a

ЛИЧНИ СТАВ, недељник "НИН", 17. јул 2014. године 

Уместо атмосфере сукоба, морамо градити, упорно и дуго, а почети одмах, атмосферу дијалога у којој неистомишљеници нису противници које треба победити, већ учесници заједничког друштвеног процеса

(Не)поштовање права грађана Србије одраз је и (не)културе људских права.

Култура, која се не може нормирати, почива умногоме на личном и колективном самопоштовању. Потребно нам је да успоставимо, ојачамо то самопоштовање.

Уместо, или уз организовано слављење јуначке прошлости и радовање визијама лепе будућности, за оздрављење и јачање самопоуздања могла би нам бити корисна три процеса, ако је могуће – у садашњости: де-политизација (политичка детоксикација, департизација), де-пројектизација (или деекспертизација) и де-конфронтација.

Готово сва друштвена догађања у Србији су исходи (централни или споредни) континуиране страначке кампање и утакмице. Друштвена моћ постоји готово искључиво као политичка моћ, лични ауторитет мери се кроз политички утицај.

Али не само у Народној скупштини и Влади, већ и у привредној комори, спортском савезу, дому културе, универзитету и школи, болници, канцеларији... Политичке партије, међутим, нису једини и довољан састојак демократије, још мање живота, нити једино исходиште, једина амбиција и средство за постизање циљева. Морало би се знати где се, кад се, како се политиком бави, а пре тога и чиме се политика бави. Морамо „ин виво“ осетити да није нужно да одаберемо и декларишемо своју политичку опцију да бисмо се запослили, као човек остварили и, ако за тим тежимо, били утицајни. Овде се, дакле, ради о потреби за политичком детоксикацијом друштва и институција. Када се наша политичка елита разбистри, а политика повуче у своје корито, створиће се места и продисаће и друге, подједнако важне и битне елите чији је простор одавно поплављен.

Српско друштво требало би и да успостави „власништво“, контролу и одговорност над развојем сопствених институција и процеса. Једни „експерти“ нам преписују најбоље из различитих система, други то мућкају, па се онда, сви заједно, чудимо што таква компилација не функционише. Више се не ради, спроводе се „пројекти“. Страни „експерти“, као и наша интелектуална емиграција, од којих ни једни ни други углавном не владају локалним правним, институционалним и друштвеним контекстом,  са лидерских позиција се више уче на нама и о нама него што знају и могу да ово друштво, такво какво јесте, а какво они до краја не разумеју, негде поведу. Овде се никако не предлаже одрицање од међународних стандарда и интеграција Србије, још мање конфликт са другим државама и међународном заједницом, а понајмање сукоб са стручношћу.  Али, домаћи стручњаци и лидери деценијама трпе негативну селекцију и таблоидизацију.

Негативна селекција у институцијама их маргинализује, а таблоидизација чини да се сами склањају са јавне сцене каквој не припадају. Најстручнији и најбољи су у Србији углавном невидљиви, или теже невидљивости. Баш међу њима се крију наши најкомпетентнији лидери. Експерти су свакако добродошли и потребни, али шта ће да раде - није нам свеједно.

Треће Д, можда најбитније и најхитније, јесте смиривање нарастајућег друштвеног конфликта. На недавном јавном скупу у београдском Дому омладине могла се готово физички додирнути нетрпељивост између појединих присталица владајуће странке и дела осталих учесника, критички настројених. Ту је и трећа група – у све, разочарани који упадљиво ћуте, стежући празан новчаник. У Србији се убрзано стварају светови између којих антагонизам расте. Национално јединство не значи једноумље, већ динамику у колективитету који његови чланови, без обзира на разлике у мишљењима, подједнако и с правом доживљавају као свој. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се, већ се цепа национално јединство и то на начин који води конфликту. Уместо атмосфере сукоба, морамо градити, упорно и дуго, а почети одмах, атмосферу дијалога у којој неистомишљеници нису противници које треба победити, већ учесници заједничког друштвеног процеса у коме се из различитих углова виде различити квалитети и проблеми, и у коме постоје различити, некад и супротстављени предлози како стање унапредити.

Оружани сукоби и злочини почињени током деведесетих година оставили су тешко наслеђе државама насталим на територији некадашње Југославије. Више од сто хиљада убијених, десетине хиљада мучених и силованих и више од десет хиљада грађана који се и даље воде као нестали, као и стотине хиљада расељених људи чија имовина је уништена, представљају терет са којим се постконфликтна друштва тешко суочавају.

Последице сурових дешавања је тешко отклонити, међутим, процес успостављања такозване транзиционе правде је могуће остварити кроз разоткривање свих релевантних чињеница и јавног признање извршених злочина, а пре свега кроз ефикасно и свеобухватно утврђивање индивидуалне кривичне одговорности починилаца.

У циљу исправљања неправди чињених у нашој прошлости и постизања неопходног помирења, које представља полазну основу за развој демократских процеса, неопходно је посветити посебну пажњу праву жртава на репарацију. То подразумева признање и разумевање патњи жртава, признање њиховог достојанства и спремност да се реинтегришу у друштво, а не да се осећају грађанима другог реда чије се патње игноришу.

Репарације представљају комплексан систем. Пре свега, то су материјална давања (на пример, у новцу или добрима) или ослобођење жртава од пореских, социјалних и других редовних плаћања. Веома значајне су симболичке репарације које се огледају, пре свега, у јавном и недвосмисленом признању злочина: комеморацијама, спомен- обележјима, данима сећања, називима установа, тргова, улица... Репарације могу да се односе на конкретну жртву, а уколико су права лица повређена из разлога што су припадници одређене групе, на пример одређеног народа или вероисповести, репарације треба усмерити у афирмацију положаја те групе као целине. Репарација обухвата право на реституцију, компензацију и рехабилитацију.

У Србији није успостављен правни оквир који обезбеђује остваривање права цивилних жртава рата на репарацију у складу са важећим стандардима. Постојећи Закон о правима цивилних инвалида рата, као и закони којима су прописана права бораца, војних инвалида и њихових породица, нису задовољавајућа решења.

Наиме, за остваривање права прописаних Законом о правима цивилних инвалида рата услов је да је жртва страдала „од стране непријатеља“. Наведеном одредбом елиминишу се сви они који су били жртве регуларних државних војних или полицијских снага, као и других оружаних формација под њиховом командом или толерисаних од стране државне власти.

Услов је и да се повреда права десила за време рата и ратних операција, па су сви они који су током деведесетих година били жртве изван периода од три месеца током 1999. године, у коме је СРЈ формално била у оружаном сукобу, онемогућени да остваре права, иако су им повреде права причињене у вези са ратним дејствима.

Даље, Закон жртвом сматра само „лице код кога наступи телесно оштећење од најмање 50 одсто“. На тај начин из круга жртава искључена су сва лица која су претрпела озбиљне, па и доживотне последице насиља. Ово има за последицу да ниједна жртва силовања не може остварити право на репарацију.

На крају, указао бих да Закон, као услов за остваривање права на месечну новчану надокнаду, предвиђа „социјалну угроженост“, на који начин је ово право сведено на социјалну помоћ. Тиме жртве, односно њихове породице које нису социјално угрожене, не могу остварити једно од значајних права на репарацију.

ЛИЧНИ СТАВ

Протеклих дана у медији су поклонили пажњу наводима заштитника грађана да данас у Србији нема организоване и подстицане појаве тортуре, али да постоје случајеви злостављања које надлежни органи толеришу. Наиме, у протеклом периоду утврђен је низ таквих случајева, поводом којих је потпуно изостала правовремена и свеобухватна реакција, на који начин надлежни органи нису остварили своју обавезу у борби против некажњивости за тортуру.

Бројни међународни инструменти, почев од Универзалне декларације о људским правима, затим регионални инструменти, попут Европске конвенције о заштити људских права, као и важећи прописи Републике Србије, пре свега Устав, утврђују право на достојанство, право на неповредивост физичког и психичког интегритета и забрањују мучење, нечовечно и понижавајуће поступање или кажњавање. Држава је дужна да штити та права.

Забрана тортуре има два аспекта - материјални и процедурални. Материјални аспект подразумева обавезу државе да спречи настанак било ког облика злостављања, а процедурални подразумева обавезу државе да када дође до злостављања, исто препозна, одговарајуће истражи и казни, као и да жртви пружи одговарајућу сатисфакцију.

Држава има обавезу да спроведе истрагу увек када грађанин укаже да је он или нека друга особа била злостављана, као и када се на било који други начин дође до информација које указују на то да је неко злостављан. Наравно, наводи о злостављању треба да су поткрепљени бар неким од доказа који стварају основе за сумњу да је дошло до злостављања.

Обавеза спровођења делотворне истраге не односи се само на ситуације у којима постоји сумња да је неку особу злостављало службено лице већ и на ситуације у којима се неко обраћа државним органима тврдећи да је жртва насиља које нису учинила службена лица, али чије поступање је толерисано од стране државних органа. То су случајеви када осуђеници нису били на одговарајући начин заштићени од других осуђеника, или случајеви насиља у породици, када је, упркос најавама, изостала правовремена реакција надлежних органа.

У поступцима у којима грађанин тврди да је био злостављан и приложи доказе о претрпљеним повредама, терет доказивања је на надлежним органима. Тиме је установљена претпоставка да је за повреде одговорна држава, те је на држави да пружи уверљиво објашњење о томе како су повреде настале.

Истрага навода о злостављању мора бити хитна. Одуговлачење поступака има за последицу отежано проналажење и чување доказа, што ствара могућност да починиоци остану неидентификовани. Истрага навода о злостављању мора бити свеобухватна, морају бити предузете све неопходне истражне радње, као што су прикупљање свих материјалних доказа, саслушавање сведока, форензичка испитивања итд. Истрага мора бити окончана у разумном року, надлежни органи не треба да дозволе да у поступку дође до одуговлачења за које се не може понудити разумно објашњење, нарочито које има за последицу застарелост.

Истрага навода о злостављању мора бити делотворна, односно вођена на начин који омогућује да починиоци буду идентификовани. Међутим, из наведеног не проистиче да се искључује могућност да истрага буде делотворна, спроведена сасвим савесно, а да ипак не доведе до идентификације починилаца.

Држава је дужна да спречи било који облик одмазде према лицу које је указало на злостављење. Жртви је потребно омогућити право на репарацију, односно примерену сатисфакцију за претрпљену бол и патњу.

Аутор је заменик заштитника грађана

Аутор: Милош Јанковић

Досадашње реформе правосуђа нису довеле до ефикаснијег рада судова у такозваним притворским предметима. Осим тога, утисак је да се мере притвора често олако изричу, да су непримерено дугог трајања, као и да судови ретко одређују мере попут јемства, које представљају ефикасне алтернативе притвору. Околности које прате извршење мере притвора, повреде претпоставке невиности притвореника, као и услови извршења те мере, у великом броју случајева представљају својеврсну казну пре осуде.

Смештајни и други животни услови притвореника у појединим притворским јединицама и даље нису у складу са важећим стандардима. Капацитети су већином пренасељени, тако да се појединим притвореницима не омогућује простор у спаваоници од најмање осам кубних метара и четири квадратна метра. Није потпуно елиминисана ни појава да поједини притвореници спавају на душецима на поду или троспратним креветима, што обесмишљава идеју о засебном лежају. Поједине просторије притворских јединица су у изузетно лошем стању, руиниране, прљаве и непроветрене. Нарочито је тежак положај непушача који су смештени у истој просторији са пушачима. У појединим просторијама је недовољан и доток природне светлости, а вештачко осветљење је незадовољавајуће, у мери која не омогућује читање без штете по вид.

Притвореници су по цео дан закључани у ћелији/спаваоници. По правилу им се не омогућује да расположиво време током дана проводе ван ћелије, у заједничким просторијама са другим притвореницима са којима им одлуком суда није забрањен контакт. Притвореницима се у највећем броју случајева не омогућује радно ангажовање, нити су укључени у социјалне и културне активности. Иако по важећим прописима притвореници имају право да сваког дана изван затворених просторија проводе најмање два сата, у појединим притворским јединицама не постоје услови за остварење тог права у пуном обиму. Постојећа шеталишта углавном немају адекватне надстрешнице, подобне за заштиту од атмосферских падавина. Такође, нема довољно услова за физичке активности, посебно у време лоших временских прилика.

Присутна је појава да се притвореници који нису раније осуђивани смештају у исту спаваоницу са притвореницима који су раније осуђивани, а не поклања се довољна пажња распоређивању притвореника у зависности од врсте кривичног дела које им се ставља на терет. Наведено није у складу са важећим прописима и може имати далекосежне негативне последице по притворена лица.

Вишегодишњи притвор може довести до значајних поремећаја у брачним и породичним односима притвореника. Охрабрује то што су након бројних притужби притвореника у Окружном затвору у Београду формиране посебне просторије за посету брачног друга, деце и других блиских лица, те да је у протеклом периоду одлуком надлежног суда једном притворенику, који се на извршењу мере притвора налази више од пет година, одобрена брачна посета, без присуства особља или других осуђених.

Жене којима је изречена мера притвора смештају се у притворским јединицама затвора широм Србије. Њихов релативно мали број у једној притворској јединици има за последицу да су поједине од њих током извршења мере притвора, често на дужи рок, практично у усамљењу. Иако у систему извршења кривичних санкција то представља дисциплинску или посебну меру која је строго временски ограничена, у постојећој пракси то је за поједине притворенице редован начин извршења мере притвора.

Аутор је заменик заштитника грађана