a

Сва људска бића се рађају слободна и једнака у достојанству и правима, и сваком људском бићу припадају сва права и слободе без икаквих разлика на расу, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, стоји, између осталог, у Декларацији УН из 1948. године.

Без обзира на позивање на ову и друге међународне декларације, повеље и остале законске списе из области људских права и даље се свакодневно суочавамо са стварношћу која нас упозорава да се зајамчена права у великом броју случајева не остварују. Штавише, да је потребно основати контролне институције које прате да ли се права остварују и у којој мери. Администрација која не одговара на захтеве грађана, неуплаћене зараде и доприноси за раднике, неправилности приликом запошљавања, тежак положај најсиромашнијег дела популације, али и немогућност приступа јавним установама толико неопходног особама са инвалидитетом, само су неки примери од 120.000 обраћања грађана упућених Заштитнику грађана. Отуда је и његова улога између осталог, као независног органа, да уочене неправилности у функционисању државе, које за последицу повлачи и слабљење положаја грађана у свим сферама, не само констатује већ и кориговањем рада државних органа и институција ојача, као уосталом и њих саме.

Упоредо са изградњом институција суочавамо се са предрасудама које су такође често препрека развоју хуманог друштва. Ако је друштво хумано, онда у њему има места за све људе, без обзира на њихову особеност и специфичност. Солидарност међу грађанима не би смела да изостане, без обзира на материјалне тешкоће и недаће друштва и државе. Солидарност треба да постоји не само током празника већ током читаве године.

Сведоци смо нарастајућег насиља које се прелама кроз све друштвене сфере. Оно је видљиво на улици, у школи и породици, однедавно и у највишим државним институцијама. Насилничко понашање све проблеме решава „преко колена“, застрашује неистомишљеника и упозорава оне које то намеравају да буду, шаљући недвосмислену поруку, против - сила је изнад закона.

Насиље у породици, пре свега над женама и децом, код нас тренутно представља најтежи облик угрожавања људских права, права на живот, права на телесни интегритет и душевни мир. Од почетка године у породично-партнерским односима у Србији убијено је 27 жена. Нажалост, ови поразни подаци говоре да ни као држава ни као друштво немамо ефикасан одговор како да се стане на пут овом горућем проблему. Једна од првих мера које сам предузео ступањем на дужност заштитника грађана била је покретање иницијативе против породично-партнерског насиља која је имала за циљ свођења насиља на најнижу разан кроз стварање ефикаснијег кривичног поступка против насилника. Увођење бесплатне правне помоћи жртвама насиља и документовање медицинских доказа од стране судских вештака, уверен сам, поред неоспорне тежине у даљем судском поступку, имаће и превентивну улогу у осујећивању намера евентуалних насилника.

Изузетно важна тема је и положај особа са инвалидитетом, који је и даље незадовољавајући и оптерећен низом проблема, као што су недовољна приступачност јавним установама, неразвијена подршка у образовању, оскудне могућности за запошљавање. Ипак, највеће тешкоће особа са инвалидитетом потичу од неразумевања друштва да их прихвати са свим њиховим особеностима.

Када говоримо о њиховим правима и положају, целокупна јавност треба да зна да се ради о основним људским правима и да то није питање добре воље и хуманости друштва. Уживање права подразумевају, између осталог, и подршку сервиса на локалу, деинституционализацију, образовање и запошљавање, а пре свега присутност на улици и у јавним установама. Подразумева једнакост по свим одредницама широког опсега појма права, коју тражимо и за остале рањиве групе, попут особа лишених слободе, Рома и Ромкиња, итд.

Тежња ка заштити људског достојанства сваког човека представља темељ на коме се заснива мандат институције Заштитника грађана. Стога ће и основни метод рада, кога ћу се држати све време мандата, бити директан разговор са грађанима.

Отворићу врата ове институције свим грађанима којима је помоћ потребна, онима који се не сналазе у бирократском лавиринту прописа и процедура. По правилу у систему, довољног самом себи, оптерећеног предметима, а не људским правима.

Кључна улога ове институције је да грађанина учини видљивим, а људска и мањинска права темељним вредностима на којој се, поред владавине права и социјалне правде, заснива Република Србија.

Аутор: Жељка Јевтић

Прошло је сто дана од како је на месту заштитника грађана Зоран Пашалић. За „Блиц” прича који су проблеми с којима се суочио, о акцијама које је покренуо, али и шта би требало да се мења да би ојачала институција Заштитника грађана.

Увели сте неколико новина у рад заштитника грађана. Прва одлука по доласку на функцију била су отворена врата за грађане.
Да, међу првима, ако не и прва била је управо одлука да се институција Заштитника приближи грађанима и да са онима који имају проблем успоставим лични контакт.
Сматрам да треба од грађана лично да чујем шта од омбудсмана очекују и траже.
Одлука о дану отворених врата показала се као права.
Када се суоче са проблемом који тешко или никако не могу да реше, људи једноставно желе да се пожале, имају потребу и да у личном разговору са оним кога виде као последњи спас потраже решење. До сада је било око 150 грађана. Још толико њих у овом тренутку је заказало термин.

Почели сте да путујете и по Србији. Да ли постоји нека разлика у проблемима у односу на градове и шта сте таргетирали као најчешћи проблем грађана који вам се обраћају?
Увидели смо и да је многима Београд предалеко, па смо кренули у сусрет грађанима, и обишли Бујановац, Ниш, Нови Сад, Шид, Крагујевац и Пријепоље. Могу да кажем да је процентуално највише проблема имовинске природе. Једноставно речено, до застоја дође у судовима врло често јер грађани не познају своја права. Такође, најчешће се догађа и да се заштитнику јаве тек када је донета пресуда, када је реч о коначној одлуци. Онима који се обрате на време у прилици смо да помогнемо. Не могу да издвојим посебно неку институцију која заказује, али приметно је да код нас има пребацивања одговорности са једних на друге. Тако се грађани нађу у ситуацији да више не знају како и куда даље. Када дођу до те тачке, они заштиту и помоћ траже од заштитника.

Од свих проблема које сте решавали има ли оних који су вас лично погодили?
Проблеми су свуда мање-више исти, али издвојио бих оне са којима се суочавају родитељи деце са сметњама у развоју, деце са инвалидитетом и тешко болесне деце. То је свуда најболнија тема и зато сам представнике локалних власти позвао да се укључе у унапређење сервиса и услуга за подршку родитељима и деци којима је помоћ неопходна. Издвојио бих и један готово невероватан случај госпође која има 86 година и иако је испуњавала сва права на здравствену књижицу, није је имала. Решили смо то.

Покренули сте акцију „Учинимо насиље видљивим“. Да ли сте наишли на подршку других органа и институција који се тим проблемом баве?
На породично и партнерско насиље над женама ми ни као држава ни као друштво немамо ефикасан одговор. Сматрам да је неопходна боља институционална размена информација међу системима који се баве заштитом жена жртава насиља. Разговарао сам са надлежним министрима и представницима релевантних институција. Мој предлог је да се убудуће обезбеди бесплатна помоћ жртвама насиља у области судске медицине и тај сам предлог упутио институтима за судску медицину у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, као и здравственим установама у Пожаревцу, Чачку, Крагујевцу, Новом Пазару и Јагодини. Документовање медицинских доказа омогућује ефикаснији кривични поступак, а у превентивном смислу њихово коришћење утицаће на одвраћање насилника у намери да науди жртви. Ускоро очекујем прве резултате.

Какав је ваш статус у међународним и европским организацијама? Да ли имате и добијате очекивану подршку?
Имамо и добијамо подршку. Амбасадори и представници међународних организација заинтересовани су за рад институције заштитника и улогу виде као изузетно важну у процесима евроинтеграција.
Састао сам се са многима од њих, разговарали смо о наставку сарадње и, што је најважније, заштитник грађана добио је подршку за јачање независности у свом раду. Посебну пажњу посветио сам унапређењу регионалне сарадње и због тога сам одлучио да моја прва међународна посета буде колегама из Босне и Херцеговине у Бањалуци. Остварио сам контакт и са другим колегама из земаља бивше Југославије, као и са омбудсманом Турске, а надам се и успостављању ближе сарадње са колегом из Бугарске.

Антрфиле : Санкције за институције

Више пута сте говорили о изменама Закона о Заштитнику грађана. Због чега је то важно и шта је циљ очекиваних промена?
Затражићу шира овлашћења за Заштитника, а то подразумева још институција које можемо да контролишемо, али и увођење санкција за непоштовање препорука омбудсмана.
Јача и ауторитативнија институција Заштитника грађана је циљ којем тежим. Зато нам је важна измена Закона о Заштитнику грађана, што је уосталом обавеза Србије по поглављу 23. Та измена између осталог доноси нам нову систематизацију радних места, решавање проблема простора и прецизније и јасније дефинисање овлашћења. О свим тим питањима разговарао сам и тражио мишљење невладиног сектора, као и струковних удружења судија и тужилаца. Важно ми је да поменем да јавност има погрешну представу о платама, и то у Стручној служби Заштитника грађана. Ту постоји нелогичност због чега се ово питање мора другачије уредити. Заправо, наш саветник има исту плату као саветник у већини министарстава, али постоје и она министарства чији службеници и намештеници имају веће плате, па тако долазимо до парадокса да онај који контролише има мању плату од контролисаног.

аутор: Јелка Јовановић

12. октобар 2017. 

Европски парламентарци су ми више пута рекли да је омбудсман тигар без зуба, каже заштитник грађана Зоран Пашалић, и у разговору са Јелком Јовановић и Надеждом Гаће објашњава како ће ојачати институцију коју води нешто више од два месеца Одмах по ступању на дужност заштитник грађана Зоран Пашалић најавио је измене и допуне Закона о омбудсману и рад на подизању видљивости институције.

Пре конкретних објашњења зашто и како, питање колико се посао у Апелационом суду, који је досад радио, разликује од посла заштитника?

"Посао се не разликује много од претходног, јер ми је задатак да организујем све што институција обавља за потребе грађана ради заштите њихових права. Мислим да се нисам лоше показао као председник Апелационог суда, па ћу то покушати и овде", каже Пашалић за Нови магазин.

Као приоритет сте најавили промене Закона о заштитнику грађана. То је говорио и ваш претходник. Зашто и у ком смеру ће промене ићи?

То је и обавеза по Поглављу 23, а треба ојачати и кадровску структуру да би се ефикасније радило, јер је притужби из много области, најавише се односе на рад судова, рад администрације, област грађевине и фискалног система. Иначе, у измене и допуне Закона кренуло је озбиљно 2014. и радимо на томе да заиста донесу новине и већи ауторитет заштитнику грађана, можда у погледу већих овлашћења и увођења санкција за непоступање по налозима заштитника грађана.

Свакако да се ту посматрају прво проблеми који су се јављали у овом десетогодишњем периоду, решења у законима земаља у окружењу и европских земаља, а често и ван Европе, где постоји ова институција. Ингеренције заштитника у неким уређењима су много шире, решења су различита, све до овлашћења сличних нашим, али најважније је појачати могућност деловања.

Грађани се у великом броју обраћају заштитнику, најчешће када су проблеми заиста такви да им друге институције не могу помоћи. Ви сте у систему практично последња институција којој се грађани могу обратити за заштиту права.

Поставља се питање јесмо ли последња или се то тако схвата. Можда би било добро у неком будућем периоду – још размишљам, тек сам 2,5 месеца на овој функцији – да користећи медије грађани буду упознати с правима и да захваљујући томе проблем пред заштитника изнесу док га је могуће решити користећи се ауторитетом ове институције.

У протеклом периоду примили сте 120 грађана. Поменули сте области на које се жале, шта су конкретни проблеми који су их довели до вас?

Различити, грађани се најчешће притужују на област правосуђа, затим на рад одређених институција, често у локалу, које су се оглушиле о одређено право. Углавном, сви они који су дошли не могу другачије да реше проблем; неке од тих проблема заштитник грађана може да реши, неке не, па је важно грађанима то јасно рећи, не доводити их у илузију да заштитник грађана може да реши све њихове проблеме.

Да ли вам је, док сте били у правосуђу, изгледало да је оно највећи проблем грађана?

Не кажем ни сад да је највећи, али извесно је да сам и тада примао грађане као странке, не само из области прекршаја већ и по многим другим захтевима. И јасно се види да је правосуђе проблем. Није ме ни сада то изненадило, једино што овде гледам из другачијег ракурса. Као председник суда могао сам да помогнем да се нешто убрза, а овде се очекују разне врсте помоћи.

Сем правосуђа, шта их још мучи?

То је оно што се зове – добра управа; неки пут је грађанима довољно да неко саслуша њихов проблем јер су више пута апеловали на многе институције које нису нашле за сходно чак ни да их саслушају.

Примате ли само грађане који су поднели притужбу или све?

Свако може да дође. Очекивали смо да ће бити довољан један термин месечно, за 30-35 грађана, али испоставило се да смо морали да дамо нове термине, сада имамо два, размишљамо о трећем. Сваки пут је све више оних који желе да се виде лично са заштитником.

Има ли конкретних резултата од тих сусрета?

Да, тамо где је заиста могуће помоћи. Конкретно, у контроли рада судова немамо ингеренције, у пресуђеној ствари заштитник грађана не може да помогне. Најтеже пада то кад видите да људи заиста имају тежак животни проблем, а ви нисте у ситуацији да им помогнете.

Ако то повежемо са изменама закона, хоће ли ту бити новина?

Има више модела у свету, почев од тога да омбудсман контролише рад судова, чак и у меритуму, конкретно у поступку, па до контроле судске администрације. Код нас се истиче проблем суђења у разумном року. Поменули смо и закон који још није донет о бесплатној правној помоћи; сарадници ми кажу да би тим институтом многи проблеми били решени јер би тако грађани могли да се обрате неком ко заиста може да им пружи правну помоћ. То су људи који немају новца да се обраћају професионалним адвокатима, а заштитник грађана нити може, нити сме, нити има право да узима тај посао. Нити бих то тражио у изменама закона, али ишли бисмо у том правцу да и ми можемо да дамо грађанима неку врсту правних упутстава и савета.

Треба знати, то су ми и европски парламентарци више пута рекли, заштитник грађана је тигар без зуба. Нема много ингеренција, нема могућност да делује више од препоруке. Постоји само могућност разрешења функционера, а за десет година постојања заштитника грађана само су три разрешења тражена. Тражена, наглашавам, тако да је могућност увођења неке санкције – не казне него санкције – можда пут јачања ауторитета заштитника грађана.

Колико је битно јачање мреже омбудсмана. Војводина, Београд и још неколико градова имају ту институцију, не све општине, а има и неколико ваших канцеларија.

Постоји закон о локалним омбудсманима, они поступају по прописима локалног карактера, покрајински по покрајинским прописима; једини ко има права да поступа по републичким законима је републички заштитник, односно ја у овом случају. Пре месец дана састао сам се са свим локалним омбудсманима, замолио сам их да дају своје предлоге и да их евентуално уведемо у измене и допуне Закона. Обратили смо се и водећим невладиним организацијама у овој области, да и цивилни сектор да примедбе, мишљење и предлоге. Нећемо јурити са изменама јер нови закон треба да траје дуже.

Поменули смо на самом почетку вашу намеру да институцију учините видљивијом. Шта подразумевате под тим и како ћете то учинити?

Информације о институцији углавном се везују персонално за заштитника, што је и логично јер је то инокосни орган, али свакако треба видети и остале људе. Покушали смо то на првом пријему грађана тако што смо позвали све медије да сниме институцију, просторије у којима раде запослени. Не заборавимо да је налажење адекватне зграде обавеза и по Поглављу 23, али још је важније да постоје одговарајући услови за рад. Позвали смо медије и да прате поступак од притужбе до одговора. То је један начин постизања видљивости, други је одлазак заштитника у друге градове и општине јер ја нисам заштитник само грађана Београда. Конкретно, 12. октобра крећемо у обилазак подручја у која треба отићи, прво је југ Србије, а онда ћемо даље, обићи ћемо целу Србију.

Да ли су људи с којима сте разговарали само из Београда?

Хвала за ово питање; они долазе и из унутрашњости и нама је најтеже када дођу људи којима не можемо да помогнемо, при томе пут кошта, а они су слабијег материјалног стања. То је један од разлога што ћемо им ићи на ноге, да их саслушамо у местима у којима живе….

И где проблем настаје?

Баш тако, једно је видети на фотографији проблем на који указују, а друго уживо. Имате случај, рецимо, да неко подигне зграду и затвори улаз у неку предузетничку радњу, онемогући човеку да живи и ради. То се на фотографији не види јасно. Разговараћемо са челницима локалних самоуправа да ли и како проблем може да се реши, а често може и без потезања мера које би биле непопуларне. То није ванинституционално деловање већ могућност да се помогне људима у складу са законом.

Хоћете ли бежати од предлога за разрешење, посебно кад се на лицу места утврди одговорност?

Ако постоји законски основ и грубо кршење закона, свакако нико неће бежати од предлога за разрешење, ја најмање, само врло је значајно правилно утврдити чињенице. Ми радимо на основу Устава и закона, чланом 10а није дозвољена политизација овог посла, заштитнику и његовим заменицима није дозвољено давање политичких изјава и најважније је наћи баланс да се предлог не схвати политички већ стручно, утемељено на Уставу и закону.

Јесте ли се запитали у разговору с људима који су долазили "да ли је ово могуће"?

Нажалост, нисам јер сам се и у претходном послу који сам радио, адвоката и прекршајног судије, често сретао с тим што се зове маргина друштва. Мада, код нас долазе људи који су притерани уз зид, често су свесни да је немогуће решити проблем, али значи им и да их неко саслуша; дешава се да на другим местима не буду примљени на начин који подразумева достојанство грађанина. И да допуним, нису то само грађани који су поднели притужбе, често дођу мимо тога и на лицу места формирамо предмет.

Имате ли актуелних случајева за које јавност треба да зна, а на маргини су интересовања?

Има, али то би значило да говорим имена, а то не смем и нећу. Рећи ћу само да има људи који нису заслужили третман какав имају, много су учинили за културу и уметност ове државе, а живе у беди. Или, неко ко је по другом основу провео радни век часно – једва преживљава.

Колико људи уопште знају права?
Махом не знају и изменама Закона би требало омогућити заштитнику да грађанима сигнализира шта су њихова права и како да их заштите пре него што исцрпу све правне могућности.
Омбудсман има права на предлагање закона из своје надлежности; имате ли план у законодавној активности и јесте ли стигли да проверите шта је било са пређашњим предлозима у тој сфери?
На законе из своје надлежности, а она је широка; наша обавеза је и да дајемо мишљење о новим законима, а новина коју сам увео је да се лоцира евентуални проблем који би могао настати применом неког прописа.

На пример?

Има ту много закона; о дуалном образовању, о полицији, о катастру, порезима… Приметио сам да постоји велика доза сарадње предлагача и поносни смо што су многе наше примедбе прихваћене и унете у те законе. И радићемо на јачању тог нормативног дела посла, сад се ради, али може више и треба довести људе који су најбољи у том нормативном послу.

Све што кажете тражи знатно већи буџет.

Не мора да значи, битно је не радити произвољно већ тачно утврдити где су потребна појачања. Рецимо, и поред великог труда, многи из овог тима не познају довољно катастар, фискални систем, електропривреду, а ту је много предмета.

Похвалили сте предлагаче закона, а парламент? Већ трећу годину не разматрају извештаје заштитника, повереника и поверенице. Јесте ли разговарали на ту тему, очекујете ли да се разматра ваш извештај?

Очекујем, врло је значајно да скупштина разматра извештаје и разговара о њима, то им је и обавеза. Но, јавност не зна да је институција омбудсмана у многим земљама у дефанзиви, у Хрватској парламент такође не разматра извештај, не знам због чега је тако…

Можда су превише приљежни у послу?

Могуће.

За крај врућ кромпир – Савамала.

Није Савамала врућ кромпир, бар не једини: још 19. фебруара тај је случај са позиције заштитника архивиран, исцрпљена су сва средства која су нам била на располагању осим тог јавног захтева за разрешење који се може тумачити на више начина. У овом тренутку Савамала је у рукама полиције, тужилаштва и суда, а ми очекујемо да нас полиција извести по примедбама које су упућене.

Кад полиција заврши посао, а већ се зна да у њиховом извештају нема назнака одговорних, онда за вас наступа нова фаза – по појединачним притужбама оштећених, зар не?

Апсолутно, предмет је архивиран у смислу досадашњих процедура, али то је глобални случај који ће изродити много појединачних и свакако да ће заштитник грађана поступати по притужбама свих који се буду јавили.

Учинити насиље видљивијим

Обновили сте иницијативу "Учинити насиље видљивијим". Зашто?

Велика је ескалација насиља у породици, често с трагичним последицама, смрћу, убијене су неке особе, убијене су жене на најсуровији начин. Ми морамо да се укључимо и да превенирамо. Како? Кроз пројекат о којем говорим: жртве морају да знају где ће се упутити кад до насиља и повреда дође, то је институт за судску медицину који даје везу између радње и последице, односно конкретизује да је неко лице учинило то што је учинило некој жртви. Шта се тиме добија? Жртва се охрабрује да пријави насиље јер би докази на суду били ојачани релевантном експертизом и спречила би се секундарна виктимизација жртве, саслушање, исказ на околности којих се она нерадо сећа или он, ако је мушкарац жртва. Истовремено, тиме насилника треба одвратити он насиља јер ће у једном тренутку видети да је епилог такав да се неће, колоквијално речено, провући. Пилот-пројекат почињемо у Београду, а циљ је цела Србија.

То значи да се нанете повреде учине видљивим у систему који може да заштити жртву и казни насилника?

Тако је. За то је неопходна сарадња са свима у систему, а посебно с повереницом за заштиту равноправности Да, најважније је убрзање судских поступака, а то је могуће само ако сарађују сви у ланцу. У праву сте, у овом делу се ингеренције заштитника и поверенице поклапају, али то је разлог више за сарадњу. Охрабрује то што се у многим ресорима већ спроводи обука запослених за поступање у случају насиља.

Тим и зараде

Супротно "препорукама", нисте променили тим који сте затекли. Шта ћете радити у кадровском смислу ако се прошире ингеренције?

Нисам мењао тим из једног разлога који јавност не зна – велика флуктуација људи, статистички гледано, врло је лоша по институцију јер је за десет година отишло 40 људи, а ово време како сам ја ту троје. Разлог су првенствено неадекватне плате јер ако контролишете институције у којима се зарађује много, ви се осећате деградирано.

Увођење зарада у институцији омбудсмана у другачији систем, издвајање из Закона о платама државних службеника, као што су неке државне институције већ учиниле, такође је могућ правац измена закона.

Плате челника независних институција честа су тема. Ваш претходник је предлагао максимизирање прихода из буџета за све државне функције. Јесте ли ви размишљали о некој врсти уравнотежења зарада тим путем?

То апсолутно није мој део посла, али треба размотрити праведнију расподелу плата и најважније је да буду мотивишуће, не само заштитника и заменика већ за све запослене – јер без њих се ништа не може урадити. Преовлађују млади људи врло високог образовања и мени је најважније да њих задржим и да доведем нове са специфичним знањима. А неће доћи ако плате буду какве јесу. Људи имају интерес за јачање тима, разговарао сам с њима, желе да се образују и треба их специјализовати за одређене области. Не кажем да су њихова знања недовољна, али једно је ствари посматрати из аспекта експерта за битне области, а друго је радити као досад. Посебно охрабрује ентузијазам људи, потреба да помогну, спремни су да раде и ван радног времена кад примам странке, понекад и до поноћи.

Аутор: Р. Марковић

Положај старијих у Србији је изузетно тежак и за многе од њих безнадежан. Овакво стање последица је општег сиромаштва друштва као и све веће кризе традиционалних моралних вредности која наше друштво задњих пар деценија прожима. Највећи број старијих прима мизерно мале пензије, које су недовољне да би обезбедиле, често и голу егзистенцију, а често су приморани да својим финансијама издржавају већ одрасле потомке, каже за Данас заменица заштитника грађана Владана Јовић.

У чему се види њихов положај? Да ли су и у којој мери нарушена њихова права као грађана?

Низак животни стандард узрокује нарушавање права, пре свега из области економске, социјалне и здравствене заштите. Често су лекови ти које сами себи укидају како би обезбедили храну и платили комуналне услуге. Партиципација за многе од тих неопходних лекова за њихова примања је често сувише велика.

Решавање здравствених проблема који су свакодневица у том животном добу је отежано а често и изузетно тешко. Смањење запослених у здравству и социјалној заштити често онемогућава свим грађанима а посебно старијима одговарајућу здравствену заштиту. Потребе за социјалним услугама су велике јер су старији суграђани све усамљенији и све слабији а комплексне здравствене тегобе онемогућава им да се самостално брину о себи. Нажалост социјалне услуге су у свом рудименту и недовољно и неравномерно су распоређене на територији Србије.

Поред недовољно средстава које локалне самоуправе улажу у развој истих, миграције младих из руралних средина ка градовима или пак ван земље, у потрази за послом, додатно отежавају живот старијих суграђана у тим срединама. Становништва је ту све мање, посебно младих, самим тим ни потребне подршке.

Да ли се старији људи обраћају Заштитнику грађана и због чега?

Старија лица се обраћају Заштитнику грађана, али не у мери која би показала тежину проблема са којима се суочавају. Они су недовољно информисани о својим правима, као и о томе коме и где се могу обратити ако су им права ускраћена.

Истрошени свакодневном борбом са здрављем и егзистенцијом, често немају ни снаге да се боре за своја права, нити верују да могу шта да промене. Навикли су да ћуте и да се много не жале јер се осећају као терет деци која већ воде тешку битку за своју егзистенцију и егзистенцију своје деце. Неретко притужбе подносе преко деце и оне се, углавном односе, на остваривање или повреду права из области пензијског и инвалидског осигурања и социјалне заштите. Иако је по различитим истраживањима насиље у породици према овој популацији доста распрострањено, о чему говоре и подаци званичних институција (полиција, центри
за социјални рад), ретке су притужбе које указују на исто.

Да ли Заштитник грађана поступио у скорије време по пријави која се тиче угрожених права старијих особа ?

У континуитету поступамо по притужбама на угрожавање права старијих и то најчешће у области пензијског и инвалидског осигурања, те је последњих година овај орган упутио неколико значајних системских препорука у овој области, Фонду ПИО. Већина њих је испоштована и остварена је доста ефикасна сарадња у овој области, са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Такође честе су притужбе на права из социјалне заштите. Једна од последњих значајних препорука системског карактера упућена је Градској управи града Београда. Заштитник грађана поступио је по притужби у којој је притужилац указао на повреду права на услугу социјалне заштите - помоћ у кући. Наложено је да притужиоцу и осталим грађанима којима је право на услугу помоћ у кући признато решењем надлежног органа, Градска управа обезбеди пружање наведене услуге, као и да се будућим корисницима наведена услуга пружи без одлагања по
правноснажности решења.

Како побољшати положај старијих?

Међугенерацијска солидарност је основ даљег развоја сваког друштва. Неопходно је да држава и друштво препознају значај моралних и интелектуалних вредности које носе наши старији, да схвате да старије генерације нису наш терет већ богатство. Приоритет државе мора бити обезбеђивање достојанственог и квалитетног живот старијима, кроз промоцију активног старења, развој сервиса подршке у социјалној заштити, и развој превентивне здравствене заштите старије популације. Посебан фокус треба бити борба и превенција деменције и шећерне болести, али и других болести које најчешће прате старење. Ово је једна мултисекторска акција коју морају сви релевантни државни и локални актери да развију и спроводе. Зато је неопходно што пре израдити Националну стратегију за старије која би плански осмислила како најефикасније, са најмање утрошених средстава и са што већим укључивањем саме популације за коју се стратегија прави, да се развију политике као и да се исте спроведу.

И држава и друштво морају бити свесни да демографска кретања како у свету тако и код нас иду у правцу све старијег друштва, и да уколико се ова чињеница на време не спозна као битан фактор економских, социјалних и образовних политика, економски развој друштва биће све упитнији, сиромаштво друштва све веће, а што наравно за собом директно утиче и на лепезу права грађана и ниво остваривања истих.

Савет за старије особе

Најавили сте оснивање посебног Савета старијих особа. Чиме ће се бавити и шта мислите о најавама Град Београда да оснује исти Савет?

Савет Заштитника грађана за старије, имаће саветодавну улогу. Циљ је да помогне институцији Заштитника грађана тако што би указивао на реалне проблем са којима се сусрећу наши старији грађани, чиме би исти постали видљивији, те кроз деловање ове институције и сарадње са другим надлежним органима омогућило ефикаснији рад на унапређивању остваривање права старијих лица.

Сматрам да је идеја Града Београда да оснује овај савет одлична, јер се на тај начин унапређује партиципација грађана у доношењу одлука и активностима Града које се односе на услуге овој групи грађана.

 

 

Страна 5 од 53