дома. Пре неколико месеци имао сам састанак, један веома велики скуп, са онима који држе легалне домове и ту сам добио многе информације које се тичу управо ове тематике... Имате ову ситуацију, која је потпуно нелогична, да социјална испекција не може да уђе у дом за који постоје пријаве у смислу понашања особа према корисницима дома, према особљу, неадекватних услова. И шта? Сад се чека одлука, а не могу без судске одлуке, а суштина сваке контроле да ви ненајављено дођете и затекнете ситуацију која је заиста реална, а за коју ви имате довољно простора.

Ви сваки пут најављујете...

- Да. Онда имате могућност одређених корекција и губи се сваки смисао. То је оно што ми инсистирамо стално у прописима и ми ћемо чак искористити, то сам ја најавио и власницима тих легалних домова, а то је да у оквиру наших делатности идемо и да обилазимо домове по неком нашем мишљењу које треба прве обићи и да извршимо контролу. Ми на то имамо право, имамо право да уђемо без најаве и не може нико да нас зауставити јер нам је то описано у Закону о заштитнику грађана.

Надамо се да ће управо те ваше активности донети добре резултате и да ћемо онда спречавати овакве појаве, овако нелегалне домове, који немају пре свега ни лиценцу за рад, а онда још лошије услове за све кориснике тих домова. Хвала вам.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост Јутарњег програма Радио телевизије Србије.

Да ли је и сваки комплимент сексуално узнемиравање? Када се граница прихватљивог пређе и почиње да смета? Ако питате претраживач Гугл, у првих пет понуђених текстова је сексуално узнемиравање деце на факултету, у школи, Петници. Поразно је, ма где да се дешава, без текста нас оставља када је у образовним и научним институцијама. Шта не ваља? Зоран Пашалић, заштитник грађана је наш гост. Добро јутро... Због сексуалног узнемиравања студенткиње на Архитехтонском факултету ви сте почетком јуна покренули поступак. Докле се стигло са тим?

- Поступак је завршен у погледу онога што смо ми утврдили не само на Архитектонском факултету, него на многим факултетима, односно универзитетима у Републици Србији, а то је да оно што је било нужно да се израде правилници и да се одреде повереници који би се бавили овом темом. На многим факултетима нису били написани или нису били одређени повереници, тако да се ужурбано ради на томе. Ми смо дали препоруке како би то требало да изгледа, шта би требало да буде садржина и какву би обуку морали да имају повереници јер је у питању једна изузетно осетљива тема.

Шта сте још утврдили?

- Утврдили смо ово што сам управо рекао - да се том темом није бавило онако како се мора бавити због осетљивости саме теме. У том, да кажем, релативно новом, ви сте рекли 2017. године уведеном кривичном делу полно узнемиравање члан 182а, поред казнених одредбе, имате и дефиницију шта се може сматрати полним узнемиравањем, односно да свака вербална, невербална, физичка радња, односно неки гест који повређује достојанство из области полног живота а који ствара окружење страха, непријатељства, вређања или понижења се може сматрати полним узнемиравањем. У томе свему видели сте да има доста субјективног. Чим имате субјективно у кривичном делу онда имате врло тежак поступак доказивања и самим тим је јако скромна судска пракса. Додуше, није она скромна само код нас, дело је уведено 2017. године, него и у земљама у којима постоји као кривично дело много раније. Судови су у дилеми, јер чим имате елемент субјективног, онда имате и елемент да се тумачи на овај или онај начин.

Да се вратимо на Архитектонски факултет. Шта су они од тада урадили и шта се ви предузели?

- Оваква је процедура. Када неко доживи полно узнемиравање он се обраћа поверенику, повереник спроводи поступак. Тај поступак по правилнику нама има одређене мањкавости, тражили смо да се оне измене а то је - да не дође до секундарне виктимизације између онога ко је жртва и оног ко је то евентуално учинио. Поступак мора бити много суптилнији, да тако кажем, односно сам повереник мора имати много више знања из те области јер може доћи до секундарне виктимизација, односно да ви опет излажете жртву свему ономе што је прошла. Тога свега није било на начин на који ми сматрамо да треба, али је сигурно да ће то не само Архитектонски факултет него сви факултети, односно универзитети уредити на прави начин.

Да ли је неки факултет то боље решио или је генерално то проблем свих наших факултета?

- То је проблем не само факултета већ свих оних установа где може да се деси. И не само институција и установа. Ево, рећи ћу вам рецимо да преко друштвених мрежа може се свако десето обраћање сматрати, по овој дефиницији коју сам навео, полним узнемиравањем.

Нажалост, ово о чему ми говоримо се дешава не само на факултетима већ и у школама и запањиле су нас приче из школе глуме и из Петнице. Деца о томе причају тек када одрасту. Да ли треба упозоравати да се тако нешто дешава још док су мала?

- Апсолутно је то пут. Прво, оно што је најтеже, а то је дефинисати - што је заиста јако тешко и зато кажем да је то осетљива тема... Шта се може сматрати полним узнемиравањем? До које мере? Које су границе? Ко ће одредити те границе? За неког загрљај није полно узнемиравање, за неког опет нека врста погледа, реченице или речи може се сматрати, према његовом субјективном осећају, полним узнемиравањем. Зато треба од најмањих ногу едуковати децу шта је и у ком правцу се то креће и како ће га препознати.

Можда ће неко рећи да је овај проблем безначајан, међутим особи којој се то дешава се живот заиста претвара у пакао, посебно ако се то дешава на послу од стране шефа или на факултету од професора.

Зоран Пашалић, заштитник грађана - Апсолутно сте у праву. Пазите, то је предворје да ви некога доводите у ситуацију, баш као што сам члан закона наводи, у стање страха, у стање нелагоде, у стање константног вређања или понижавања, да имате заиста једно окружење без обзира да ли је у питању факултет, школа или било која друга средина, где се неко константно због тога осећа непријатно или се осећа у страху или још горе.

Нулта толеранција на ову тему.

- Нулта толеранција да, али као што сам рекао на почетку, осетљива је тема и морамо се врло добро позабавити, чак по мом неком субјективном мишљењу и кориговати тај члан да би он био јаснији.

Ви свакодневно разговарате са грађанима, око 30-ак разговора обавите дневно и верујем да су проблеми...

- Не обавим, али стално сам у раду. Хвала на комплименту.

И верујем да је свака прича посебна, али може ли се генерално рећи у којој области су проблеми највећи?

- Имовинско-правни и социјални, ту су проблеми највећи. То је оно што можда није увек у фокусу јавности, осим када се десе рецимо неке врло компликоване појаве или ситуације, као што је ова са станарима у Миријеву, али то је суштина и то је гро нашег деловања и активности.

Који су то још проблеми? Хајде да дефинишемо неки конкретан случај.

Зоран Пашалић, заштитник грађана

- То су проблеми који се односе на имовину, на права из социјалног осигурања, пензијског осигурања, када грађани остварују нека права од којих им, да кажем најједноставније, зависе живот и егзистенција.

Када ћемо причати о индивидуалној одговорности сваког запосленог коме су поверена јавнна овлашћења а не решавају проблеме?

- Ми причамо о томе, јер увек иза неког проблема стоји конкретна особа и односи се, управо оно што је садржина препоруке на конкретну особу, да ли је утврђено ко је та конкретна особа или ми упућујемо на неки орган који тиме треба да се бави, али управо јесте да се утврди ко је направио грешку, односно ко је направио превид, ко није урадио оно што је морао да уради и по закону и по правилима посла који обавља.

И усклади са том темом, али и са кривичним делом сексуално узнемиравање, који би био ваш став?

- Да вас исправим - полно узнемиравање. Да не правимо ту грешку. Морамо га тачно дефинисати. Реците.

Ваш савет, препорука уопште нашим гледаоцима и грађанима, ето, да им кажемо да су ваша врата отворена и да могу да се обрате.

- Могу да се увек обрате на адресу Заштитника грађана, али свакако у оквиру оних институција где мора бити
донет правилник и успостављен повереник, инсистирати да то заиста буде урађено на начин који је адекватан, односно да та особа може да им пружи помоћ. Да ли ће то ићи у правцу дисциплинског поступка, који ће управа факултета водити или ће ићи на кривично дело, то је сад питање конкретног дела, односно конкретне радње и конкретних околности.

И од кад је полно узнемиравање уведено као кривично дело, шта то заправо значи? Јесу ли се охрабриле жене да пријављују, не говоримо само женама апсолутно, и шта то значи за наше друштво? Или се само вишe говори о томе сада.

- Чим се о нечему више говори, онда се нека појава више запажа и онда се самим тим више на ту појаву указује и самим тим је и пут решења таквих ситуација далеко бољи. Постоји то још од 1970. године у Америци када је први пут неко говори о томе да треба да се уведе као кривично дело, које се не односи, добро сте рекли и хвала, не само на жене, него на све полове.

Хвала... Зоран Пашалић, заштитник грађана је био наш гост овога јутра.