a

Б92, ТВН1, РТС, извор Фонет

Омбудсман Саша Јанковић оценио је данас да они који указују на нешто што је лоше у власти буду проглашени за издајника, тајкунског плаћеника, страног плаћеника и перфидног нападача на систем државе.

У интервјуу Фонету, Јанковић је оценио да су нови медијски закони једна од светлијих тачака у прошлој години, али остаје да се они примене указујући да су у истом периоду били изузетно видљиви политички притисци на медије.

Према речима Јанковића, од нових медијских закона се очекује да реше неке од нагомиланих проблема и по питању мањка транспарентности власништва у медијима, уплива државе у медијску уређивачку политику и уопште финансирање медија.

Наша медијска сцена у 2014. била је таква да не можемо рећи да није било притиФсака на медије. Напротив ти притисци су били изузетно видљиви, констатовао је Јанковић.

Нико никога нема право да зове или да напише допис и забрани нешто. То се још од 19. века не ради на тај начин

Србија није на том нивоу да неко на класичан цензорски начин забрањује било шта. Међутим, то је далеко од тога да нема цензуре, која се остварује на друге начине, сматра Јанковић.

Аутоцензура је најтежи облик цензуре. Када ви претпостављате да ћете имати проблема ако објавите нешто до чега сте дошли, па сами себе спречите, објаснио је Јанковић, који сматра да аутоцензуру изазивају појаве које су биле веома видљиве у прошлој години.

Ако критикујете бићете проглашени за издајника

Дакле, када изађете са одређеним критичким ставом, као новинар или надлежни државни орган који је дужан да критикује оно што види као лоше, ви ћете бити проглашени за издајника, тајкунског плаћеника, страног плаћеника и перфидног нападача на систем државе, а можда ће се десити да и неки оглашивачи повуку огласе из вашег листа или медија, илустровао је Јанковић

Ви ћете знати да са таквим ставом не доприносите економској добробити ни свог листа, ни своје породице, и знаћете да ћете можда читати о себи наредних дана у увек сличним или истим медијима да сте овакви, онакви, да сте срамота, рекао је Јанковић, што није пријатна ситуација.

Држава на критике одговара дисквалификацијама

Према његовим речима, држава има обавезу да промовише плурализам ставова и да на критике одговара аргументима, а не дисквалификацијама и то посебно не смеју да раде највиши државни функционери.

Ту обавезу наша држава, пре свега наша извршна власт, недовољно добро разуме и због тога данас у Србији говоримо о проблемима, тешкоћама и смањивању слободе медија, указао је Јанковић.

Омбудсман постоји да власт штити од ње саме

Било би добро када би свака власт схватила да омбудсман постоји да је штити од ње саме, казао је Јанковић и нагласио да нема никакав проблем с влашћу, већ да само ради свој посао њихове контроле, како је и прописано Уставом.

У најбољем интересу сваке власти је да пропусти у њеном раду буду идентификовани и да то учини онај ко не зависи од ње, јер је само тако слободан да каже у чему је проблем, оценио је он и додао да се исправљањем таквих пропуста само учвршује поверење грађана у власт.

Институција Заштитника грађана има само једну политику, а то је политика бескомпромисне контроле органа власти

Ако се онај ко указује на неспорне проблеме у остваривању права грађана и грешке у раду органа власти проглашава непријатељем, онда су интереси грађана и њихова права у ствари непријатељи, а мислим да то није ничија политичка платформа, нагласио је Јанковић.

Према ставу Јанковића, критике које му упућују представници власти само доказују оцену да се онај ко ради свој посао и указује на неправилности и незаконитости проглашава за издајника.

Уместо да се погледа како да се отклони проблем, тај неко се често проглашава за издајника, за страног плаћеника, тако да се наш јавни простор практично прља на начин који савесне, одговорне, озбиљне и пристојне људе тера из њега, упозорио је Јанковић.

Тегобна година за грађане

Прошла година је била тегобна за права грађана и морам да констатујем да у добром делу области постоји погоршање, оценио је Јанковић.

Као пример, он је поменуо чињеницу да су смањене пензије и то на један правно доста споран начин о којем ће се коначно изјаснити Уставни суд.

Имали смо и ситуацију да се неки закони примењују крајње неправично, попут Закона о солидарном опорезивању, јер се тај порез обрачунавао и у ситуацијама када законодавац није желео да се то обрачунава, нити је то било примерено, указао је Јанковић.

Према оцени Јанковића, администрација у Србији је и даље остала подложна партијским утицајима, а нису спроведене ни све оне најаве и стратегије за њену реформу, већ је она остала неорганизована и нерационална.

Закони су у 2014. доношени, по правилу, доношени у хитној процедури, што значи да нису на довољно квалитетан начин расправљани, подсетио је Јанковић и указао да су њихове одредбе, због тога, често непознаница и изазивају тешкоће у примени.

Током прошле године посебно су рањиве групе непримерено трпеле последице тешке економске ситуације, додао је Јанковић, помињући, при томе, пензионере са малим примањима и људе који примају социјалну помоћ.

Осим тога, правосуђе као основни механизам контроле и законитости није стало до краја на ноге, сматра Јанковић и напомиње да у правосуђу и даље постоји политички утицај, кроз начин именовања носилаца одређених дужносника у систему.

Блиц, 22. фебруар 2015. године

Аутор: Злата Ђорђевић

- Називање “сукобом” чињенице да заштитник грађана ради свој посао и контролише рад других државних органа и одбијање државног функционера, конкретно министра одбране, да поштује закон је покушај замене теза - каже у интервјуу за „Блиц“ Саша Јанковић, заштитник грађана.

Месецима покушавате да утврдите шта се десило у инциденту током Параде поноса у којем је учестовао брат премијера. Шта се догађа с тим случајем?

Тренутно шеф државног органа који би морао по Уставу и закону да се подвргне контроли каже “не дам и не можете ми ништа”. Наш правни систем не познаје такво стање, већ каже: орган власти дужан је да достави све документе заштитнику грађана, дужан је да одговори, сарађује. Али, иако сам до сада спровео скоро 7.000 поступака контроле онако како закон налаже, у овом посебном случају то се не дешава. Након што сам три месеца покушавао да образложим министру одбране зашто је нужно да поштује закон, обавестио сам јавност да постоји проблем јер је јавност базична институција сваке демократске заједнице, што сам уверен да Србија јесте.

Шта даље?

Грађани Србије и државни органи, па и међународна заједница, морају на крају видети да, као и свугде, постоје одређене кризне, преломне ситуације за владавину права, али да су наше друштво и држава функционалне демократске заједнице у којима се закон на крају ипак спроведе. Зато смо и успоставили контролне државне органе да у оваквим ситуацијама нико не би био изнад закона и да би превагнула унапред задата правила уређеног друштва, а не то ко је у медијима гласнији, ко има више позитивних коментара, ко има већи бужет за односе са јавношћу. Дакле, крај ове ситуације видим у томе да сви надлежни државни органи – органи правосуђа, заштитник грађана и остали, окончају поступке које воде и остваре своју функцију.

Како гледате на текст у листу Министарства одбране у којем сте стављени у изразито негативан контекст према Војсци Србије?

Треба знати да је буџет Управе за односе с јавношћу Министарства одбране, дакле само те управе, 118 милиона динара, а комплетан бужет заштитника грађана као државног органа, за све активности на заштити свих права грађана, све контроле, све плате, све трошкове рада, сву опрему - 171 милион. И ако је овај текст крајњи домет односа с јавношћу Министарства одбране, онда ја стварно морам да се питам да ли толике паре треба да се троше на стварање привида сукоба две државне институције, два државна органа који и у Уставу стоје један до другог. Бесмислено је да министар Гашић у одбрану својих грешака испред себе потура наводну бригу за безбедност председника Владе, па Министарства одбране, Војске, државе...

Шта је циљ тог текста?

Појединци који руководе одређеним деловима Министарства одбране, а мислим посебно на министра, директора ВБА и једног његовог блиског сарадника, свесно или несвесно праве озбиљне незаконитости и неправилности на штету загарантованих права грађана, а текст и насловница у „Одбрани“ је покушај да се ти људи изједначе са Војском Србије којој ја ниједном ништа нисам замерио. Она није заслужила да се сви изазови с којима се суочава, једним покушајем спина замене са заштитником грађана и започне рат с њим. Припадници Војске знају много боље од тога, званично гласило Министарства одбране их је потценило.

Није то прави ниво ни листа „Одбрана“, а камоли Министарства одбране, које је ипак много више од неколицине руководилаца.

Колико је опасно стварање ове опште хајке “ко није са мном, тај је против мене”?

Одавно упозоравам да је једна од највећих опасности по наше друштво тенденција распиривања конфликата, стварање конфликтне атмосфере у којој, између осталог, страдају права грађана. Аутоцензура је захватила и наш јавни дискурс јер људи знају да ће, ако изнесу критичку мисао, бити проглашени за страног или тајкунског плаћеника, унутрашњег непријатеља, домаћег издајника, “опозицију”... У Србији се убрзано стварају друштвене групе између којих антагонизам расте. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се већ се слаби друштво. Уместо сукоба морамо градити атмосферу дијалога.

Да ли се ви осећате после свега тога као да су вам нацртали мету на челу?

Тешко је замислити тежу оптужбу у друштву које је прошло кроз ратове, чија је претходна држава разорена, а неко с високог државног положаја тврди да радите против њене безбедности, да нападате њену војску. Али понављам, мислим да грађани знају, или бар у себи осећају, о чему се овде заиста ради. Непријатељ грађана је празан џеп, недостатак посла, нестабилност правосуђа, јавна предузећа као државе у држави, од партија окупирана, прекобројна и неодговорна администрација, таблоидизирана представа стварности у којој се од њих очекује да не верују својим очима, ушима и стомаку, деца која губе часове, млади лекари и инжењери који одлазе, стари остављени на милост и немилост животу, болесни у редовима, неравноправност пред законом, самовоља и нестручност појединаца у власти...

Не осећате се угрожено?

Не.

Управо због ваше храбрости да јавно саопштавате све неправилности убрајају вас у нове наде опозиције. Како гледате на то?

Власт треба да контролишу парламент, независно судство, независни контролни органи, медији, невладине организације, грађани и, наравно, опозиција. Код нас тај систем провера и равнотежа није у складу, контролна страна је преслаба. На пример, парламент се углавном поставља као бранитељ, а не као контролор владе, правосуђе је због реформи годинама окренуто према себи и сопственим проблемима, у медијима стање ни изблиза није ружичасто, невладине организације боре се за опстанак на пројектном тржишту где је највећи донатор извршна власт, опозицију, дозволите ми, нећу коментарисати ни позитивно ни негативно, а независни контролни органи још немају довољан капацитет, традицију, нити су се довољно чврсто укоренили у правну и општу свест као пуноправни органи државне власти. У таквој случајној или намерној магли, за сваког ко уради нешто што се извршној власти не свиђа каже се – опозиција, чиме се институционална структура српске демократије банализује на два елемента. Када судија донесе одлуку која се неком у власти не свиђа, зачас се спомене да га је поставила бивша власт (опозиција) или да је повезан са тајкунима. Чиниоце демократије не чине само позиција и опозиција, баш као што је фудбал у Србији много више од играчке поставе Звезде и Партизана.

ПРИСЛУШКИВАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

Докле сте стигли са контролом у случају ВБА и њеног прислушкивања политичких партија и синдиката?

Настављам поступак. Министар је на седници скупштинског одбора потврдио да је војна служба безбедности прикупљала податке о раду политичких странака, а из документа произилази да ниједан од законских услова за такво УПЛИТАЊЕ У ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ И ПОЛИТИЧКА ПРАВА ГРАЂАНА није испуњен. То је огромна ствар.

Тајна војна служба, сада је неспорно, задире у политичке процесе и надзире грађане, који имају право да се политички организују без надзора ВБА.

Политика, 08.02.2015.

Поводом текста ”У дресу мастера практичне политике”

Дужност ми је, као заштитнику грађана, да пратим јавни и стручни дискурс у темама од значаја за заштиту и унапређење права грађана, а када се ради о текстовима уваженог професора Милана Шкулића, једног од наших највећих стручњака кривично-процесног права, то ми је увек и задовољство, па и у случају текста под насловом „У дресу мастера практичне политике”, који је 6. фебруара објављен у ,,Политици”.

Стављајући на страну све ад персонам делове тог текста, што мислим да би и иначе требало да буде чешћи манир у јавном дијалогу, желим да појасним процес у коме се знање о праву и општа разматрања о надлежностима државних органа (што је домен уваженог професора), у поступку контроле законитости и правилности рада органа власти примењују на одређен случај, омеђен веома конкретним правним и чињеничним околностима (што је домен институције коју водим). Из тог појашњења, верујем, видеће се, да правог неслагања између општег, посебног и појединачног – нема.

Неспоран је општи став који проф. др Шкулић износи – „Војнобезбедносна агенција има законски основ да се у једном конкретном случају ангажује ради проверавања да ли се ради (и) о неком кривичном делу које спада у њену надлежност.” За тако нешто, с правом пише професор – потребне су индиције.

Посао заштитника грађана је, такође неспорно, да без икаквих ограничења, која иначе важе за јавност, провери да ли ВБА правилно и законито користи своја овлашћења према грађанима.

У конкретном случају, заштитник треба да, између осталог, преконтролише да ли је ВБА имао конкретних индиција да су општепознати (и срамотни) улични конфликт између неколицине припадника војне полиције и жандармерије и прекомерна употреба силе која је уследила, у ствари више од оног што су обичне очи виделе, односно, да је случај много, много сложенији и да се ради о неком од законом таксативно набројаних кривичних дела којима се бави ВБА, а то су: дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, прање новца, угрожавање тајних података и безбедности, обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних организација, група или лица против МО и ВС, тероризам, екстремизам и други облици организованог насиља усмерених против Министарства одбране и Војске Србије.

Заштитник је требало да провери и да ли је ВБА, ако је имао разумне индиције да се ради о тако нечем, а не о неспоразуму са бруталним последицама, како се чини просечном човеку који је видео снимке догађаја, своје активности и мере према лицима која нису припадници ВС или запослени у МО, предузео у сарадњи са БИА или полицијом и са њима утврдио начин поступања, што, такође, од њих захтева закон.

Заштитник је требало да провери, ако индиције заиста постоје (а њих би, када би му биле саопштене, морао чувати као тајну), да ли је ВБА упозорио цивиле од којих је узимао изјаве да нису дужни да било шта кажу, што, такође, изричито предвиђа закон…

Међутим, уместо да заштитнику грађана, као у свим досадашњим случајевима, ВБА да све податке потребне да оствари своју контролну функцију, Агенција му је покушала, и још увек покушава, дати, по војнички – „Остав!”. Не само да је то „Остав!” и за правну државу и демократски принцип контроле рада власти и поштовања људских права, већ је то „Остав!” и за правну науку која зна да тумачење права не сме да буде безобално.

Да задовољимо и тривију, рећи ћу да није спорно да надзорне камере више не снимају на траке, већ се њихов запис чува на носачима дигиталних записа различитог формата.

Ако заштитник грађана није смео себи да дозволи да у неком од јавних наступа искористи реч видео-траке, можда због подсвесне асоцијације на наслов једног старог и чувеног филма, да ли то значи да професори не смеју рећи скрипта зато што студенти своје белешке одавно не размењују у рукописима, већ преко „Фејсбука”? Наравно да не, писане речи – остају.

Саша Јанковић, заштитник грађана

Сандра Петрушић

Министар полиције треба да скине ознаку тајности са неких докумената. Није ово криза ВБА, већ криза контроле власти. Има индиција да се уништавају службене архиве МУП-а. На основу ког закона припадници војне полиције обезбеђују председника Владе? На ком су војном задатку били припадници ВБА у пратњи браће премијера и градоначелника? На које се задатке носи пиштољ са метком у цеви?

Ако власт не верује жандарима, зашто их све не отпусти

Када је пре две недеље у НИН-у заштитник грађана најавио кривичну пријаву против двојице припадника војске због инцидента са полицијом и када је обелоданио да Министарство одбране одбија да му да документацију и својом не сарадњом онемогућава контролу ВБА, изјавио је да се не осећа безбедно, али да има дужност да то уради. У међувремену се огласио министар одбране речима да нема коментар ни на једну конкретну оптужбу, али да ће се на крају истраге видети Јанковићева „бескрупулозност и безобразлук“. Министар полиције је био нешто блажи, он је објаснио да Јанковић не уме да тумачи документа МУП-а и да је он, Стефановић, једини који то може. У њиховој позадини се чуо и читав оркестар чланова владајућих странака, а директор Покрета социјалиста Братислав Југовић оптужио је Јанковића због судске пресуде коју је донео суд у БиХ и чињенице да Срби не могу на парастос у Ђаковицу. Како је кренуло, пре ће га оптужити за еболу и глад у свету него што ћемо сазнати шта пише у документима који се противзаконито држе под катанцем и да ли су тачна сазнања да ВБА прати лица која не би смела. 

НИН није од Министарства одбране добио одговор зашто су вам ускратили приступ документацији и да ли ће омогућити контролу. Имате ли ви нова сазнања о томе?

Немам. Због тога ће, у тренутку када НИН буде у штампи, министри одбране и унутрашњих послова имати нови допис у ком ћу тражити додатне одговоре и скидање ознаке тајности са неких докумената. Настављам поступак контроле, а сврха и овог разговора је да се контрола, под притиском јавности, врати у институционални ток. Ја примам плату која некима толико смета да бих, а не да не бих, спровео контролу. И поред овог што се дешава и даље имам дужност да тај поступак завршим објективно и потпуно. Србија ће из овога да изађе са чвршћим механизмима контроле власти. Та контрола штити и власт – и од себе саме и од неке друге власти која ће доћи после ње. 

Сада када је кривична пријава против припадника Кобри у рукама тужилаштва, на која питања тражите одговоре?

На основу ког члана закона о Војсци Србије или било ког другог закона припадници војне полиције обезбеђују председника Владе? Они то раде и то није кривично дело, али ако то није њихова надлежност, ради се о кршењу закона.

Следеће питање је – како је тачно гласио војни задатак који је требало да обаве два војна полицајца? Из докумената достављених тужиоцу произлази да су радили „обезбеђење претходнице обезбеђења“. Ако је тако, где је била та претходница, а где само обезбеђење штићене личности када се случај десио? Ако су ишли на војни задатак, да ли је уобичајено да се на њега иде у друштву двојице цивила? Да нису водили цивиле на војни задатак да ли се могло избећи оно што им се догодило? Да ли је њихов пролазак био најављен полицији која је имала задатак да никог не пусти док су они, претпостављам, имали задатак да прођу? Да ли је проблем наступио због недостатка координације, јер се могло очекивати да полиција не би правила проблем да је обавештена да два војна лица на војном задатку треба на том месту да прођу кордон? Такође, они су били у друштву брата штићеног лица, чиме се отвара питање да ли су прекршили правила која захтевају професионалну дистанцу између припадника обезбеђења и штићене личности? Послови обезбеђења личности захтевају професионалан однос, а не другарски. Под којим условима и на које задатке се носи пиштољ са метком у цеви, и то пиштољ који је у једној верзији догађаја испао, а према изјавама жандарма потегнут. Ако је испао, мора се поставити питање да ли је правилно носити метак у цеви пиштоља који може да испадне. Ако је футрола пукла, што сам незванично сазнао да је став ВБА, ко је одговоран за лошу опрему? Једно од питања за МУП је – због чега су и на основу ког прописа жандарми са лица места одведени на разговор са председником Владе? Због чега је оно што је Одељење за безбедност и законитост у Команди жандармерије утврдило о догађају означено са „строго поверљиво“, што по Закону о тајности података сме да се користи само да би се „спречила тешка штета по интересе Републике Србије“? Сва та питања не постављају се ради расветљавања кривичних дела, већ се баве законитошћу и правилношћу у раду органа власти, што је посао заштитника грађана. Није све што је незаконито – кривично дело, постоји право и мимо кривичног законика. Омбудсман и постоји да би испитао све аспекте рада државних органа који се тичу права грађана. Овде постоји сумња да је четворо људи било жртва прекомерне употребе силе и са тим сам се сложио, али морамо да видимо који су то све пропусти довели до тога и да их исправимо. Да сам имао потпуну сарадњу, о свему овоме не бих ни морао да причам јер су то, између осталог, и потенцијални пропусти обезбеђења председника Владе и о њима се јавно не прича ако то није нужно. Али је много већа опасност ако се не дозвољава да неко објективан, неутралан, сагледа пропусте. Није тајна да сам у раду БИА проналазио неправилности, чак и незаконитости, али их нису од омбудсмана крили, критике су прихватали и поштовали препоруке како да их отклоне, па јавност о детаљима нисам ни обавештавао.

Рекли сте да је МУП доставио тражену документацију. Због чега вас је онда министар Стефановић међу првима напао?

Не знам, можда му је замерено што ми је све доставио јер сам из тих података извукао закључак који сами нису – да има елемената за сумњу да су и војни полицајци направили кривично дело. Министар тај закључак оспорава речима да су то изјаве оних полицајаца који су били тамо. Али, ако имате изјаве 30 људи који су били тамо, зар није очекивано да се можда и десило оно што они тврде да се десило? Министар такође каже да само он може да одреди који су документи валидни. Па, неће бити тако, сваки документ који службено лице направи у вршењу своје дужности је „валидан“. Ја се нисам позивао на изјаве жандарма који су суспендовани, већ, између осталог, на одлуку којом су суспендовани и образложење због чега су суспендовани. Ако тај папир није валидан, онда они нису суспендовани и било би нормално да су на свом радном месту.  Не знам зашто министру смета што сам се ја сложио са оним што су његови запослени закључили и што сам на то додао још нешто. Ако се не верује ни тридесеторици жандарма, ни команданту жандарма, ни официрима Одељења за безбедност и законитост, чак ни за толико да се посумња да говоре истину – а кривична пријава се пише да би се у поступку пред правосуђем сумња потврдила или отклонила, онда дајте да поотпуштамо све те људе! Како и зашто би им се веровало када сутра напишу нешто у неком другом случају, утврде нешто за неког другог грађанина? Не знам ни како је очекивао да се Сектор за унутрашњу контролу у МУП-у бави поступањем и кривицом војних полицајаца у Министарству одбране? Зато сада тражим од министра полиције да скине са неких докумената ознаку тајности јер не схватам како би то био тешко угрожен интерес Републике Србије ако јавност сазна шта су овлашћени припадници МУП-а утврдили да се догодило у једном инциденту на улици (у коме, чак, није учествовао ниједан државни функционер), па макар им њихов министар ништа не веровао.

Да ли и премијер утиче на такав став изјавом да се осећа сигурније када га штите Кобре?

Безбедност је и субјективна категорија и када се неко осећа небезбедним, онда није до краја безбедан. Али, то отвара питање и зашто полиција код њега не изазива осећај сигурности, али и шта се ради да се промени ситуација у којој председник Владе нема поверења према припадницима МУП-а. Људски могу да разумем то неповерење у једном периоду и морало се брзо делати да се то поверење поврати. Али, ово стање траје дуго. Свачију безбедност треба да чува законима успостављен систем и у њему надлежни државни органи, а ако постоји сумња да они нису способни за то, онда треба да их оспособљавамо, а не да кршимо законе и правила. Не сумњам да су људи који штите премијера сјајни, неко ко је у таквој јединици сигурно је човек на свом месту. Али, претпостављам да то важи и за другу страну. Немамо ми, ваљда, криминалце за жандарме? Ако имамо, онда за то мора да сноси одговорност онај који их је ту поставио и оставља их. Али међу тим људима има и оних са ордењем за храброст, са ранама са дужности, са наградама за посебне резултате и залагање на раду. И они су ваљда службеници исте државе као и Кобре, све и ако не чувају истог човека. Мислим да је у овом тренутку потребно да се јавно проговори и о томе да одавно постоје сазнања о озбиљним проблемима унутар Жандармерије, о томе да се одређене пријаве о унутрашњим незаконитостима склањају у фиоке, да има недодирљивих и опасних по свакога ко укаже на неправилности. Поступак контроле поводом сумње да се један жандарм незаконито штити од кривичне пријаве не могу да окончам, чак ми је и државни секретар у МУП-у написао да наилази на опструкцију у том случају. Људи који указују на неправилности у МУП-у доживљавају велике проблеме. Уништавају се службене архиве у Одељењу за безбедност при кабинету министра. То је више него забрињавајуће.

Оптужили сте и ВБА да је изашла из овлашћења када је почела истрагу, али неки стручњаци тврде да они имају права на то?

Постоје ситуације у којима ВБА може да узима изјаве од цивила, али се тачно зна у вези са којим кривичним делима то може да ради и како. Када ВБА има потребу да обави било коју службену радњу према лицима која нису запослена у војсци или Министарству одбране, дужна је да о томе одмах обавести БИА или МУП и да заједно са њима утврди начин даљег поступања. И не може то да ради за било шта. ВБА није законом надлежна да документује „ометање војног лица у вршењу војне службе“. Списак кривичних дела које ВБА може да открива, истражује и прикупља доказе за њих таксативно је набројан у члану 6. Закона о ВБА и ВОА и тамо тог дела нема. А и за она дела која су тамо набројана, не сме да се деси да МУП отпочне са истрагом, изађе на терен да би прикупио податке и сазна да их је већ узела ВБА. Можда ти снимци доказују једну или другу причу, ја то не знам, али знам да их ВБА није доставила заштитнику грађана, а морала је.

Да ли сте могли да претпоставити да ће напад на вас бити толико снажан и оркестриран?

Очекивао сам подметања и неистине, али нисам веровао да ће ме за напад на отаџбину и перфидно подривање система безбедности по налогу страних агентура оптуживати људи који непосредно врше власт, нити да ће тако отворено задирати у моју приватност и фабриковати податке о мени и мојим укућанима. Нисам први коме се то дешава, али постоји разлика – до сада су „издајнике“ обележавали неки појединци или групе, обично екстремне, које никад није отворено својатао било ко на власти, а овог пута то чини баш представник државе – народни посланик, истакнути члан владајуће партије и члан више одбора у Скупштини.

Наравно да није пријатно размишљати о томе када ће неко да поверује и помогне отаџбини да се реши тог проблема.

На нашој јавној сцени је постало нормално да се на чињеничне тврдње одговара личним дисквалификацијама и да се тако мења теза. Зато је у овом тренутку најбитније да фокус остане на суштини проблема, а не да се прича пребаци на Сашу Јанковића и какав је он, јер ово нисам покренуо да бих истакао себе, већ зато што ми је посао да контролишем рад органа власти, поготово у ситуацијама у којима би људи најрадије окренули главу на другу страну. Ово није криза за ВБА, није ни криза за заштитника грађана, ово је криза контроле власти као једног од основа демократије у свакој земљи.

Како тумачите изјаву премијера да се у време бивше власти у медијима није видело да сте се бавили тиме што Снежану Маловић чувају Кобре, а сада упозоравате да је то противно закону?

У то време није било оваквог одбијања сарадње, па није постојала потреба да са сваком замерком излазим у јавност. Ни сада ми обраћање јавности није био први, већ последњи корак, јер то у питањима безбедности никада није прост рачун. И пре ове власти сам вршио контроле које нису биле по вољи политичара.

На почетку мог првог мандата сам, такође по сопственој иницијативи, сазнавши за један инцидент, отворио контролу рада војне полиције, а са врха Министарства одбране ми је речено – „шта ти мислиш ко си ти, како си изабран тако можеш да будеш и смењен“. Тада сам отишао код председника државе Тадића, који је био и врховни командант, као што је то Николић данас, и рекао: или ћемо градити институције или их ви нећете градити, ја у неизградњи институција не могу да учествујем. Након тога сам урадио контролу, установио да је војна полиција на улици лишила слободе цивила и целу ноћ га држала да би ујутру позвала полицију, која је одбила да га преузме јер је био повређен. Цео поступак сам спровео, узео усмене изјаве од министра одбране и начелника Генералштаба и изрекао оно што заштитник грађана може, и такве ситуације се више нису понављале. Дакле, после почетног проблема, а пре обраћања јавности, успостављена је пуна сарадња и сврха мог постојања је испуњена. Ни сада не бих изашао у јавност да су озбиљно схваћени напори да отклоним препреке у обављању свог посла, а тих напора, јавних и нејавних, било је много. Јавност је последње и најјаче овлашћење сваког омбудсмана, па и заштитника грађана Србије.

Страна 14 од 51