a

5 МИНУТА СА...

САШОМ ЈАНКОВИЋЕМ

Нови Магазин

Јелка Јовановић

Заштитник грађана Саша Јанковић поново је у жижи јавности, овог пута због спора са Војној безбедносном агенцијом и Министарством одбране. Повод је умешаност припадника и тих органа у инцидент током Параде поноса, када су жандарми претукли Андреја Вучића, премијеровог брата. ВБА и Министарство су одбили да Јанковићу доставе документе помоћу којих би окончао законом предвиђену контролу, о чему је он обавестио јавност, али и о сазнањима да ВБА незаконито прикупља податке о активностима политичких странака, војних и цивилних синдиката и судијама.

Синдикати захтевају проверу ваших навода о прислушкивању. Прво питање је како сте дошли до тог сазнања, а друго како коментаришете захтев синдиката?

Када постоји опасност од штетних последица закон ме изричито овлашћује да од других органа заштитим идентитет лица која ми се обрате и ја то сада морам да учиним, тим пре што у Србији нема адекватног начина заштите узбуњивача.

Захтев синдиката да се испита сумња коју сам изнео у јавност је разуман и оправдан, али показује малу дозу збуњености о улози заштитника грађана - управо је заштитник, а у овом моменту сам то ја, контролни орган који треба да испита та сазнања. Ако потврдим њихову истинитост, треба да дам препоруке како да се незаконитости и неправилности отклоне, а ако постоји сумња да је учињено и неко кажњиво дело, да поднесем пријаву органу надлежном за казнене поступке - кривични, прекршајни или дисциплински.

Повод је инцидент који се догодио уз Параду поноса и пребијање Андреја Вучића.

Прошле године сам најавио системску контролну посету ВБА. Током дужег периода дошао сам до сазнања које је требало да проверим у свеобухватној контроли; у таквим контролама сам већ био у БИА, а у ВБА сам до сада водио само поступке контроле у појединачним случајевима. Онда се догодио инцидент током Прајда и ВБА и Министарство су први пут одбили законску обавезу да заштитнику доставе све податке и дају изјаве. У ситуацији када контролисани орган бира шта ће вам дати, а шта не, бесмислено је ићи у системску контролу. Србија дуго гради систем  демократске  цивилне контроле тајних служби, подсетићу вас да је 2002. тадашња војна контраобавештајна служба ухапсила потпредседника Владе, који јесте некада био војно лице, али пензионисани генерал је цивил. Одмах после тога донет је савезни Закон о службама безбедности, а један од главних циљева био је да се војна служба стави под цивилну контролу, да се војска бави војним питањима, а БИА и други цивилни органи цивилним. Донети су и други закони, између осталих и Закон о основама уређења служби безбедности, и првим амандманом који сам икада поднео Народној скупштини, и који је усвојен пре седам година, те службе су потчињене контроли не само извршне власти и парламента, већ и независних државних органа. То је касније појачано низом других закона, између осталог и законом о тајности података, па и Законом о ВБА и ВОА.

Из вашег одговора је очигледно да ни извршна власт не схвата улогу заштитника грађана.

Из мог одговора или из изјава неких челника извршне власти? Након првог одбијања ВБА да достави тражене податке, упутио писмо министру одбране. У писму сам детаљно подсетио на све законске обавезе и на то да нема никаквих препрека да се паралелно води преткривични поступак и контрола, што се и дешавало мноштво пута. Још нисам добио одговор, па изгледа да у конкретном случају има и нечега више од несхватања.

Јесте ли задовољни реакцијом јавности, медија и грађана?

Јесам заиста, и то је велико охрабрење за развој демократије у Србији: грађани и цивилно друштво не могу и не треба, чак ни у земљама у којима су институције најснажније, да буду неми посматрачи. Све што институције раде - раде у име грађана и грађани су коначни контролори. У овој ситуацији јавност је схватила значај тога да не дозволимо уништавање постигнутог степена демократске цивилне контроле који је годинама грађен. Слобода и људска права се не добијају на сребрном тањиру, освајамо их и бранимо као грађани у сваком моменту, а грађани, организације цивилног друштва и медији у Србији то управо раде у овом случају, пружајући подршку државном органу који је гаранција поштовања њихових људских права.

Месецима сте веома критиковани, па и оптужи вани, често у самом парламенту. Како то доживљавате?

Покушавам да раздвојим критику од личних дисквалификација; критика је позитивна ствар, без обзира на то ко критикује, чак и човек за кога мислимо да није етички исправан може да упути исправну замерку. Са друге стране, у нашем јавном дискурсу често се на чињенице одговара личним дисквалификацијама или вредносним судовима, иако на чињенице треба одговарати чињеницама, а органи власти би морали да се клоне вредносних судова и препусте их грађанима. Ми би требало да презентујемо чињенице о нашем раду, а грађани нека цене, критикују, оспоравају, подржавају. Наравно да није уобичајено чути министра или посланика да говоре ствари које су се чуле последњих дана, али достигли смо степен демократије у којем јавност разликује личне дисквалификације од критике. Увреде ме нису погодиле, али оно што је недопустиво, а нисам први мада бих волео да будем последњи коме се то дешава, јесте замена теза да угрожавам националну безбедност, "рушим систем" рушим отаџбину, радим за стране интересе... Тако се на људе ставља мета. То је недопустиво и реаговао сам у свим ситуацијама када се то у прошлости дешавало другим људима.

Да заокружимо: када ћете у ту системску контролу ВБА?

Мислим да Министарству и ВБА још није потпуно јасна ситуација. Данас (уторак) сам добио допис в.д. генералног инспектора у МО, потчињеног министру, који од мене тражи да му доставим сазнања која имам како би он обавио надзор. Уместо да МО испуни законску обавезу и подвргне се контроли од стране Заштитника грађана, имамо захтев из Министарства да Заштитник грађана њима достави своја сазнања да они сами себе преконтролишу. Наравно, за тај захтев нема никаквог законског основа. Контролу ћу обавити након што Министарство и ВБА у већ покренутим поступцима почну да поштују своје обавезе и буде створен бар минимум услова за истинску контролу.

Када се успостави потпуна сарадња у случају на дан Параде поноса, видећемо како да свако свој посао настави да ради на редован начин. Нека од сазнања која сам изнео су неспорна, јавност је сазнала да је ВБА контраобавештајно штитила цивилни скуп у једном хотелу, иако јој ту по закону није било место, то је прекорачење надлежности. То је морала да ради цивилна контраобавештајна служба. У случају Прајда, у документима које ми је доставио МУП стоји да су припадници ВБА разговарали са сведоцима пре полиције и да су одузели снимке безбедносних камера две банке. МУП је испунио своје обавезе. Поставља се питање зашто МО и ВБА нису, шта крију? Тек онда ћу моћи да утврдим који су све пропусти начињени који су допринели да дође до инцидента у којем је, између осталог, дошло до кршења права грађана на правилну и сразмерну употребу силе од стране полицајаца. Треба да утврдим и зашто су припадници Кобри ишли на војни задатак у пратњи цивила ако нису били њихово обезбеђење, а речено је да нису. Они не смеју да обезбеђују цивиле. Сазнао сам и да су били на задатку као обезбеђење претходнице обезбеђења. То је озбиљан задатак у који се не иде у "друштву" цивила. Треба испитати и да ли је постојала координација војске и полиције и је ли утврђено чији службени задатак има приоритет. Ако којим случајем није, што је пропуст, приоритет ван касарни мора да има полиција. Јесу ли се правилно легитимисали. Након што се то десило, полицајци су применили прекомерну силу и зато сам се придружио поднетој кривичној пријави против њих.

У кривичном поступку ће се или доказати или не њихова кривица за кривично дело, али Заштитник грађана треба да утврди који су све пропусти у раду државних органа постојали због којих је до инцидента дошло, или је у питању само непредвидив "људски фактор". И да дам препоруке шта учинити да се последице умање и таква ситуација никад не понови, или бар да је буде ређе. Да је овај поступак контроле ишао како треба јавност не би ни видела резултате који говоре о пропустима обезбеђења. У оваквој ствари главни циљ је утврдити и исправити пропусте, а не обавестити јавност о њима, али због спречавања контроле био сам приморан да то учиним.

Заштитник грађана Саша Јанковић објавио је у четвртак, како је најавио у интервјуу за Радио Слободна Европа, део документације на којој темељи кривичну пријаву против двојице припадника Војне полиције. Јанковић се последњих дана нашао на удару жестоких оспоравања људи из власти после изношења података о наводном кршењу прописа од стране припадника Војно - безбедносне агенције, те о могућности да су њени припадници прикупљали податке о појединим опозиционим функционерима, синдикалним лидерима, судијама. Министар полиције Небојша Стефановић изјавио је тим поводом да документи које је проследио Заштитнику грађана не говоре о ономе о чему сам Јанковић тврде да говоре.

РСЕ: На то Вас је на неки начин навео министар полиције који је устврдио да документи МУП-а не указују на оно о чему Ви говорите. Како је могуће да дође до тога?

Јанковић: Могуће је да министар није обавештен о томе шта ми је послао, пошто је материјал који сам добио достављен са потписом министра Стефановића. Наиме, његова изјава да оно што сам говорио и читао стоји само у изјавама до сада окривљених припадника Жандармерије фактички није тачна, а на чињенице је најбоље одговарати чињеницама.

Између осталих докумената, Закључак о покретању дисциплинског поступка који је покренут против припадника Жандармерије где су они суспендовани, у образложењу наводи управо оно што сам читао. Дакле, да се десио напад на припаднике полиције, односно Жандармерије, а да су они у одбрани од тог напада употребили прекомерну силу, с чиме се слажем.

Не један, него много докумената говори оно што сам рекао и најмањи је проблем данас у савременом свету ставити то на сајт и показати да министар највероватније није прочитао сва документа која постоје унутар Министарства унутрашњих послова.

РСЕ: Како објашњавате одјеке на које је наишао овај случај, пре свега међу људима у владајућој коалицији, одакле долазе и напади на Вас?

Јанковић: Мислим да је то једна ненавикнутост на оно што у свакој демократији треба да чува демократију и права грађана, а то је систем провере и равнотеже, у којем постоје контролни органи који свој посао раде без обзира на било чије захтеве и у односу на које нико нема право да изда наређење.

То се види у изјавама типа – нека Јанковић да документа па ћемо ми да преконтролишемо. Довољно је видети Устав у којем пише да Заштитник грађана контролише. Када у тој контроли дође до одређених закључака, о томе обавештава јавност или подноси пријаве или обавештава друге надлежне државне органе. Рецимо, у односу на Народну скупштину и Одбор за контролу служби безбедности, ја сам им и до сада достављао извештај ради информисања после извршене контроле. Нисам им достављао индиције да неке неправилности постоје па да они изврше контролу и обавесте мене.

То је ненавикнутост да у савременој држави постоје контролни органи који су независни и нису под патронатом Владе и да они раде посао који чува све, па и оне на власти.

РСЕ: Други проблем је да ли је ВБА прикупљала податке о носиоцима правосудних функција, политичких партија и синдиката. Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић изјавио је да ако је ВБА прикупљала податке о носиоцима правосудних функција, политичким партијама и синдикатима за то није добила одобрење надлежних судова. Како да схватимо ову изјаву ако гледамо из угла онога што сте ви претходних дана изнели?

Војска нема шта да тражи у синдикатима, судству и политичким странкама

Јанковић: Сазнања која имам говоре да се то десило, као и низ других неправилности и незаконитости. Не постоји ни теоретска законска могућност да припадници ВБА прикупљају податке о раду судије. Ако постоји основ за сумњу да се судија бави недозвољеним радњама, то морају радити припадници полиције или евентуално – ако је у питању подривање безбедности Републике Србије, сарадња са страним обавештајним службама и слично – припадници Безбедносно-информативне агенције, али војска нема шта да тражи у синдикатима, судству и политичким странкама.

Претпостављам да је за очекивати да ниједна политичка странка у Србији нема паравојску којом намерава да нападне касарне, а и да је то случај, онда би се то морало наводити у прикупљеним подацима о лидерима те странке. Међутим, то се не наводи. Због тога је, наравно, председник Врховног касационог суда рекао то што је рекао, као и да је ВБА дужна да Заштитнику грађана достави све тражене податке.

Подсетићу, није само оно што је за суд недозвољено. Не постоји само суд. Суд се бави у овом случају кривичним делима, али поред њих постоје незаконистости и неправилности на штету права грађана и тиме се бави Заштитник грађана. Дакле, може се десити да није извршено кривично дело, али Заштитник има задатак да све неправилности које могу да доведу до кршења права грађана идентификује и спречи давањем препорука. Када нешто дође до суда, то је онда највиши степен опасности по друштво.

РСЕ: На шта сумњате? Са којим циљем се ради то праћење политичара, синдикалаца, судија?

Јанковић: Још једном – то су сазнања, говорим законском терминологијом,  која ја као Заштитник грађана имам дужност да проверим, с обзиром да из тих сазнања проистиче да је дошло до кршења права на приватност.

А, зашто се то ради – то је дугачка и помало спекулативна прича. Рецимо да у друштву у којем је из служби безбедности увек извирала једна врста моћи и настајала симбиоза са политиком – подсетићу да су у многим битним случајевима из наше недавне прошлости виновици били управо припадници служби безбедности – у тој симбиози и политика и службе дају и добијају нешто. Оно што политичари углавном не знају је да службе воле да буду злоупотребљене, јер то је свакако двосмерна улица.

Нисам сигуран ни да ли има довољно сазнања о томе шта закон прописује да служба може да ради. Потреба да се безбедност сведе на то ко шта о коме мисли и ко шта о коме прича, потреба да се на тај начин управља политичким животом је јако штетна и за оне који то раде и за оне о којима се ту ради.

Надам се да ће случајеви попут овог у нашем друштву створити претпоставку да се рад тајних служби уведе у демократске оквире. Тајне службе, нажалост, морају да постоје. Не можете се против претњи безбедности које саме делују тајно борити на јаван начин, али постоје јасни законски оквири и стандарди који нам гарантују да службе неће постати претња по нашу безбедност.

РСЕ: Да ли је претерано рећи да сте се Ви у тренутним околностима, а тако изгледа када се гледа са стране, нашли на удару неких од челних људи из власти?

Јанковић: У прошлости се дешавало, и ја сам тада по правилу реаговао веома јасно и видно, да се праве спискови издајника, да се људи етикетирају најгорим могућим етикетама. А знате, свугде па и у Србији, када за некога кажете да је издајник, да атакује на отаџбину, да подрива систем безбедности перфидно када је најкритичније, то је својеврстан позив на линч те особе. До сада су то углавном радиле неке групе, појединци, невладине организације, односно удружења грађана, сада се десило да такве изјаве долазе од преставника владајуће странке и истовремено од функционера, човека који је народни послник. То је, дакле, један нови моменат где ми имамо од стране неког ко јесте носилац власти такву врсту таргетирања.

Ја не верујем и не желим да верујем да ће заиста доћи до практичног угрожавања моје или било чије безбедности. То је једна страшно опасна појава и, још једном, реаговао сам када год се то дешавало раније.

Недавно је Срђа Поповић (председник Центра за примењене ненасилне акције и стратегије) био у сличној ситуацији. Њега је једна политичка организација означила као некога ко планира да изврши преврат у Србији, да атакује на демократски уређену и изабрану власт. Тада сам реаговао говорећи да или је човек то што јесте, извршио атак на безбедност Србије, онда га треба ухапсити, или неко ставља крст на његово чело и каже ’помозимо отаџбини’. Данас је неко други у тој ситуацији али то једноставно ни са које стране и ни за кога апсолутно не може да буде добро.

РСЕ: Може ли се рећи да сте такли у осињак?

Јанковић: То је мој посао. Нисам имао никакве илузије да ће се десити део од овога што се дешава, али управо због тога Заштитник грађана постоји, да би у име грађана вршио контролу рада власти. Ни једна власт не воли да буде контролисана. Питање је само како то показује. Овакви случајеви су преломни и сад се показује чему уопште служе независни контролни органи. За разлику од генералног инспектора за службе безбедности унутар Министарства одбране ја немам било кога ко може да ми нареди. Ја морам по Уставу и закону да гледам само законе и да радим то што ми је посао.

Стефановић: Не могу спречити Јанковића да објави документе

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да не може да спречи омбудсмана Сашу Јанковића да објави било који документ који о томе постоји.

Стефановић понавља да оно што је у вези са овим инцидентом изашло из МУП-а "и што има званичан карактер могу бити само документа која су потписали осумњичени припадници Жандрамерије".

"Не постоји документ који је потписао једини орган у МУП који је надлежан за спровођење законитости ...то знају сви који су правници чак и они који нису а то је Сектор унутрашње контроле ", рекао је он.

Стефановић је рекао и да се МУП консултовао са тужилаштвом и да оно "није било за то да ми објављујемо такав документ зато што је поступак у току".

Зато сам изабран. Свестан сам тога. Није први пут да сам стављен у овакву ситуацију. Можда је ово најинтензивнији такав случај, али немам право да се жалим.

РСЕ: Ово је сада већ матрица. И ви сами примећујете да се сви који се усуде да критикују третирају као издајници. Ово што се дешава Вама је само последњи у низу примера. Уколико се ви осећате угрожено, шта онда да кажу обични градјани? Шта да кажу новинари?

Јанковић: Мислим да, као што сам рекао, мој посао јесте да водим овакву врсту битака за правни поредак и права грађана, како би се грађани осећали сигурније. Једино што грађане може учврстити у осећању безбедности и сигурности је да се у Србији поштују закони. Зато служи Заштитник градјана, да се овакве ствари изнесу на површину. Веома је битно што је јако пуно градјана, организација, медија и појединаца препознало ову ситуацију и схвата да се у овом моменту води једна од битака за учвршћивање, сазревање демократије у Србији. Имам заиста искрену наду да ће после овога, последњег у низу, можда једног од најуочљивијих и најдрастичнијих случајева, грађани Србије бити безбеднији, сигурнији, а не небезбеднији. Зато што сам сасвим сигуран да ћемо ову ситуацију увести у институционални оквир, разјаснити ономе коме није јасно, а морало би да буде јасно, шта пише у законима и да закони нису нешто што се поштује слободном вољом, већ зато што је то обавеза.

РСЕ: Министар полиције Вас је позвао да се обратите полицији уколико се осећате угроженим. Хоћете ли то учинити?

Јанковић: Не. Немам никаву намеру у овом моменту да то радим. Подсетићу како сам ја уопште рекао о чему се ради. Дакле, на изричито питање вашег колеге новинара у једном маниру детектора лажи у том моменту, питање је било ‘да ли вам је икада прећено’, рекао сам ‘да, јесте’. И не једном. Ја сам седам година заштитник грађана. Први пут када сам имао непријатну ситуацију такође је то било везано за рад органа безбедности. С друге стране, не мислим да је то тај интезитет претњи који захтева да порески обвезници плаћају обезбеђење. Сигуран сам да полиција ради свој посао и да нема потребе за посебним мерама.

РСЕ: Можете ли рећи од кога стижу претње?

Јанковић: Не. Не још једном.

РСЕ: Да ли су вербалне, писане …?

Подсетићу вас да сам ја имао и са претходном влашћу, у којој је Демократска странка имала водећу улогу, озбиљне конфликте

Јанковић: Заиста не бих говорио о томе и ништа гласније не би требало да буде него што је већ. Још једном, није кључна ствар и није први пут и плаћен сам за то да будем под притиском и чак под одређеном дозом, да тако кажем, изазова независности. Ваљда ме је као Заштитника грађана Народна Скупштина изабрала зато што је очекивала да ћу бити управо у оваквим ситуацијама способан да се одупрем томе. Можда они који су дигли руку, јер ја сам у другом мандату изабран практично једногласно, нису очекивали да ћу се овако понашати у односу на њих. Али овако Заштитник грађана мора да се понаша у односу на сваку власт. Подсетићу вас да сам ја имао и са претходном влашћу, у којој је Демократска странка имала водећу улогу, озбиљне конфликте. Условно речено конфликте, озбиљне сударе.

Неће ово бити први пут да ја објављујем документе да покажем да изјава неког званичника није тачна. Сетите се када сам поднео управо амандмане на Закон о електронским комуникацијама. Два амандмана, један да се мора прибавити одлука суда за задирање у приватност комуникације и други да Повереник за слободан приступ информацијама и заштиту података о личности може имати приступ задржаним подацима. Овај други је прихваћен, први је у Народној Скупштини одбијен, али је претходно председница парламентарне групе Демократске странке рекла да је нетачно да сам уопште поднео амандмане. Па сам ставио на сајт документ са заводним печатом Скупштине и датумом пре њене и моје изјаве. Дакле, на жалост, или на срећу, ово је очигледно неки пут који мора да прође демократија у Србији. Неки људи су се добровољно прихватили овог посла. Ја међу њима. И не сматрам да је ово за мене проблем.

Отворено судбина несталих беба

Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета,  односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како  доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче  се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести

Судбина „несталих“ беба један је од духова из наше прошлости. Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета, односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести. Са таквим теретом се не живи слободно.

Због тога сам, иако је од појединих случајева прошло више деценија, са сарадницима покушао да разјасним околности три карактеристична случаја несталих беба. Не само неспокојни родитељи већ и тадашњи председник државе замолио је да покушам да одговорим на питање да ли смо икада људски и институционално толико ниско пали - да се у болницама краду бебе? Повереник за информације од јавног значаја је, са своје стране, настојао да омогући родитељима непосредан приступ документима које су различите институције криле, губиле, мрзело их да их траже, „штитиле личне податке“ ускраћујући приступ управо оним људима чији ти подаци јесу...

Испитиван је начин на који су поступале болнице, матичне службе при општинама, мртвачнице... покренут је застарели софтвер за доделу матичних бројева, претраживане су архиве, проучавани документи, разговарано је са људима... За низ нелогичних, сумњивих околности нашла су се колико-толико прихватљива објашњења, која човек може да схвати тек када урони у сумрак наших неусклађених процедура, аљкаве администрације, бахатог односа „службених лица“, одлучивања уместо пунолетне особе „у њеном најбољем интересу“... свега оног што доживљавамо свакодневно, али што човек не би очекивао у тако важном моменту какав је рођење детета... или смрт. А неке је снашло.

На нека питања, међутим, није било разумног одговора ни у папирима ни на екранима. Потрага за истином захтевала је да се разговара са људима који су учествовали у порођајима, потписивали записнике, отпусне листе, потврде о пријему тела (или шврљали по њима), а од којих су многи у пензији. Тргнуо сам се када ми је сарадница која је водила истрагу рекла: „Шефе, овлашћени смо да испитујемо службенике, али имамо ли право да зовемо пензионере, људе који више не раде у државној служби, шта ако неко доживи инфаркт од стреса“? Омбудсман таква истражна овлашћења нема. Тужиоци, који имају, већину случајева већ су означили као застареле за кривично гоњење, или у њима нису нашли довољно доказа да покрену кривичну истрагу.

Сажет закључак поступка који сам, као Заштитник грађана, спровео, био је - документација о случајевима је тако лоше вођена и чувана да се не може поуздано реконструисати ток догађаја, односно није могуће искључити да је неко подстакао и искористио такву неорганизованост, манипулисао документима и колегама, те родитељима бесправно одузео дете.

Моја лична сумња да је неко, макар то била и добро организована група, то могао да понови стотинама и хиљадама пута, како се данас спекулише, и остане неоткривен све ове године, није суштински битна - могућност да је „нестала“ и једна једина беба довољна је да држава не сме да се скраси док не открије истину о томе. Због тога сам Извештајем предложио доношење посебног закона којим би било основано независно, привремено тело - комисија, са снажним истражним овлашћењима, а свако био обавезан да под претњом кривичне санкције сарађује са њом и саопшти јој све што зна о случају који се испитује, чак и ако, због застарелости, не може бити кажњен за оно што је у прошлости учинио или пропустио да учини. Главне карактеристике такве комисије биле би, дакле, снажна истражна овлашћења и независност. Заједно, оне су требале да гарантују да ће Комисија у највећем броју случајева доћи до истине и да ће ту истину прихватити родитељи који данас држави не верују.

Извештај о „несталим бебама“ поднео сам Народној скупштини пре четири године. Њиме је од ресорних министарстава (здравља, унутрашњих послова, државне управе и локалне самоуправе) тражено и да предузму низ мера како би се смањила могућност да настану нови слични случајеви. Извештај и изјашњења министарстава о спровођењу препоручених мера доступни су јавности на електронској презентацији Заштитника грађана. Иако је могућност да се десе нови случајеви „несталих беба“ битно смањена, држава ништа није учинила да расветли старе. У међувремену, група стручњака предвођена уваженом проф. др Весном Ракић-Водинелић, радећи независно од било кога, направила је модел закона за какав сам се заложио Извештајем. Извршна и законодавна власт нису показале посебан интерес за њега.

Пре годину дана, Европски суд за људска права у Стразбуру донео је (прву) пресуду против Србије у случају „несталих беба“. Суд је, са своје стране, утврдио да држава није дала задовољавајуће одговоре родитељима и пресудио да таква неизвесност о члану породице значи кршење права на породични живот.

Упозорио је и да је суочен са низом сличних тужби против Србије и оставио нашој држави годину дана да установи ефикасан механизам којим ће их сама решити, имајући у виду донету пресуду. Суд у Стразбуру позвао се и на извештај Заштитника грађана, посебно на онај део у коме сам позвао да се законом успостави независан орган који ће ауторитативно утврђивати истину или, ако до ње није могуће доћи, родитељима додељивати накнаду за живот у сумњи и неизвесности.

Рок који је суд оставио Србији већ је био истекао када ме министар здравља питао да ли бих учествовао на састанку на коме би се разматрало како држава најбоље да испуни обавезу коју има према својим грађанима, а сада и према Савету Европе, чији је орган Европски суд за људска права. Одговор је, наравно, био позитиван, а министар је обавестио јавност да ће повереника Родољуба Шабића и мене већ за који дан позвати на састанак. Позив је уследио након десетак дана, али не од министра здравља, већ од помоћнице министра правде. У њему стоји да су „релевантни државни органи“ већ донели план којим је утврђено да Влада подзаконским актом оснује Комисију за случајеве „несталих беба“ и да је о плану већ обавештен суд у Стразбуру.

На састанку на који сам позван ја или представник кога одредим (упућени у куртоазију знају шта то значи), расправљало би се о „будућем раду Комисије“.

Како је моје виђење решавања проблема било само наизглед слично, али суштински другачије, али и због тога што је Заштитник грађана Уставом установљен као независан државни орган, те није примерено да учествује у стварању органа извршне власти (између осталог и због тога што ће у будућности можда морати да контролише његов рад), захвалио сам се на позиву и пожелео, најискреније, успех концепту који су осмислили „релевантни органи“.

Због „несталих беба“, њихових родитеља, ауторитета Владе Републике Србије и, понајвише, наше колективне савести.

Данас, специјални додатак

Саша Јанковић, заштитник грађана

Лични став

Уобичајено питање за Међународни дан људских права је колико се у Србији поштују људска права. Њихово поштовање у једној земљи резултат је мноштва фактора од којих се значајем издвајају стање културе људских права, снага владавине права и институција, те јачина међународних механизама за заштиту људских права и пример који међународна заједница сама даје. Размотримо елементе за одговор који онда можемо и сами дати.

Каква је култура људских права у нас? Ослањамо ли се на осећај када се питамо да ли је неко од њих повређено или смо о томе нешто ипак учили? Иако је у бити људских права достојанство човека, које свако од нас осећа, ипак се ради о људским ПРАВИМА, а не људској правди. А права, тј. право има своје норме, оне имају своју хијерархију, садрже појмове, тематски се групишу у правне институте, повезују их и разјашњавају различите врсте тумачења... Иако сви не могу да буду, и на срећу нису правници, у обавезном образовању мањкају нам и најосновније лекције о ономе што ће нам током целог живота бити највредније што имамо. Управо због одсуства образовања о људским правима углавном не знамо да се њихово кршење може начинити само с позиције власти.

Полицајац може човека у одређеним условима да лиши живота не кршећи му људска права, а не мора ни да га дотакне, а да их прекрши. Знамо ли сви да грађанин не може да прекрши људска права другом грађанину (може да му или њој направи штету или да изврши какво кажњиво дело над њим или њом) али да ће кршење људских права прети обема странама ако тужилаштво не учини довољно да починиоца тог дела разумно брзо изведе пред суд, као и ако суд кривичну осуду донесе напречац? У земљи културе људских права нико се неће „јуначити“ питањима попут „докле више са правима мањина, где су права већине“. Јер у таквој земљи зна се да припаднике мањине погађају сва она кршења људских права која тиште и већину, али су уз то још и додатно и специфично ускраћени, као и да само гарантовањем (наизглед) већих права неко из рањиве мањине може да буде равноправан онима из већине.

Знаћемо и да слобода изражавања не значи право да се каже све, па и оно што крши углед или права неког другог или угрожава најбитније интересе заједнице.

Култура људских права захтева још много тога што појединца чини сретнијим насамо са собом и међу другим људима, а нашу заједницу јачом. А она се наслања се на културу у друштву уопште...

Идући део одговора лежи у искреном суочавању са тим колико су наше институције јаке, а владавина права чврста? Могу ли појединци да управљају институцијама самовољно и да ли поштовање, односно примена закона зависи од политичке воље? Дешава ли се да министар каже да је „као човек“ на мах одлучио да паре пореских обвезника законом намењене у једну сврху буду потрошене у неку другу?

Или да други оцени да цела професија штрајкује јер је плаћа тајкун који је за свашта крив, само није осуђен? Имамо ли Закон о доступности информација од јавног значаја, а знамо ли како гласе сви уговори којима се располаже националним ресурсима и капиталом? Сећамо ли се момента када је вршилац дужности председника Републике, када је Устав налагао да у року од 90 дана донесе одлуку о расписивању избора, задњег дана рока одлучила да изборе не распише? Или када је донет Закон о (изменама Закона о) јавном информисању, и издалека гледано неуставан, али је, иако је одмах оспорен пред Уставним судом, опстао неко време да би и политичка елита била задовољна, а формална уставност остала на броју? У институцијама раде и чине их људи. Колико радна места у њима, посебно руководећа, јесу награда коју узму политичке партије после избора и колико се државних службеника на послу легитимише својом страначком припадношћу? Колико наше странке, упркос уставној забрани, непосредно врше власт? Деси ли се да нека одлука суда остане неизвршена? Или многе? Јесу ли судије слободне у свом судијском уверењу и коме одговарају за начин на који врше судијску функцију? Да ли процедура у којој доносимо законе гарантује њихов квалитет или имамо Закон о привременом уређивању начина исплате пензија којим се у ствари снижава и мења њихов износ и ниво, мада су пензије стечено право? Ко уопште смишља такве шамаре праву и интелекту?

Коначно, какав нам ослонац и пример даје међународно право? Дванаест година суђења без пресуде пред међународним трибуналом аболира све наше судове у њиховом кашњењу. Има ли ефикасне и равномерне истраге свих злочина почињених у конфликтима из деведесетих? Како се Европски суд за људска права у Стразбуру носи са стотинама хиљада представки (како уопште може да се удуби у сваки од тих случајева) и какав је практичан утицај уговорних тела основаних по конвенцијама о људским правима УН? Који су то ефикасни механизми заштите људских права локалног становништва од поступака припадника међународних мировних и сличних мисија, а који заштите самих припадника мисија од својих надређених?

Дајмо искрене одговоре на ова и слична питања и знаћемо колико се данас у Србији, али и у добром делу света, поштују људска права. Зато, запитајмо се не само какво је стање, већ и шта можемо да радимо, свако из своје перспективе и не чекајући нужно друге, да оно буде боље.