Из медија

Заштитник грађана Зоран Пашалић гостовао је у емисији “Ново јутро” на ТВ Пинк.

Настављамо даље разговор са нашим гостом у студију Заштитником грађана. Заштитом на покушај измештања двоје малолетне деце од 10 и 15 година из Блаца у хранитељску породицу против њихове воље нису реаговале чак 4 установе социјалне заштите. Шта подразумева заштита од злостављања и занемаривања које су такве службе дужне да предузму? Ко ће све због скандалозних пропуста морати да одговара? Шта ће сада предузети омбудсман и да ли вишемесечна драма коначно добија епилог? То питамо Заштитника грађана Зорана Пашалића. Добро јутро и хвала што сте дошли. Добили смо јуче вест да је Етички одбор Коморе социјалне заштите суспендовао директорку и психолога из овог центра Ивана П. и Љиљана М. Ивана П. на шест месеци забране обављања послова из делатности социјалне заштите, а психолог забрана обављања у трајању од три месеца. Направљен је помак. Ви ћете сад боље рећи колики, али друго, да ли су то довољне казне? Видели смо те сцене и како је то изгледало. Прекорачење овлашћења у најмању руку, јел’ тако?

Никада нисам мислио да су казне те које ће променити нешто суштински, већ да они који спроводе одређене мере крену од самог почетка. Овде смо пратили дешавања која су епилог нечега што траје још од 2017. године.

А негде се мора имати мало, да тако кажем, и разумевања, људскости.

- Свакако. Ко прихвати да ради тај посао, мора да има прво емпатију за ту ситуацију коју надзире и којом се бави. То је суштина.

Шта сте ви до сада утврдили као Заштитник грађана?

- Пазите, то је проблем који датира из 2017. године. То је однос између супружника и мајке, односно мајке оца те деце, који је кулминирао односом између мајке, баке те деце и њиховог оца. Оно што има везе са медијима, то је што ако узмемо да су друштвене мреже нека врста медија, што су мимо сагласности оца деца била доступна јавности без икакве заштите. Што је било кулминација свих тих лоших односа у низу од 2017. године. И онда се дошло до такве одлуке да се деца изместе из те породице. Онда имамо ону сцену, а то је да су деца измештена на начин који стварно, односно покушана су да се изместе на начин који стварно је непримерен уопште бављењу децом, њиховом судбином.

Колико они имају, између 10 и 15 година. Зар они не могу да одлуче да желе да живе рецимо, са баком?

- Они могу да одлуче. Е, сад се ту поставља питање објективног сагледавања ситуације. Не можете да размишљате на начин те деце. Морате да објективизирате ситуацију, да кажете да ли услови у којима та деца живе задовољавају све критеријуме. И не само да ли задовољавају, него да ли деца имају нормално развијање, школовање, развој, васпитање, бављење неким активностима, раде на развоју неких талената ако их имају. А не да се цео дан баве, немојте схватити да потцењујем, неким пољопривредним радовима, тешким пословима. И то је разлог.

Та бака, колико смо чули, је полупокретна. Такође морају и њој да помажу, што јесте добро за развој емпатије код те деце. Али колико деца то могу, у ствари…

Опростите што вас прекидам. Суштина је у томе што не може се дозволити да једна ствар траје годинама, да би кулминирала на овај начин и изазвала пажњу јавности. Већ у старту се решава проблем. Када он настане, решава се у најкраћем могућем периоду.

То је управо питање, зашто четири установе социјалне заштите нису на то одговарале и нису решавале 2017. године?

- Нису ту само установе социјалне заштите. Имате ту одговорност и школе која није покренула прекршајни поступак против оца који је занемарио децу јер нису ишла у школу. Имате ту низ пропуста. Имате ту оно што сам стално наглашавао, а то је, не можете ви посматрати институцију по институцију и сад свако пребацује одговорност на ону другу институцију. То је низ институција које се баве васпитањем, образовањем деце, које се баве бригом о деци, која се баве тиме да деца живе у нормалним условима и сви они морају да сарађују. Ако свако гледа да уради свој део посла, па га још и не уради, онда имате проблем. Овај је показао нешто. Али имате таквих проблема.

Пребацивање одговорности - нисам ја, нису одговорни они и онда се долази до ситуације која кулминира и на крају се изроди овако нешто, што јесте проблем. Добро, имали смо причу сада. На крају крајева, очекујемо и даљи епилог, јел’ тако? Шта је сада са децом? Ко ће све да одговара и где су деца тренутно? Како живе?

- Суштина је у овоме, одговараће, мада ми нисмо суд. А што се тиче деце, она су сада, њихов статус је регулисан у смислу да су практично смештена у хранитељску породицу и да ће се видети шта ће бити.

Добро. То је једно привремено решење.

- Тако је. Сад чекамо одлуке државних институција и ових надлежних институција за тај случај.

Начин спровођења те одлуке, најпримереније за развој те деце ће бити вероватно другачији од онога што смо гледали. То се надамо. Овде се ради само о том начину, чини се и о том запостављању тог решења.

- Када имате запостављање и занемаривање деце, онда понављам, свако мора да узме учешће у томе да се тај проблем реши и да преузме свој део одговорности, то је суштина сваког таквог случаја.

Када је реч о деци са инвалидитетом, о томе смо већ причали, у овим разним установама, запостављању, занемаривању те деце, говори се да је у више тих установа долазило до тих ситуација. Какво је сада стање у односу на пре?

- Истина је негде на средини. Ако имате занемаривање, како су то навели у извештају, од стране појединих запослених у институцијама, имате са друге стране и занемаривање те деце од стране оних који би по природним, биолошким законима требало да се брину о тој деци.

Говоримо о родитељима, родбини или некоме ко има везе са том децом. Ту је онда решење. Да ли деца треба да буду у Дому, што се сматра непримереним. Интенције су да деца се сместе у породицу из које потичу са једне стране. А са друге стране, имате да поједине породице одбијају да ту децу приме.

- Одбијају, односно сматрају да је Дом институција која ће решити проблем деце, али да будем искрен, и њима.

Рекли сте да не треба генерализовати ситуацију у домовима, него да треба ићи од дома до дома и све пописати, видети каква је ситуација и где. Да ли сте дали тај предлог и да ли ће се стварно напокон ићи од дома до дома, јер виђамо, ево сада и по насловним странама и за старија лица, а поготово ако говоримо о деци, да је ситуација неприхватљива?

- Ви помињете Дом за старе.

Кажем и за старије и за млађе.

- Заштитник грађана не контролише директно домове за старе, што мислим да није добро решење. У земљама у окружењу имате ...

А зашто?

- Такво је законско решење. И ми тражимо да се то измени. Разлози су ти, што кад нешто контролишете посредно, индиректно, онда се поставља питање да ли имате праву слику. Што се тиче домова за децу, ми ту контролишемо директно и то даје резултате. Исто тражимо и за домове за старе. За две најугроженије категорије у сваком друштву, па и у нашем, а то су деца и стара лица.

Јел’ мислите да ћете урадити нешто тим поводом?

- Убеђен сам да ћемо урадити.

Тешко је читати ове наслове у медијима, видети све то, запостављање, занемаривање деце. Овде читамо о мучењу старијих у неким домовима. То је већ негде, можемо рећи, то спада у хорор сферу нашег друштвеног живота. Колико је тачно? Колико не?

- Тако је. Увек се оградим од новинарских наслова. Поштујем све што је написано, али пракса је показала да у највећем броју случајева те информације нису или апсолутно тачне, или нису потпуне и онда добијамо другу слику.

Јесте ли ишли од дома до дома? Каква је сада ситуација и шта ако дом нема адекватне услове?

- Не можемо обићи за недељу дана све домове.

Нисам ни мислила да ли сте обишли све, али каква је ситуација у онима које сте обишли?

- Мења се јер је медијска заинтересованост довела до тога да, ако ћемо најискреније, они који су били у лошем статусу, они који управљају тим домовима су реаговали брзо да би ту ситуацију изменили, да не би дошли на стуб срама, односно у жижу јавности као нека места где деца пате.

Овде говоре о том, тешко је рећи шта је тачно, дому у ком су мучили старе људе. Преко ноћи је испражњен после серије текстова. То је већ само по себи за неке службе, можда за не омбудсмане, заштитнике грађана, већ за Тужилаштво.

- Не, то јесте за омбудсмана.

Јесте, али је и за тужилаштво.

- Ако је било неких кривичних дела, свакако је и за тужилаштво.

Много има посла за вас, морамо вам рећи.

- Има посла, али шта да вам кажем, ово лето ми проводимо, буквално сви колико нас има, на послу. А требало би лето да буде нека ситуација која је мирнија. Очекујемо на јесен, ако се деси оно што предвиђају, да ће да се залауфа, овако колоквијално кажем, Ковид 19, а видите да се већина нас, нећу да кажем грађана, потпуно опустила.

Да, биће то проблем. Хвала вам још једном! И видимо се поново.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије "Уранак" на Телевизији К1.

Након увида у извештај невладиних организација „Заборављена деца“, у коме су наведени узнемирујући пропусти у домовима за децу са сметњама у развоју, препоруке су дали и Повереница за заштиту равноправности и Заштитник грађана. По којим препорукама се поступило, а по којима не? Какви су заиста услови у домовима за децу са сметњама у развоју и које нове информације има о случају Петница су питања за Заштитника грађана Зорана Пашалића. Он је мој гост овога јутра... Ово је нешто што прате и медији, па сте под додатним притиском...

- Зашто притиском?

Добро, питам.

- То је наш део посла и ми га радимо најбоље што можемо.

Реаговали сте у вези са случајевима смештаја деце ометене у развоју. Послато је 25 препорука прошле године. Које су то установе, заправо оно што смете да нам кажете, о каквим препорукама је реч и коме су упућене, по којим препорукама се поступило? И, ако се не варам, и ове године сте слали одређене препоруке па нам реците нешто више о томе.

- Суштина је да су сви домови у којима су смештена не само деца, како сте их ви назвали, ометена односно са посебним потребама, под сталном контролом Заштитника грађана како оном редовном која се обавља периодично, тако и по пријавама или када сазнамо нешто из медија да је у неком од тих домова дошло до неких немилих ситуација или пропуста у раду. По нашим препорукама се поступа, неке се могу извршити одмах, за неке треба дуже време из разлога када је потребно реновирати, обезбедити другачији смештај, организације у домовима или организацију самих штићеника дома, што је нарочито важно, односно најбитније.

Дакле 25 препорука је послато. Које су то замерке, можемо и тако да их назовемо, биле са ваше стране и шта је урађено од тога?

- То није замерка, то је један предлог, односно констатација о броју запослених у тим институцијама. Разлози су ти што је премали број запослених довео до тога да они заиста не могу да одговоре свим задацима или превасходно потребама штићеника, односно оних који се налазе у тим институцијама. На тај начин је доведено дотле да пропусти се мултипликују. Јер ако неко треба да брине, рецимо једна особа, о 10, 20, 30 штићеника, то је физички немогуће.

Колико треба да их буде?

- То нисмо ми радили, то није наша процена. Зна се ко то ради - ресорно министарство, али свакако да их је мало. Друго, смештај у домовима је такође под сталном нашом контролом у смислу техничких услова, опремљености домова, оних нужних или потребних средстава да би могао да се живот у тим домовима одвија на прави начин онако како та деца заслужују.

Дакле, основни проблем је мањак особља. Одатле све друго. Али овде када кажете, послато је 25 препорука, на шта још се то односи или су свих 25 везане управо за то?

- Нису. Неке се односе на врло ургентне, хитне ствари. По њима је поступљено неких 10, за осталих 13 потребно је неко дуже време. Ради се о условима у дому, реновирању, изградњи неких објеката... Ургентне ствари се односе на нешто што се треба урадити одмах или у најкраћем временском року у смислу смештаја или набавке одређене опреме. Рецимо, најтежи случајеви су са оном децом која су везана за кревет, која су да тако кажем условно лежећи пацијенти. Не замерите на том изразу. И онда, све што је потребно да се не би искомпликовало њихово здравствено стање. Имате ту низ потреба у тим домовима, неке су кориговане, неке чекамо. Значи то су оних 13 препорука по којима није поступљено али постоји рок у коме треба да се поступа. И у две апсолутно није поступљено. Суштина је да деца у тиму установама траже посебну пажњу и то не само оних који раде са њим. Ево, они су сада у медијима и ви сте ту тему узели као значајно само зато што је извештај који је послат изазвао буру у јавности. А та деца постоје сваки дан, годинама уназад ти проблеми постоје. Узето су као примери најдрастичнији случајеви. Лично сам посетио многе од тих домова... Видео сам оно што ми је најзначајније било и што сам увек истицао, а то је да та деца имају ако имају а већина њих има, или родитеље или родбину, или старатељу, или се центри за социјални рад брину о њима и да је много значајно да та деца буду у сталном контакту са најближима или са онима који брину о њима.

Зашто нису?

- То морате питати те људе. То морате питати оне који често ту децу забораве. Јер када сам разговарао са онима са којима је то могуће, основна њихова замерка је била, поред услова у дому, неких конкретних жалби на поједине запослене у дому, мада тога, искрен да будем, није било много, на ту комуникацију...

Какве замерке?

- Замерке на поједине запослене у неком дому... Да, али у тој комуникацији то је врло значајно да се та комуникација боље успостави. Због тога и постоји интенција да се они врате у своје породице, код своје родбине, код хранитеља и да се поспеши могућности њиховог боравка ту на сваки начин, то је нека интенција којом се и код нас практично иде и планира се. Треба време за то а и у свету је то интенција. Значи, да не буду смештена на овај начин.

Ви сте и недавно такође имали одређене препоруке. Да ли сте добили неки одговор? Ваша колегиница која је била... Па исто у вези са смештајем, чини ми се да ми је рекла се још увек чека одговор, да је то недавно било, да је то и даље у чекању. Када говоримо о роковим, поменули сте рокове за поступање по препорукама - ко прописује те рокове? Ево, кажете да се по 10 препорука поступило, док је још 13 у току.

- Рокове прописује закон. Рокови су најкраћи 15 дана, пошто углавном су то случајеви који изискују хитност. У новом закону, за који се надам да ће бити у скупштинској процедури крајем лета, ти су рокови значајније скраћени. Свакако да не можете дати мали рок ако сте и ви свесни и онај коме се обраћајте је свестан да се не може ништа отклонити за један дан ако је потребно неко дуже време, али инсистирамо на тим кратким роковима. Ако имамо образложење зашто тај рок не може бити испоштован које је ваљано, ми ћемо продужити рок али свакако инсистирамо на краћим роковима.

Кажете да поступате на основу тога што прочитате у медијима, по пријави, када сами изађете на терен и увидите одређене пропусте, да тако кажемо. Када говоримо о овим пријавама, ко вама може, ко вам пријављује?

- Сви. Сви грађани Републике Србије и они који се налазе на територији Републике Србије а нису држављани Републике Србије али се налазе или тренутно или дуже време. С тиме што, опет у новом закону је предвиђено да и деца, снижен је тај степен узраста, где они могу да се директно обрате нама.

А када говоримо о смештају деце са посебним потребама, ко вам пријављује, када говоримо о том случају?

- У већини су то родитељи те деце, затим жале се и они који су запослени у тим домовима, ретко али се жале, а највећи број наших интервенција, препорука је на основу онога што смо сами видели и установили.

На шта се жале запослени?

- На јако тешке услове рада. Ако сте ви за осам сати радног времена изложени једном веома и физички а и психички тешком послу, онда то заиста после извесног времена рађа неко незадовољство. Онда имате флуктуацију запослених, свако ко може да нађе неки други посао он одлази. Зато су ти јако тешки послови, зато је мало запослених, зато оно на чему ми инсистирамо јесте урадити тај део да се врло добро, врло аналитички процени шта треба побољшати у односу на број, услове рада, њихове плате, а свакако ићи на дужи временски период ка измештању те деце тамо где им је средина права, а то су њихови родитељи, родбина или ако нема онда хранитељи.

А сам корисник?

- Како мислите?

Зато што је нама речено из министарства да може и корисник да пријави па се питамо како...

- Може, али видите, као што сте на почетку рекли, то су деца која имају одређених проблема, са посебним потребама. Дешавало се да ће у разговору нешто неко од њих пријавити, али сазнате неке чињенице које су такве да требате да интервенишете.

Такође у оном извештају се помиње и сексуално насиље, односно коришћење контрацептивних пилула, спирала и тако даље, да се то дешава а да се притом не консултује са корисником. Шта ви знате о томе?

- Нисам вас разумео. Немојте се љутити, сексуално насиље је нешто друго. Сад не бих анализирао, то знају стручњаци из те области, али одређени рекао бих атавистички пориви код те деце или уопште људи у тим домовима односе се једним делом и на те потребе и због треба вршити сталну контролу. Ми смо инсистирали на томе да или постоји стално запослени гинеколог или да периодично долази како би се тачно утврдило шта може да се предупреди да не би дошло до нежељене трудноће. Али то нема везе са сексуалним насиљем.

И то се помиње, па зато вас и питам. А како се одлучује, заправо на који начин... Каже да се то ради без одобрења, практично без знања корисника, да му се дају контрацептивне пилуле, да се ставља спирала. Како је то могуће?

- То ми нисмо утврдили. Ја бих волео да видим тај налаз и да видим заиста која су то женска деца, јер иако се врло пажљиво бавимо том проблематиком нисмо заиста наишли на те случајеве да је неко се притуживао на ту врсту пропуста, мада је то сада сувише благ израз. Имали смо примедбе које се тичу радне експлоатације и то смо више пута утврдили. Многи који су били у тим домовима запослени а који су на тај начин практично експлоатисали штићенике су санкционисани. То је било врло значајно, да се у принципу не иде са том праксом. Ево шта то значи да будем пластичнији. То је да се нека од те деце која су физички јака, која ментално задовољавају одређени ниво да могу да раде физичке послове, практично изнајмљују неком да ураде те послове. Онај ко их организује има неки финансијски бенефит, а та деца од тога немају ништа или неки поклон који је занемарљив.

Често идете у ненајављене посете. Јесте ли приметили какав је однос, колико год да је тешко људима који су запослени и раде са том децом, какав је њихов однос према њима? Има ли ту недостатка емпатије? И о томе смо могли да читамо, да им практично не знају ни имена. Како се они, имају ли они колико-толико времена да се тој деци и емотивно посвете? Није њима само потребно пресвлачење и да им неко да храну.

- Да бисте могли да донесите неки закључак морате ићи тамо и видети то како изгледа на месту на коме се то дешава. Ако имате, рецимо узећу пример дома где једна особа се бави, како сте ви рекли пресвлачењем 20-30 штићеника у току радног времена. То није једном, једнократно, тешко да ћете моћи да очекујете да има времена за нешто друго. Е сад, у контактима са том децом
сам приметио, они заиста траже пажњу, они воле да разговарају, они воле тај контакт, они га показују на један другачији начин, додиром, загрљајем... И онда кад их питате шта вама треба углавном и највише то је та потреба за комуникацијом са спољним светом, првенствено њиховим најближима, а онда и осталима.

Како оцењујете одговоре надлежних на све ваше препоруке? Да ли се види помак, да ли сте задовољни? У реду, не може све одмах да се реши, али да ли се тиме бави онај ко треба да се бави и ко тиме треба да се бави?

- Ствар није само у једнократној препоруци и решавању једног проблема или неколико проблема. Оно што је нама најзначајније то је где је систем заказао у мањем или у већем обиму, да покушамо да утичемо да се тај систем измени. Не само да се коригује једнократно, већ да се измени, односно да се другачије организује како би ефекат био бољи. Јер оно што се примети у мноштву препорука и контаката јесте да тек када се систем у одређеним рекао бих организацијама, установа, државним институцијама промени, онда се промени и нешто на боље. Често није ствар ту и много до финансија него до саме организације.

Ви сте рекли да је одговорност на ресорним министарствима а не само на једном.

- Пазите, кад кажем одговорност на ресорним министарствима. Не можете да посматрате ви ресорно министарство а да не гледате ону најмању и најнижу организацију у тој хијерархији па све до министарстава. Може министарство да уради много тога, али ако конкретно организациона јединица не поступа онда је то заиста без сврхе.

Министарка Кисић Тепавчевић је формирала стручни тим. И ви сте део тог тима. Да ли сте кренули да обилазите већ неке установе, која је сврха тога, шта је ваш задатак?

- Ми редовно обилазимо. Значи, то што смо ми у тиму не значи да ћемо сада више обилазити или да ћемо се више посветити тој теми, ми смо стално у тој теми. Али шта је битно – то што Институција Заштитника грађана, која има Национални превентивних механизам, који се тиме бави, који има Хитну службу која се тиме бави, која је у сталном контакту, која има највише искуства и највише потенцијалног знања или знања да оцени ту ситуацију. Ми не радимо то ад хоц или смо урадили једну контролу па на основу тога доносимо закључке. Ово што говорим је последица великог броја контрола и сталних обилазака.

Добро и после овог искуства у том тиму, шта очекујете?

- Ми смо због искуства у том тиму, зато што ако неко зна стање у тим домовима, али је реално, значи без крајности и са једне и са друге стране, онда смо то ми, односно Институција Заштитника грађана.

И кренули сте у обилазак установа. Какав вам је утисак?

- Ви мене не пратите. Ја кажем да смо ми стално у обиласку...

Али, кренули сте у оквиру тима у обилазак установа.

- Не, нисмо кренули.

Како не обилазе, кад смо видели да обилазе?

- Не, нисмо ми ишли са министарком. Министарка је ишла самоиницијативно. Ми радимо свој део посла. Онда се ти, и то је по мени најбоље, да кажем ставови укрсте па се види. Оно што смо ми приметили можда они нису, а можда су и они нешто приметили сто ми нисмо.

Зато вас питам. Каква је сврха тима, ако сте ви и пре обилазили и сада обилазите...

- Рећи ћу вам каква је сврха тима. Ви сте чули једну народну мудрост - четворо и шесторо очију боље види него два. Јер имате овако, имате једно мишљење које иде у један екстрем, имате друго мишљење које иде у други екстрем. Оно што је најважније је да се проблем реши, а то је да се хладне главе сагледа. Значи без екстремног сагледавања и да се аргументује, да се дају докази. А за то постоји Институција Заштитника грађана која није ни на једној ни на другој страни. Извините на примедби, али стварно је тако.

Јесте, само сам желела да ми објасните сврху тог тима и шта се разликује сада од претходних ваших обилазака.

- Јесте ме разумели или треба...

Наравно, надам се да су и гледаоци. Кажете да добијате свакога дана нова сазнања о случају Петница. Ви сте од Министарства просвете тражили да вам се достави да ли се финансира, на који начин, како је...

- То смо тражили од Трезора.

Хајде нам онда ви испричајте тачно, пошто сам ја прочитала да сте од Министарства просвете тражили те информације, да ли се деца и како се деци правда изостанак из школе када иду у Петницу. Јесам то добро разумела или не?

- Видите, Петница, то је изненадило јавност, је организована као удружење 1982. године. Значи то није образовна институција, то је удружење као и сва друга удружења којих мислим да има око 35.000 у Србији, регистровано у АПР-у. Сад се ту поставља више питања. Ако Министарство просвете каже - ми немамо могућност контроле јер то није део образовног система - онда ми поставимо питање па кажемо - да, али ако су школе те које дају деци информацију о Петници, ако они дају препоруке, односно обавезна је препорука педагога или психолога, ако деца одсуствују из редовног школовања, а школа даје оправдање, а министарство контролише званични образовни систем, онда се ту поставља питање везе између Петнице и Министарства. Оно што смо и у случају Алексић истакли јесте да свака, без обзира на организациони облик, било то друштво са ограниченом одговорношћу, удружење или већ шта, свака од тих организационих јединица која има као основну делатност образовање и васпитање деце мора променама закона бити под ингеренцијом Министарства просвете, односно Просвете инспекције. Не можете оставити потпуно несређен тај однос, јер онда имамо то што имамо. Нажалост, то се реперкутује на најтежим случајевима сексуалног узнемиравања и у једном примеру који сам навео и у другом примеру. Али ту се сад поставља питање финансија. Ако ми добијемо из Трезора податак на питање који буџетски корисници, индиректни и директни, делом финансирају Петницу, а испостави се да су део финансирали министарство, школе, локална самоуправа... Још нисмо дошли до података. Није баш да не постоји директна веза. Па онда програми образовања наставника, односно професора, колико их је било? Има ту низ питања. А оно питање које смо поставили поверенику се односи на заштиту података о личности. Да ли се могу тражити ти подаци који су у упитнику за одлазак у Петницу од било кога а посебно од деце. Повереник је још, да кажем, у року, а министарство нас је молило за додатних пет дана и ми смо одобрили пет дана из разлога што је велики број информација... Ова прича има један епилог, а то је - сви они који се баве образовањем и васпитањем наше деце морају бити контролисани како се не би догодило не само сексуално злостављање, него и да се неко мимо једног изграђеног система, не коментаришем какви су програми, бави образовањем и васпитањем деце.

И онда, ако је све то тако, не могу из Министарства просвете да кажу, ми немамо везе са Петницом.

- Ево случај Блаце. То је исто, ја мислим да је и у данашњим новинама. Не може неко да да каже - не ми немамо сазнање о том догађају са децом која су живела код баке, бака отишла у болницу, они раде физичке послове уместо да се деца школују и да се баве својим детињством.

Ево и на насловној страни Курира „Шта крију у дому на Петловом брду. Старе људе мучили у тајној соби“.

- Видите, то је врло значајно питање, то је што смо ми, опет се враћам на будући Закон о заштитнику грађана. Ми немамо право да контролишемо приватне фирме, хајде да их тако назовем. Директно не, посредно да преко министарства и тако даље. Ми смо тражили да можемо да вршимо и ту контролу. Значи не као сада по сазнању за тако нешто ми се обраћамо ресорном министарству, него да ми директно извршимо контролу. То имате у земљама у окружењу и показало се као веома добро. Ово је мало посебан случај, а то су сви ти случајеви и због хитности одмах треба реаговати.

Каже, полицији и инспекцији нису дозволили приступ у ту неку просторију коју држе под кључем...

- Полицији нису дозволили?

Тако пишу новине... Ја вам кажем.

- У реду, али замислите колико онда тек нама не би дозволи да немамо законску могућност да то урадимо.

Поменули смо то да морају сви који се баве образовањем деце на овај или онај начин, било да су то школе спорта, плеса и тако даље морају да буду на неки начин под...

- Апсолуто морају. Онда се не би деслио оно што се дешава.

Али школа Мике Алексића, ако се сећате, пријављена је била потпуно као, не могу сад да се сетим...

- Ја ћу да вам кажем - као друштво са ограниченом одговорношћу, као предузеће у форми друштва са ограниченом одговорношћу.

И како то сада? Ако не пријавиш... Како онда може да пријави једну ствар, а да ради другу?

- Није ствар у томе како је регистрована претежна делатност, него је ствар када се појави образовања и васпитање, без обзира на облик организовања, као претежна делатност или као једна од делатности, ви сте навели школа, једно, друго, треће или нека друга активност, мора се у закону утврдити да у тим случајевима просветна инспекција има право и мора да контролише такву врсту, како да их назовем, нису институције, организационих јединица, школе...

Добро, мени је прихватљиво то организациона јединица, што сте рекли. Добро, хвала вам на одвојеном времену. Морам да питам за крај, можете да кажете да то није у вашој ингеренцији, али чипови су ми скроз занимљивији. О томе читамо, то је актуелна тема. Каже, Швеђани, Руси и Кинези одлучили да уграде чип. Јесте видели то?

- Где, ко и коме?

Не знам, негде на руци и као помоћу тога ћемо моћи да плаћамо, да улазимо негде, откључавамо...

- Док не будем имао јасну, али заиста јасну одредницу према томе, шта то значи... Које сте земље поменули?

Причам вам из медија, значи Швеђани, Руси и Кинези одлучили да уграде чип.

- Кинеског омбудсмана ако га Кинези имају и у којој форми имају заштитника људских права, а сигурно имају, не познајем. Шведску колегиницу познајем. Руску колегиницу познајем. Тако да је најмањи проблем да ја њих питам о чему се ради, па да у неком наредном периоду одговорим. Али ми смо озбиљна институција и они су озбиљне институције. Ја док не будем имао заиста јасних сазнања нећу да постављам питања која...

Да, да, добро из медија. Наравно, било би неозбиљно, али ја сам Вама желела да поставим, да могу да проверим да ли нешто знате о томе.

- Не, заиста не.

Добро, хвала вам на одвојеном времену...

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост у програму Радио Београда 1.

Наша прва тема је о извештају „Заборављена деца Србије“ који је недавно објавила Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом, а који је потресао ових дана домаћу јавност. У истраживању, између осталог, постоје наводи да деца са менталним инвалидитетом бораве у нехуманом окружењу и да су затворена често без медицинске али и било какве друге неге. О томе у каквим условима живе, ко и како се о њима брине и да ли се редовно контролишу домови у којима су смештени, данас раговарамо са гостом у студију Зораном Пашалићем. Он је Заштитник грађана Србије. Добар дан и хвала што сте овде. Могли смо ових дана заједно да пратимо све оно што је проистекло после објављивања извештаја „Заборављена деца Србије“. Поново се опет у Србији говори на тему домова за децу и сад можда да споменемо оно што се у међувремену догодило. Постоје различита мишљења. Неки кажу да је пренаглашен тај став и мало паушалан, други кажу да је истинит. Министарка је ових дана обишла ненајављено неколико домова за децу и сада та тема се развија у неком правцу. Оно што би било прво питање за вас, како ви гледате целу ову ситуацију и што се нешто покренуло у јавности око те приче?

- Драго ми је да се покренуло у јавности али увек посматрам да није тема за недељу или две дана већ би требало да буде под сталним фокусом јавности а и оних који би требало да воде рачуна какви су услови у тим домовима, какав је положај те деце која се налазе у домовима. Израз „Заборављена деца Србије“ може да се заиста искористи јер су они пре овога заиста врло мало били у фокусу јавности. Не волим да се једној тако трагичној или лошој ситуацији, која никоме не може да донесе сатисфакцију, говори сензационалистички али свакако мора се много обратити пажња. Говорим из искуства и личног и институције на чијем се челу налазим јер је ова тема нама стално у фокусу, ми имамо цео један сектор, Национални превентивни механизам који се бави положајем особа које бораве у установама затвореног типа, и врло добро познајемо ову тему и знамо које су потребе те деце, који су њихови проблеми и како се ови проблеми могу решити.

Шта кажете на оцене да је пренаглашена читава прича и да је паушално оцењена. Ви сте били у ситуацији да обилазите овакве домове.

- Не бих то коментарисао. Ја могу да кажем оно што сам ја видео или што су виделе колегинице и колеге из институције Заштитника грађана. Видели смо и ситуације које су заиста лоше, то је једини прави израз, али да смо видели и ситуације заиста добре. И те добре ситуације, добре околности под којима та деца живе у вези су са великим напорима људи који тамо раде. Оно што могу да узмем као генерални став јесте да треба повећати број запослених у тим установама јер својим очима сам видео да се неки пут особе које раде, то су углавном жене, баве са 20-30 деце, па је заиста за једно радно време па чак и дуже, немогуће на адекватан начин им пружити негу.

Истраживање, односно обилазак домова је био 2019. године. Да ли сте од тада до данас били обавештени о њему? Да ли постоји обавеза, то је чини ми се важно питање, појединца, организације и институције да обавести надлежне органе, здравствене установе, полицију и министарство уколико затекне неке случајеве занемаривања и злостављања?

- Што се тиче институције Заштитника грађана, ми смо поступали или по сопственој иницијативи када смо видели и указивали на неке недостатке, само прошле године било је 25 препорука, или по пријавама родитеља који су били незадовољни или погођени ситуацијом њихове деце.

Шта бисте Ви рекли, шта је заправо највећи проблем? Сада смо чули један од њих, да је можда недовољан број стручног кадра. Ви сте обилазили и често обилазите ове установе. Какво је ваше сагледавање могућег решења ове ситуације?

- Прво је тачно утврдити број деце за које је неопходно да буду овде. Није свима неопходно... Заговара се у Европи прихваћен па у неким земљама и одбачен систем, а то је да се ти домови укину и да се једноставно деца сместе у своје биолошке или примарне породице. Налазио сам на тим местима у домовима децу која су заборављена у правом смислу речи, скоњена од очију. Оно што се каже „бриго моја пређи на другога“. Али сам видео и ситуацију када су родитељи заиста показивали пуну пажњу, покушавали да помогну тамо где је помоћ била потребна, чак се и самоорганизовали да овој деци пруже оно што им припада, а то је један нормалан, односно достојанствен живот. То је први проблем, значи утврдити тачан број деце. Према том броју онда утврдити број запослених, а потом видети која од те деце која не би ишла у своје примарне биолошке породице могу да буду организована у мање групе, то сам видео у неким домовима. То су деца која могу да се старају о себи или које се могу довести на ниво да се старају о себи. Они се окупљају у мање групе, издвајају се у тим мањим групама ван домова, свакако дом контролише њихов живот у погледу свих њихових активности, њихове исхране и смештаја. Оно што сам приметио јесте да су та деца јако задовољна таквим начином организовања. И на крају, уложити максималан напор да она деца која морају остати у домовима да им се пружи адекватна нега и помоћ. Зашто то говорим? Јер ту имате децу која су непокретна, која апсолутно немају адекватну комуникацију са спољним светом и они заиста заслужују много, много бољи третман. Кад сам више пута навео негативне примере, мислио сам управо на ту децу. То вам је једна врло тешка ситуација - видите дете које онај који се стара о њему мора више пута у току дана да помера да не би дошло до декубита и то у ситуацијама кад немају адекватну опрему у смислу декубит душека, да не говоримо о личној хигијени, исхрани и осталом.

Сада се говори о могућем решењу ове ситуације, о размештању свих оних корисника ових домова код којих је могуће да ли у примарну породицу или у хранитељску, а за овакве случајеве о којима сте сад говорили, да ли би можда неко болничко лечење било решење. Како видите могућност да се та ситуација на овај начин реши? И у неким другим земљама било је ових покушаја.

- Управо је ситуација супротна. Они који су за болничко лечење смештају се у те домове и оно што смо ми инсистирали то је појачан лекарски надзор. Отвара се једна врло, врло широка тема где једно министарство не може да овај проблем реши. У том извештају се не говори о теми која је мени била значајна, а то је да многа од те деце ако немају родитеље имају рођаке, који често управљају њиховом имовином а притом та деца немају никакву сатисфакцију чак и у виду посета тих блиских сродника. То је једна врло значајна тема - одузимање пословне способности па потом све оно што резултира таквом ситуацијом. Затим, ако узмете у обзир да су многа деца једноставно измештена вољом њихових ближњих у такве домове, онда се поставља питање како извршити повраћај? Како и на који начин приволети да они буду враћени у своје породице? Затим, које ће то хранитељске породице узети дете којима треба да се бавите 24 часа?

То све отежава и овакве намере. Какав је увид...

- Опростите, ако смем да вас прекинем. Ево, најсвежији пример који је био пред институцијом Заштитника грађана, где је у питању дете са Дауновим синдромом, узраст од две године, које није прихваћено од стране својих родитеља и иако закон не дозвољава да буде смештено у дом дете које је млађе од три године, другог избора није било.

То сам управо хтела да вас питам, какав је увид у то колико су родитељи и блиски рођаци заинтересовани у оваквим ситуацијама када су та деца смештена негде у неку институцију?

- Не може се узети генерални став. Имате изузетне родитеље и рођаке који заиста брину, али морам да кажем да су они у мањини.

Сад произилази неки закључак да су заиста условно речено напуштени од свих. Интересантно би било чути и шта мислите да ли може да се каже да у нашем закону постоји јасно дефинисано које су обавезе тих домова. Дакле, да можда на том законском нивоу, ја скоро да понављам сад једно питање, могу да се решавају проблеми уколико има. Не примењује се закон па се можда деца везују или... Да ли постоји уопште неки јасан принцип по коме се поступа?

- Није ту сам закон тај који се примењује већ и он и подзаконски акти који регулишу до у детаље пословање, рад у таквим институцијама или установама. Није проблем у закону, као што ниједан од проблема није у закону и подзаконским актима него у спровођењу свега тога. Тај моменат о коме говорите да се деца везују, на мене је много јачи утисак оставило то да су она препуштена највећим делом дана сами себи. То је тај недостатак особља. И онда се њихов напредак, а многи од њих се могу једним озбиљним, приљежним радом довести у ситуацију да се старају сами о себи. То је оно што је највећи утисак.

За то је потребан велики рад.

- Велики рад и оно што је важно, кад сам комуницирао са том децом, када сам разговарао где се могло разговарати, имао сам чак и ту врсту невербалне комуникације, та деца су врло емотивна. Када пређете на начин на који они желе, они то заиста лепо показују и онда кад их питате, оне са којима имате комуникацију вербалну, шта би највише волели, они увек кажу - већи контакт са спољним светом у смислу да им неко долази, да им неко организује живот на начин како сви ми живимо у нормалним условима, не рачунам сада ову ситуацију са ковидом.

Које су ваше надлежности у овом случају кад се појави неки овакав извештај, када до вас дођу неке овакве...

- Оне су обухваћене Законом о заштитнику грађана с тиме што ја се надам да ће крајем јула нови закон се наћи у скупштинској процедури који даје много већа овлашћења. Ми смо га сачинили на основу искустава које смо имали у овом дугогодишњем раду. То је да када уочимо недостатак тражимо да се тај недостатак исправи односно, апелујемо прво на оне који су тај недостатак проузроковали, а онда све до врха, односно до ресорног министарства. Као што сам рекао, прошле године је било 25 препорука. Од тих 25, у 10 је поступљено, 13 јесу дугорочне мере тако да нису све испуњене, али у две ситуације апсолутно није поступљено. Питају ме често да ли сам задовољан тиме? Апсолутно сам незадовољна јер када ми сачинимо препоруку она је на доказима заснована и оно што тражимо то је апсолутно се мора радити, а неки пут не наиђемо на адекватног саговорника и онда је то један дуг и мукотрпан посао.

Чули смо делимично али можда да вам дамо времена да довршите и причу о томе како ви видите решења проблема. Ви сте рекли, треба почети логично од тога и видети колики је број деце, у ком се она стању, која деца могу да буду измештена. Шта би био неки крајњи исход по вама?

- Крајњи исход би био свести тај број деце на онај број којима се не може другачије пружити помоћ него институцијално.

И да само та деца буду...

- Само та. И онда се усредсредити на њих. И свакако, морам да кажем и на ону децу која се налазе у својим породицама или у хранитељским породицама и код родбине, јер и те особе које се о њима старају траже и заиста заслужују адекватну помоћ. Шта то значи? То значи да им се у току дана, седмице, месеца пружи помоћ институционална како би они могли, извините на изразу, да одахну јет то није нимало једноставно...

Да, сарадња са њима или помоћ...

- Финансијска помоћ у сваком смислу. И оно што је исто тако битно, а то је комуникација међу породицама са таквом децом и друштво у циљу организовања неких манифестација које њима чине живот радоснијим и лепшим. Неко ће рећи да сад заштитник прича о томе а имамо крајње лошу ситуацију у смислу средстава за хигијену. Није то баш тако. Неки пут је овај моменат много значајнији јер овај први зависи од техничко организационих услова а овај други зависи од емпатије колико имате за ту децу.

Да поменемо и случај у коме такође на неки начин учествујете, случај који је такође потресао јавност а то је Петница. Ви сте се обратили Министарству просвете, тражили додатна објашњења, истим поводом разговарали са Повереником за заштиту података и информација од јавног значаја. Које сте врсте провера тражили и о чему је тачно реч када је реч о вашем учешћу у овом случају?

- Случај „Петница“ је 25. јуна кулминирао случајевима сексуалног узнемиравања полазница тог истраживачког центра, да би то отворило многа питања. Оно што је јавност заиста врло узнемирило то је моменат да је Петница удружење, да Петница није под ингеренцијом (у систему образовања и васпитања) ни Министарства просвете, нити институција које би се морале бавити организацијом васпитања... Често се заборавља, говори се о образовању и васпитању наше деце. Оно што смо ми тражили и тражићемо а то је да се пословање Истраживачког центра Петница погледа са свих аспеката. Ако школе упућују и дају препоруке за ученике који желе да похађају ове курсеве или истраживачки рад у центру Петница, поставља се питање како то да Министарство просвете нема ингеренције које има за рад у школи. Ако школе морају дати препоруку од стране педагога или психолога, ако оне оправдавају недолазак ученика на редовну наставу одласком у Петницу и још много, много питања, то је врло значајно и да се види цео систем контроле. Не бих волео да будем погрешно схваћен. Ми смо апеловали на министарство и поводом случаја господин Алексића и једне школе која је регистрована као друштво са ограниченом одговорношћу, која се бави у свом опису активности и образовањем деце, али исто тако није била под ингеренцијом Министарства просвете. Инсистирамо и инсистираћемо да све те институције које у свом називу или својој активности имају васпитање и образовање морају бити стално контролисане, стално испитивано ко ту ради, какав је метод рада и још многа друга питања. Рецимо, једно које смо поставили Трезору првога овога месеца, а то је који су директни и индиректни буџетски корисници финансирали Петицу. То смо мислили прво да ли је то Министарство просвете, ако није да ли је то локална самоуправа, ако није - ко је. Јер, ви имате тамо најталентованију децу која морају бити под озбиљном контролом оних који брину о нашој будућности. Немојте да вам ово звучи као флоскула. То је заиста тако јер када се говори о инклузивном образовању, ту се не говори само о деци са посебним потребама, него се говори и о изразито талентованој деци која морају наћи своје место адекватно у друштву. Иначе ћемо имати оно што би могло да се деси, на шта је Заштитник грађана нарочито ставио фоцус, а то је да неко најталентованијом децом практично, рекао бих најблаже, да са њима ради а да ми немамо као друштво увид у то.

Хвала на разговору. Са нама је био Заштитник грађана Србије Зоран Пашалић.

Заштитник грађана Зоран Пашалић био је гост емисије „Ново јутро“ на Телевизији Пинк.

Извештај „Заборављена деца Србије“ који је недавно објавила иницијатива за право особа са инвалидитетом протеклих дана згрозила је и шокирала јавност Србије. Извештај се заснива на налазима прикупљеним током 2019. године у установама социјалне заштите широм Србије, а ти налази да деца и млади без родитељског старања са сметњама у развоју дане проводе у металним креветима, атрофирани и у боловима занемарени од свих оних који би требало да брину о њима. Како живе деце смештена у социјалним установама, тема је о којој разговарамо са Заштитником грађаном Зораном Пашалићем. Добро јутро и хвала вам. Тешка тема, наравно, и по све нас некако можемо рећи поразна. Ово је пораз друштва. Како ви коментаришете овај извештај “Заборављена деца Србије“?

- Немојте тако - пораз друштва. Мислим да треба погледати ствари реално. Можда знате а можда и не, у оквиру Заштитника грађана постоји Национални превентивни механизам, једно посебно одељење које се бави управо овом проблематиком и они су у сталним посетама, у сталној контроли, њихови извештаји се дају периодично и свакако улазе у један годишњи извештај који иде  Скупштини Републике Србије. Оно што сте ви рекли пораз друштва, није пораз друштва ако се ради на томе и ако се побољшавају услови, а да би се побољшали услови потребно је да се сви укључе, не треба препусти само тим установама.

Знате зашто је пораз друштва? Ако су ментално оболела деца којима треба старање, ако су били у таквим условима, где су ти родитељи да кажу - чекајте моје дете живи неусловно? Било је речи да многи ту децу и не обилазе. Ви сте били на терену, шта сте затекли?

- Прво ту се поставља питање да ли сва та деца треба да буду тамо, да ли је то решење једино могуће. У Србији, а и свугде у Европи, заговара се измештање из таквих домова у породицу, да ли примарну биолошку породицу или у хранитељске породице, то се сада поставља питање. Прво, да ли су сва та деца која се тамо налазе деца која не могу да се старају о себи и која подразумевају туђу негу, виђао сам и такве. То су поразне сцене, то је оно што сам ја изјавио. Када сам их видео у креветима, где леже, непокретни, без икакве комуникације са околином. И где су препуштени онима који су дужни да се старају о њима. То сада све зависи од тога како индивидуално свако од тих запослених приступа. Видео сам оне који заиста гину, да тако колоквијално кажем, на том послу, али сам заиста видео и запуштену децу. Оно што је важно…

…Није стање свуда исто.

- Не треба дати генералну оцену о свему томе, већ оно што сам заговарао и што тражим, а то је да се иде од дома до дома, и да се види шта је потребно, пре тога пописати домове, број деце, број запослених који је извесно, то могу да 100 посто тврдим, недовољан, и услове у појединим домовима који су лоши. Буквално лоши! Е онда, мора да се приступи ономе, а то је прво да се види која од те деце могу да буду смештена у породице, а онда она деца која не могу бити смештена у породице, да ли према њиховом психофизичком-стању могу бити измештена у нешто што сам видео у неким домовима, а то су мале заједнице у близини домова, где је неколико њих углавном су то одрасла деца која имају одређене менталне сметње, али не такве да не би могли да се оспособе за релативно самосталан живот, да функционишу у тој групи. Без потпуног старатеља, нормално уз надзор дома, односно надзор оних који су запослени у дому.

Ви сте заправо то видели у ненајављеним посетама?

- У ненајављеним посетама видео сам и то да деца буду у ситуацији да не могу да остваре комуникацију јер су изолована, изолована су по објашњењима неких запослених зато што су показивала агресију према мени, нису показивали све, ја нисам стручњак да би могао то да процењујем, али мислим да ни то није начин да се та деца изолују у потпуности.

Да ли та деца имају редовне оброке, да ли имају одећу, обућу, какви су ти смештаји, неки од тих домова су преуређивани, неки нису, је л тако, вероватно није свуда иста слика?

- Није иста слика и кад ме питате за исхрану и за одећу, мислим да је то најмањи проблем у домовима. Већи проблем у домовима је рад са том децом, комуникација те деце са онима који би требали да примарно се о њима брину, то су њихови најближи, онда са онима који раде у тим домовима, а свакако оно што није мање важно, а то је једна врста социјализације кроз комуникацију људи ван дома и са том децом у дому, разговарао са некима од њим, са онима где је комуникација вербална могућа и кад сам их питао шта вама треба они су рекли па нама треба да дође неко да нас посети, да нас забави, да нам организује нешто што би личило на један живот који сви ми тражимо и који нам је потребан.

То су деца различитог узраста, њихове образовне потребе су другачије. Како се то остварује, процес образовања? Како то иде?

- Масовно се поставља то питање. И хвала што сте ово питање поставили. Углавном су то деца где се њихов статус који је ментално и физички да кажем компромитован је такав да се ту образовање ставља у други план, тамо где је могуће свакако оно се организује, али је битно да се та деца где год то је могуће доведу у стање блиско или потпуно неком нормалном животу како би могли да се осамостале. Ту се поставља оно питање које сам увек постављао када се о њима говори а то је - да ли је ово тренутак када је једна сензација ову тему иницирала и она ће бити једно време интересантна. Шта ће бити после, или треба свакодневно извештавати о тој деци, посећивати те домове, то нису лепе слике, одмах да вам кажем, али инсистирати на том питању свакодневно.

Да, али да вам кажем ово је сада када сте споменули баш овај извештај да он је 2019. направљен, истраживачи су ушли у осам институција како смо разумели, три установе за децу са сметњама у развоју, и пет за децу без родитељског старања и чини ми се да су и она са сметњама у развоју, само једна је испуњавала све услове. Зашто се чекала 2021. да се објави тај извештај? Зашто се није алармирала јавност одмах на терену?

- То морате њих да питате.

Потпуно ми је то нереално. То није из делокруга надлежности Заштитника грађана на крају крајева, али…

- Јесте, то је из нашег делокруга, ми обилазимо стално те установе како их ви зовите, ја их лично сам обилазим, у комуникацији сам кад год могу. Моменат је овај, понављам, што не треба то везати за једну посету, или за једна, један догађај, једно истраживање, већ треба да буде стални, стални фокус. Зашто? Оно што децу највише боли, ону са којом сам комуницирао је то што нема њихових блиских ту. Да долазе, да их посећују, да им помажу, да једноставно имају ту бољу везу. У том извештају није речено оно што сам ја увек потцртавао, а то је - ако нема живих родитеља, где су рођаци? И оно што отвара једну озбиљну тему, а то је, многа од те деце имају имовину, њима је одузета пословна способност због менталног статуса, том имовином располаже неко од родбине, а ти исти људи их не посећују. О чему се ту ради сада? Зато сам и рекао у једном иступању у медијима није то питање само једног министарства, већ су ту министарство за рад, министарство за бригу о породици, министарство правде, министарство здравља.

То јест, читав комплет проблема који треба гледати на тај начин, али морамо да вас питамо још једну ствар. Имали смо још једну потресну причу, кад је реч о једној јединственој установи, то је Петница.

- Да, Истраживачки центар Петница крај Ваљева.

Да, говорило се о сексуалном узнемиравању, о тешким темама које се односе на, да кажемо, злоупотребу положаја и свега осталог што иде у комплету тих дешавања. Један наставник је у некој својој јазбини терао девојчице да се скидају, давао им алкохол, сликао их, други су то прикривали, неки уништавали чак те слике и те податке. Како то разумети да одговорна лица из те установе нису реаговала, нису то пријавила, а знала су за то?

- Јавности није било познато док ми то нисмо обелоданили, а то је да је облик организовања Истраживачке станице Петница облик организовања који се у Агенцији за привредне регистре води као удружење. Значи, нас троје овде испуњавамо услове за једно удружење, то су три личне карте. Оно функционише од 1982. године и није било у фокусу оних који би требало да о томе воде рачуна. Ми смо поставили питање Министарству просвете да ли има контролу, Министарство просвете каже да оно формалну контролу нема. Слажем се, формално не али ако деца која одлазе у Петницу добијају препоруке од својих школа, препоруке од наставника, педагога, психолога, ако школе оправдавају њихово одсуство са часова, значи школа званично својим потписом и печатом већ ко то оправдава, ако има одређених веза, онда је то цео један систем образовања и васпитања које препуштен или није под директном контролом. Треба направити паралелу са свим оним облицима организовања као што су друштва са ограниченом одговорношћу, удружења, која се баве васпитавањем и образовањем наше деце да ли су они под контролом, чијом контролом, на који начин и шта се у свему томе може још утврдити. Нисмо ми послали само Министарству просвете, него смо послали и Поверенику, тражимо оне информације од те деце, да ли оне подлежу оним правилима које Закон о заштити података о личности налаже, као што су имовинско стање родитеља, да ли су осигурани или нису, разна друга питања и оно што је најважније - ко финансира то и како. Да ли је буџетско финансирање? Чекам одговор, то је отишло 1.7. питање према Трезору. Тек када добијемо целу слику, о томе ми ћемо дати извештај који ће бити апсолутно заснован на утврђеним чињеницама, а на онима који се баве контролом образовања наше деце и васпитања, увек се заборави то васпитање, на њима је да утврде шта ће даље.

На судовима и тужилаштву?

- То је што се тиче сексуалног узнемиравања које је последица ако можемо сви да закључимо нечега да неко није вршио адекватну контролу, ако се препушта једном човеку да ради то што ради, па онда се ту поставља питање ко је ту контролисан.

Поставља питања самој Петници, односно њиховом врху, управном одбору, директору и не знам већ коме.

- Нисмо добили одговоре. Видите, ми смо их питали све у вези рада и организације, и контроле, јер имате један протоцол из 2019. мислим да је последњи, који налаже свакој од тих установа које се бави, ово није установа, ово је удружење да не правимо грешку, а то је да има организовану контролу над сваком врстом узнемиравања, не само сексуалног него сваком врстом узнемиравања полазника. Петница је то исто морала да има. Ако није имала онда се поставља се питање зашто то неко није проверио.

То су деца малолетна или тек пунолетна, али већином малолетна.

- То су деца оно што се каже до пунолетства и мало преко пунолетства.

Да, и погледајмо сада слику да одговорно лице каже ми смо то знали 2017-2018, али нисмо излазили са тим да би сачували углед Петнице? О чему се то ради? Они су прикривали та дешавања. Рекли су: решавали смо то јер никада деца нису ишла сама код њега на час, него уз пратњу.

- Није Петница једина, то је оно што јавност не зна. Имате регионално истраживачке центре који врло добро раде, ја могу да побројим 10, фокусиран на то, јер то је 1982. Најчешће је Петница била у медијима, ови остали нису били експонирани, нису се добро рекламирали и онда су они сада у фокусу, али нису уопште у питању ни Петница ни они, него сви они који су се без обзир како организовали, а који се баве васпитањем и образовањем деце. Под чијом је то контролом, пошаљете дете у приватну школу, пошаљете у Петницу, хоћете да знате да ли тај кога образује и васпитава испуњава услове, да ли то да ли је то особа која уопште може да буде у комуникацији, нећу да помињем друге случајеве од 5-6-7 месеци који су имали епилог у судској поступку, односно имаће епилог у судском поступку. Не знам шта треба да се понови да би се једноставно извршила контрола над свима њима.

Добро речено. Хвала и видимо се поново.